Uspeo sam da ulovim svoje snove 1Foto: Ivica Vojnic

Sećam se kada sam 1971, pre gotovo pola veka, sa balkona Doma sindikata, sedeći na stepenicama između redova, gledao otvaranje prvog Beogradskog filmskog festivala, ne sanjajući da ću se baviti filmom.

Na projekciju „Meša“ Roberta Altmana, sa Donaldom Saterlandom u glavnoj ulozi, ušao sam sa falsifikovanom kartom, koju sam čitavu noć precrtavao i kopirao na očevom radnom stolu u njegovoj biblioteci. Trideset osam godina kasnije susreo sam se sa Saterlandom na velikom projektu – igrao je Bartolomea u filmu „Stubovi zemlje“, a ja sam bio glavni scenograf. Kakva koincidencija i kakva čast. A u nedelju, na zatvaranju Festa, na istom mestu, u Domu sindikata, danas Kombank dvorani, biće mi uručena nagrada „Beogradski pobednik“ za izvanredan doprinos filmskoj umetnosti. Krug moje profesionalne karijere se polako zatvara, i izuzetno mi je drago da se početak tog procesa dešava upravo tamo gde me je filmska magija prvi put očarala. Zato je „Beogradski pobednik“ za mene i nostalgična veza sa jednim vremenom, lepim sećanjima i uspomenama – kaže Miljen Kreka Kljaković.

U svojoj magiji, sarađujući sa najvećim stvaraocima svetskog filma (Milošem Formanom, Stivenom Spilbergom, Ridlijem Skotom, Džonom Harisonom, Žan Pjerom Ženeom, Džonom Kentom, Peterom Medakom, Ulijem Edelom, Džošuom Seftelom, Džonom Kjusakom…, kao i Ademirom Kenovićem, Paskaljevićem, Kusturicom…), Kreka je „proputovao“ istorijskim epohama, zemljama i kulturama raznih civilizacija, i konstruisao i dizajnirao scenografije koje su vrhunska umetnička dela.

Za film „Tajni prolaz“ izgradio je Veneciju sa 135 fasada palata iz XV veka, dve crkve, sinagogom, getom, desetak mostova i kanala, bezbroj enterijera bogatih kuća iz doba renesanse, čuvenom fabrikom stakla „Murano“…

Podigao je grad Turkmen i velelepni dvorac u Kazahstanu za film „Nomad“, replike ruskih dvorova u „Raspućinu“.

Grandiozne „Stubove zemlje“ obeležio je svojom gotskom katedralom iz XII veka sa kompletnim enterijerom i eksterijerom, i čitavim engleskim gradom iz epohe, koji su opisani u bestseleru Kena Foleta po kome je snimljen ovaj film. O Krekinoj scenografiji za spektakl „Muhamed“ – Meki, Medini i vizantijskom manastiru u Bosri iz VI veka, za koju je imao 120.000 kvadratnih metara izvedenog dekora, 2016. pred dodelu Oskara, pisao je i „Gardijan“.

Nagrada „Beogradski pobednik“ Kreki stiže posle visokih svetskih priznanja, među kojima su nagrada Francuske filmske akademije „Cezar“, Evropske filmske akademije „Feliks“, nominacije za Nagradu za scenografsku izuzetnost Američkog udruženja art direktora,“Emi“…

A očaranost „pokretnim slikama“, veliki rad i život na relaciji Beograd – Pariz – Los Anđeles, ipak nikada nisu umanjili Krekinu ljubav prema četvoronožnim ljubimcima – njegovo beogradsko „životinjsko carstvo“ o kojem je brinuo imalo je više od 200 pasa.

Ljubav prema njima, kako kaže, krenula je od detinjstva, a prema filmu od Festa.

Koliko je „festival festivala“, koji je nastao pod sloganom „Hrabri novi svet“, uticao na nas – da li smo, u filmskoj umetnosti i u društvu, usvojili nešto od tog hrabrog, novog sveta kome smo stremili?

– Njegova misija je bila višestruka, ne samo za one koji su se u to vreme već uveliko profesionalno bavili filmom, već i za sve one koji su film voleli, kao i za filmsku umetnost uopšte. Ja sam jedan od onih koji su se, zahvaljujući Festu i čaroliji filmskih slika, čvrsto opredelili za film kao svoju profesiju. Potreba i želja da budem deo tog čudnog i magičnog sveta postajala je vremenom izuzetno snažna, i ostala je takva do današnjih dana. Mislim da je Fest institucija prema kojoj se treba odnositi s velikim poštovanjem, jer je u neku ruku izmenio naše živote – poništio je granice između iluzije i stvarnosti, i izbrisao kulturne granice između nas i velikog sveta. Svet je, zahvaljujući Festu, došao u našu malu sredinu, a mi smo, zahvaljujući njemu, tih godina bili deo tog velikog sveta.

Sa velikom pažnjom javnosti na ovogodišnjem Festu očekuje se i premijera dokumentarnog filma o vašem radu, „Kreka: Lovac na snove“. Kako ste svih ovih decenija lovili te svoje snove?

– U momentu kada je ovde zbog raznoraznih uslovnosti i okolnosti moj kreativni momenat bio sužen i sveden na minimum, desio se francuski film „Delikatesna radnja“, i ponuda francuskog producenta, gospođe Klodi Osar. Bio je to mali film, sa vrlo neobičnom pričom, koja je pružala neverovatnu mogućnost i davala veliku kreativnu šansu na svim autorskim nivoima – režiji, glumi, kameri, scenografiji, kostimu… Taj film doneo mi je nagrade „Feliks“ i „Cezar“, a nešto kasnije potpisao sam i prvi ugovor sa agencijom Sandre Marš iz Los Anđelesa, koja me zastupa i danas. Prvi filmski projekat za tu agenciju bio je film o Raspućinu za produkcijsku kuću HBO, koji mi je doneo i nominaciju za američku nagradu „Emi“. Mislim da je bio neka vrsta testa mog agenta da li mogu, kao mlad scenograf, da odgovorim i na veće scenografske izazove. Tako je krenulo, i od tog momenta pažljivo sam birao projekte na kojima ću raditi, jer je za karijeru svakoga od nas vrlo važan kontinuitet u kvalitetu. Kvalitet prethodnog filma je referenca za onaj naredni, i tu se nije smelo pogrešiti, a moj san je oduvek bio da radim na zahtevnim filmovima, sa ozbiljnim filmskim dekorom. Imao sam sreće, radeći na raznovrsnim projektima širom sveta uspeo sam da ga dosanjam.

U ovom dokumentarcu o vama govore oskarovci Beri Levinson, Vitorio Storara, Madžid Madžidi, Ridli Skot, Džeri Luis…, a u jednom delu priče vas u filmu igra Džoni Dep. Da li je okupljanje ove svetska elite s kojom ste sarađivali tokom karijere možda i najveća nagrada koju jedan umetnik može da dobije?

– Zanimanje filmskog scenografa mnogima je nepoznata kategorija, i zato je ovaj film trebalo napraviti, a ne zbog mene lično. Najvažnija je sama ideja da se ova važna profesija približi gledaocima, onima koji vole film i uživaju u sedmoj umetnosti. Moja malenkost se tu pojavljuje verovatno zato što je iza mog višedecenijskog rada ostao ozbiljan trag u filmskoj scenografiji, sa prepoznatljivim kvalitetom i velikim brojem domaćih i internacionalnih nagrada i priznanja. A u suštini, ovaj dokumentarac je priča o jednoj profesiji koja skromno ćuti u senci svakog filma, ali je vrlo važna za njegov likovni momenat i vizuelni kvalitet, i i te kako utiče na uzbudljivost i doživljaj svakog filmskog dela.

Koliko je bilo naporno sve ove velike zvezde okupiti na jednom mestu?

– Nije bilo nimalo lako, to su autori koji su prezauzeti obavezama, i već je to okupljanje, samo po sebi, bilo veliki podvig. U filmu se pojavljuju i Brajan Helgeland, producenti Rola Bauer i Meti Lešem, kao i naši reditelji Goran Marković, Srđan Karanović, Goran Paskaljević, Slobodan Šijan i Ademir Kenović. Film se sastoji iz tri nivoa – jedan je putovanje kroz moje filmske dekore i priča o njihovom nastanku, drugi nivo su intevjui i razgovori sa velikim brojem autora sa kojima sam sarađivao, a treći je dokumentarni deo izvučen iz moje privatne arhive, koji nam otkriva zanimljiva dešavanja iza filmske kamere. Ali, on nije pravljen sa pretenzijom da bude veliko umetničko delo, jer je umetnost scenografije sadržana u njemu samom, i ne treba ga precizno svrstavati u neke filmske kategorije i forme. Zato ne bi trebalo da podleže ni nekoj ozbiljnoj filmskoj kritici, jer je on u suštini samo presek i putovanje kroz jednu umetničku karijeru, sa akcentom na njene najvažnije i najbitnije momente. Mislim da je ovakav film trebalo napraviti da se stvari ne prepuste zaboravu, i zato sam zahvalan producentima „Centar Filma“ koji stoje iza ovog projekta.

Deo ovog filma, sa Depom, sniman je u vašoj kući, u kojoj je i on boravio. Da li je lako ili teško toliko decenija biti prijatelj sa čovekom koji važi i za jednu od najkontroverznijih holivudskih zvezda?

– Prijateljstvo sa Džonijem traje već dugi niz godina, upoznali smo se na filmu „Arizona drim“, a kada je 1997. radio svoj prvi rediteljski projekat, „The Brave“, u kojem je igrao Marlon Brando, angažovao je snimatelja Vinka Filača i mene. I kako on sam kaže u dokumentarcu „Kreka: Lovac na snove“, odmah smo postali bliski i dobri prijatelji, bez ikakve zadrške. Izgleda da nas je zbližila ista „talasna dužina“ na kojoj funkcionišemo – on je vrlo normalna, i rekao bih čak obična i iskrena osoba. Imamo skoro identičan pogled na svet, a i smisao za humor, što je dosta važno za svako prijateljstvo. Ne srećemo se često, ali kad god se vidimo rado se prisećamo naših druženja u Los Anđelesu i Parizu, koja su i u njemu i u meni ostavila dubok trag. Neverovatno je sa koliko emocija uvek prepričavamo te uspomene i anegdote. Svega se sećamo do najsitnijih detalja, a kada su emocije i uspomene jake, i kada one godinama ne blede, onda i prijateljstva ostaju duga i trajna.

„Kreka: Lovac na snove“ napravljen je 2019, u vreme kada ste bili angažovani na velikom projektu reditelja Berija Levinsona, za koji su holivudski kritičari još od početka snimanja tvrdili da „miriše na Oskar“. Tu ste, prvi put u karijeri, konstruisali dva najveća nacistička logora iz Drugog svetskog rata. Šta ste sve izgradili za ovaj film?

– Levinsonov film jedan je od poslednjih u nizu većih projekata na kojima sam radio. Priča se zasniva na istorijskoj činjenici da su nacisti u logorima organizovali bokserske gladijatorske mečeve, u kojima su se logoraši borili ubijajući jedni druge. Scenario je nastao po autentičnoj i potresnoj životnoj priči nekadašnjeg logoraša Harija Hafta, koji je posle rata otišao u Ameriku, gde se profesionalno bavio boksom, postao slavan, čak je bio i izazivač čuvenog Rokija Marćana. Scenografski gledano, to je bio veliki izazov – konstruisali smo deo Birkenaua, koji čini drugi deo Aušvica, sa krematorijumom, gasnim komorama, barakama, kancelarijama esesovaca… Tu je i logor Javorcno, veliki broj enterijera i eksterijera vezanih za predratnu Poljsku i posleratnu Ameriku, konkretno Bruklin, Njujork i Majami pedesetih i šezdesetih godina XX veka. Saradnja sa oskarovcem Levinsonom, naravno, bila je velika čast, jer je on jedan od najznačajnijh, najpoznatijh i veoma iskusnih reditelja, koji vrlo pažljivo i precizno bira ekipu autora sa kojima sarađuje. O toj našoj saradnji on govori u filmu „Kreka, lovac na snove“.

Vaši poslednji radovi vezani su i za reditelje Breda Sirberlinga, Federika D’Alesandra, Danijela Alfredsona, koji su svoje filmove snimali u Beogradu. Zašto vas tako dugo nema u domaćim projektima, tačnije, još od 2009. i filma „Sveti Georgije ubiva aždahu“?

– Radio sam ovde sa rediteljima koji su takođe svetska imena, jer mi je namera bila da se polako vratim u sredinu iz koje sam i potekao. U godinama sam kada treba svoditi račune i razmišljati o kraju jedne dosta burne, i nadam se, uspešne karijere, iako me filmska magija još uvek privlači. Ali, tamo gde se to radi profesionalno, gde vam se nude pravi uslovi za vaš umetnički rad, gde ne postoje klanovi, monopoli, zavist i sujete. Tamo gde film postaje pravi umetnički izazov i doživljaj, gde je taj posao dobro plaćen, i gde se prema vama i prema svima odnose sa uvažavanjem i poštovanjem. Drugim rečima, zanimaju me ozbiljne svetske produkcije sa poznatim i proverenim autorima, filmovi u kojima možete dati svoj značajan umetnički doprinos, i ostaviti bar nekakav trag u svetskoj kinematografiji.

Tokom više od četiri decenije karijere doživeli ste gotovo sve – najveće profesionalne izazove, nagrade, poznanstva i druženja sa Brandom, Benom Kingslijem, Fej Danavej, Vilijemom Hartom, Izabelom Ađani… Da li vam je neki profesionalni san ipak izmakao i niste ga „ulovili“?

– Film je avantura bez vidljivih granica, kojoj sam se predavao bez zadrške. Dosta sam se trošio, i vreme je da svoju karijeru polako privedem kraju. Film „Kreka: Lovac na snove“ samo je početak tog završnog ciklusa. Teško mi je da sebi to priznam, ali vreme je učinilo svoje. Svestan sam da proces opraštanja sa filmom mora da traje – to je slično kao u ljubavi, kada se jedna dugogodišnja veza gasi i nestaje. Tada pokušavate da se u njoj još malo zadržite i ostanete, ali vidite i sami da to više i nema previše smisla. Možda je došlo vreme da svoj rad na filmu krunišem jednom velikom retrospektivnom izložbom, sa kojom bih definitivno stavio tačku, i sačuvao od zaborava sve ono što je bilo vezano za filmove na kojima sam radio, a ima ih zaista mnogo. Sreća u nesreći je što je, pored filma, i slikarstvo moja velika ljubav. Završio sam Likovnu akademiju, ali se zbog obaveza na filmu nikada nisam profesionalno posvetio tome. Sada je možda došlo vreme da uplovim u neke mirnije vode.

Jugosloven, zauvek

Profesija vas je učinila građaninom sveta, a na vašoj kući u Smederevskoj ulici stoji tabla na kojoj piše Ulica maršala Tita. Ne zaboravljate Jugoslaviju?

– Ta tabla me podseća na vreme kada smo živeli pod „jugoslovenskom diktaturom“, imali socijalnu državu, besplatno dobijali stanove, kada su postojala radnička odmarališta na moru, kada je bilo sramotno i prostački prebrojavati „krvna zrnca“ i razvrstavati ljude po nacionalnosti, kada je naš pasoš u svetu bio jedan od najcenjenijih, kada nije bilo bogatih, a ni siromašnih, kada se nismo mrzeli i nismo ratovali, kada su kultura i dobro vaspitanje imali vrednost, kada televizija i mediji nisu služili za zaglupljivanje i širenje najgore vulgarnosti. Eto, zato je ta tabla na mojoj kući – da mi bude uteha što mi je neko ukrao vreme koje mi nikada neće nadoknaditi.

Levinson je doživeo svetsku slavu sa filmom „Kišni čovek“, sarađivao je sa Dastinom Hofmanom, De Nirom, Al Paćinom, Bredom Pitom… Koga je okupio u novom filmu i kada se očekuje njegova premijera?

– Glavne uloge u priči o Hariju Haftu dodelio je Benu Fosteru, Deniju De Vitu, Piteru Sarsgardu… Film je donedavno bio u montaži, i sada je u potpunosti završen, ali je njegova distribucija zbog pandemije u ovom momentu još neizvesna. Producenti očigledno čekaj neko bolje vreme za njegovo premijerno prikazivanje.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.