Uticaj filma na rusko društvo nije veliki kao u sovjetsko vreme

Njegov film daje novu vizuru dobro poznatoj priči. U fokusu je Aleksej Vronski. Tolstojev junak u Šahnazarovljevoj adaptaciji više nije mlad. On je učesnik japansko-ruskog rata, gde sreće, sada već odraslog, Aninog sina Sergeja. Na Sergejev nagovor, Vronski mu priča istoriju Anine i svoje ljubavi. Karen Šahnazarov, reditelj i direktor Mosfilma, uoči svog dolaska u Beograd mejlom je odgovorio na naša pitanja o svom novom filmu, ali i o ruskoj kinematografiji.

* Nikada nije lako preneti književno delo na veliko platno, tim pre ako je u pitanju tako poznata i čitana knjiga poput „Ane Karenjine“. Mnogi su to pokušavali i doživeli neuspeh. Šta je vas ipak inspirisalo da snimite film po čuvenom romanu Lava Tolstoja?

– Mislim da o muško-ženskim odnosima niko nije pisao bolje od Tolstoja. Smatram da niko nikad i neće. Upravo to je bio glavni razlog, jer mi se čini da je to osnova našeg postojanja. Sve ostalo – rat, umetnost, politika – manje je važno.

* Zašto ste odlučili da Tolstojev roman objedinite sa knjigom Vikentija Vikentijeviča Veresajeva „U ratu“ o rusko-japanskom ratu?

– Činilo nam se da je taj momenat jako važan za razumevanje romana. Moje je mišljenje da je rusko-japanski rat bio kraj sveta u kome su živeli Ana Karenjina i Aleksej Vronski. Sedamdesete godine XIX veka bile su apoteoza moći Ruske imperije. Rusko-japanski rat 1904. godine je upravo i bio početak kraha te imperije, a 1917. godina – samo posledica toga. Zato je bilo važno spojiti ta dva događaja i sagledati sve što se dešavalo između Ane i Vronskog tokom 1904. godine.

* Vaš Vronski provodi svoje poslednje dane u Kini. U Srbiji postoji legenda da je pravi Vronski poginuo ovde, jer Tolstoj piše kako on odlazi u srpsko-turski rat. Da li ste pokušali da pronađete stvarnu istorijsku pozadinu likova Ane i Vronskog? Da li je to bilo važno za vaš film?

– Ne, to nije bilo preterano važno. Zaista, kod Tolstoja Vronski posle Anine smrti odlazi u balkanski rat i više se uopšte ne spominje. To da je tamo poginuo je već u domenu legende. U principu je mogao i da ne pogine tamo. Potpuno je moguće da je on, budući profesionalni vojnik, oficir, posle 30 godina učestvovao u rusko-japanskom ratu. Bilo bi mu oko 55 godina, što je sasvim logično. Kada smo počinjali sa pisanjem scenarija, razmatrali smo pitanje balkanskog rata, ali smo ipak zaključili da za susret Vronskog i Aninog sina više odgovara tema rusko-japanskog rata. I sama priča 30 godina kasnije zvuči drugačije nego da se dešavala samo par godina posle događaja. Zato smo rešili da rusko-japanski rat više odgovara kao istorijski okvir priče Vronskog.

* Anu Karenjinu igrale su takve glumačke veličine poput Grete Garbo, Vivijen Li, Marlen Ditrih, Ingrid Bergman, Tatjane Samojlove, Sofi Marso i Kire Najtli. Kako ste vi birali svoju glumicu? Koja je bila vaša ideja?

– Imali smo jako ozbiljne audicije. Elizaveta Bojarska, koja se nekoliko puta oprobavala u ulozi Ane, učinila mi se posebno ubedljivom. Ona je svakako bila ona Ana Karenjina koju sam želeo da vidim u svom filmu. Čini mi se da Anu prečesto shvataju kao slabu ženu, koja je pala kao žrtva okolnosti i muškog lukavstva. Smatram da ona ima neverovatno jak karakter – baš tako je i Tolstoj opisuje. Ne verujem da bi postupala tako hrabro kao što je to bio slučaj da je stvarno bila slaba osoba. Glumicu sam tražio vođen ovom idejom i upravo je Elizaveta Bojarska bila savršena za moju verziju. Drugo je pitanje to što je „Ana Karenjina“ toliko složeno i duboko delo da praktično svaka glumica može da ga tumači na svoj način. Mislim da će biti još ekranizacija „Ane Karenjine“, jer je za svaku glumicu to uloga iz snova. Jako poštujem sve glumice koje su igrale ulogu Ane u drugim ekranizacijama – to su velike glumice, ali za mene je Bojarska bila tačno ono što mi je trebalo.

* Snimili ste nekoliko istorijskih drama („Mi sviramo džez“, „Beli tigar“, „Nestalo carstvo“…). Zašto volite da se vraćate u prošlost u svojim filmovima?

– Ne mogu da kažem da je istorijska drama za mene cilj sam po sebi, mada je istina da sam snimio nekoliko filmova u tom žanru. On je interesantan sa profesionalne tačke gledišta, jer je vrlo složen i zahteva velik fizički i mentalni napor. I što je najvažnije, istorijska drama je ta vrsta kinematografije u kojoj režiser može u potpunosti da se izrazi, ako je stvarno režiser. I suprotno – može da pretrpi potpuni fijasko, ako ne vlada tim žanrom. S druge strane, istorijska drama je osnovni žanr života. Drama je jako širok pojam, u njega ulaze svi elementi naših života.

* U toku poslednje decenije jako mnogo sredstava je ulagano u rusku kinematografiju, i to pre svega u blokbastere. S druge strane, razvija se i talas nezavisnog filma predvođen Zvjagincevim. Kako vi vidite savremeni ruski film i njegovu ulogu u ruskom društvu?

– Mislim da ruska kinematografija bez ikakve sumnje ima pristojne filmove i pristojne režisere. Ali ako se uporedi sa sovjetskom, ruska je znatno slabija. Kinematografija koja snima 70-80 filmova godišnje se ne može smatrati „velikom“. Osamdesetak filmova godišnje – to je vrlo malo za toliku zemlju. Čini mi se da Rusija mora ozbiljno da poradi na ovom broju. Rusija ima talentovane filmadžije, ali filma kao pojave – nema. NJegov uticaj na društvo više nije onoliko veliki koliko je to bio slučaj u sovjetsko vreme.

* Mnogo toga smo čuli o hapšenju reditelja Kirila Serebrenjikova i drugim problemima vezanim za cenzuru u ruskom filmu. Šta vi mislite o položaju umetnika u Rusiji? Kako se borite protiv cenzure?

– Nailazio sam na cenzuru do dolaska Mihaila Gorbačova na vlast 1986. godine. Posle toga nikad nisam imao problema sa cenzurom i ne mislim da je primereno reći da ona danas u Rusiji postoji. Što se tiče svih skandala koji se dešavaju u poslednje vreme – sa režiserom Kirilom Serebrenjikovim, sa „Matildom“ i dr., mislim da je to problem organizacije. Kulturi uvek treba rukovodstvo. U Rusiji je taj sistem sasvim nerazrađen. Na Zapadu kulturom upravlja tržište. Kod nas je njom u sovjetsko vreme upravljala država. Na kraju – nema ni sovjetskog sistema, ni ovog tržišnog – ostali smo negde na sredini. To je dubinski uzrok takvih događaja. Neophodno je da osmislimo sopstveni sistem odnosa između države i kulture. On mora da bude sažet i jasan. Ili sve treba da bude vođeno potrebama tržišta ili nekog drugog sistema sa učešćem države. Danas mi se čini da takav sistem ne postoji. To u principu nije toliko složeno pitanje. Jasno je da je od 1991. prošlo dosta malo vremena i da se kulturom niko nije ozbiljno bavio. Zemlja je imala ozbiljnije probleme. S druge strane, već je vreme da se potraži adekvatnija ravnoteža u odnosu kulture i države. Mislim da je za to krajnje vreme. Ovakvi skandali su pokazatelj toga, i ako se nešto ne uradi po tom pitanju, oni će se nastaviti.

Lakše obnoviti filmsku industriju nego kinematografiju

– Devedesetih je vrlo moćna sovjetska industrija otišla u paramparčad, i celu ju je bilo neophodno ponovo izgraditi, u čemu smo i uspeli. Što se tiče tehnologije, ona je sad daleko ispred sovjetske. Tehnologija kojom se ruska filmska industrija služi je ista kao ona koja se upotrebljava širom sveta, a u nekim aspektima i prednjači. Naravno da je obnoviti industriju lakše nego stvoriti kinematografiju. Za to treba vremena – objašnjava Karen Šahnazarov, reditelj i direktor Mosfilma.

Beograd je važan za ruske reditelje

– Za mene beogradska premijera ima veliki značaj. Mnogo toga me vezuje za Jugoslaviju, za Srbiju. Tamo imam puno prijatelja, a i sam Beograd je, po mom mišljenju, vrlo važan grad za svakog ruskog režisera. Veoma poštujem jugoslovensku i srpsku kinematografiju i jedan od mojih najomiljenijih režisera je Emir Kusturica. Bukvalno sve svoje filmove sam prikazivao u Srbiji – kaže Karen Šahnazarov.