Ksenija Komljenović Foto: Ken Ge

U svom rodnom Beogradu završila je Muzičku školu „Stanković“, a zatim i osnovne studije iz oblasti kompozicije na Fakultetu muzičke umetnosti. Nakon toga se preselila u SAD, gde je završila tri stepena postdiplomskih studija u oblasti perkusija: master studije na Državnom univerzitetu u Ilinoisu, a zatim doktorske studije i Artist diplomu na „Frost školi muzike“ Univerziteta u Majamiju. Tokom postdiplomskih studija radila je kao asistent na oba univerziteta. NJen ansambl, „Balkan Percussion Duo“, osvojio je nagradu na prestižnom Internacionalnom takmičenju udaraljki u Luksemburgu protekle godine. Ksenijina dela i aranžmane za perkusije publikuje njujorška izdavačka kuća „Bachovich“. Ovih prazničnih dana Ksenija Komljenović boravi u Beogradu, prenoseći nam iz prve ruke sve osobenosti muzičkog života u jednoj udaljenoj kulturi, u kojoj deluje i kao svojevrsni ambasador muzike Zapadnog sveta, pa i ovog komadića planete sa kojeg je potekla.

* Beograd ste za praznike svratili nakratko, nakon jednog dela baš veoma zanimljivog perioda u vašem životu i poslu koji provodite u Hongkongu – odakle, za početak, vi uopšte tamo?

– Imala sam sreću da dobijem poziciju predavača u renomiranoj internacionalnoj školi – ISF akademiji. Tri bitne stvari u mom životu su umetnost, obrazovanje i upoznavanje novih kultura – ovaj posao nudi brak tih elemenata. Biti nomad, predavač i izvođač koji širi umetničku pismenost i ljubav ka muzici, a zatim i stimuliše mlade ljude da se kreativno izraze – moja je strast.

Osim toga, otišla sam da vidim jednu od najimpresivnijih gradskih panorama na svetu. Videti tu gustu siluetu, svetlom okićenih zgrada na horizontu, kako stoji ispred kulisa brda i preslikava se u vodi luke Viktorija – zaista je jedinstveno iskustvo.

* Kako izgleda muzički život u Hongkongu – onaj u domenu klasične muzike/opere/baleta?

– Budući da je Hongkong bio britanska kolonija do relativno nedavno, odlikuju ga brojni zapadni uticaji. Kao jedan od najbogatijih gradova na svetu, on ima finansijske potencijale da postane centar umetničkih zbivanja u Aziji – i umnogome u tome uspeva. Velika imena poput Danila Trifonova, Jevgenija Kisina i DŽošue Bela često gostuju na lokalnim scenama. Honkonška filharmonija je odličan orkestar koji ima Japa van Zvedena kao svog umetničkog vođu, onog istog čoveka koji je ove sezone došao na čelo NJujorške filharmonije. Balet ide u korak sa svetskim trendovima, predstavljajući izbalansiran program kroz postavke tradicionalnih baleta poput „Žizele“ i „Krcka Oraščića“, kao i azijskih premijera novih baleta kakvi su „Alisa u zemlji čuda“ i „Veliki Getsbi“. Jedino zapadnjačka opera još uvek nije čvrsto stala na noge, ali u poslednjih 15 godina zabeleženi su napori da se i to ostvari.

* A šta je sa tradicionalnom kineskom muzikom, koliko je prisutna, u kakvim se prilikama upražnjava?

– Tradicionalna muzika i kineska opera su veoma zastupljene. Nastupi na tradicionalnim instrumentima se mogu videti na ulicama grada tokom praznika poput Jesenjeg festivala u septembru. Hongkong ima svoj kineski orkestar sa punom sezonom koji nastupa u koncertnim salama – škole imaju svoje kineske orkestre, takođe. Deca se sa jednakom znatiželjom i posvećenošću bave kineskim ili drugim instrumentima. U prilog zastupljenosti govori činjenica da u naredna tri meseca postoji preko 40 događaja na kojima će se profesionalno izvoditi kineska opera, ali nijedan na kome će se izvoditi neka ‘zapadna’ opera u celosti.

* Jeste li se susreli sa zanimljivim izborom instrumenata u okviru lokalne hongkonške scene? Šta, na drugoj strani, najčešće slušaju mladi? Koliki je zapadnjački, a koliki kineski zvučni uticaj?

– Uticaj zapadnjačke popularne kulture je veliki, ali su ukusi i dalje eklektični. U razgovoru sa školskom decom shvatila sam da to što ja – boraveći u Evropi ili Americi – smatram fokalnom tačkom zapadnjačke popularne muzike, nije i ono što oni slušaju. DŽastin Biber je, citiram, „prestar“, a Rijana je „drevna“. Fuzije dveju kultura su rezultirale raznim verzijama azijske popularne muzike, od hongkonškog Kantopopa, do korejskog Kej-Popa ili japanskog DŽej-Popa i imaju ogromne baze obožavatelja po Aziji. Drugi muzički žanrovi imaju svoje slušaoce u manjem broju.

Što se instrumentalne muzike tiče, nisam primetila da se dogodilo neko dalekosežno primećeno prelivanje – kineski instrumenti su uglavnom rezervisani za kineske orkestre i striktno kineski kontekst. Retki su iskoraci, ali ih treba spomenuti i videti ukoliko se ukaže prilika – koncerti za instrumente poput ‘erhua’ i ‘hulusija’ uz pratnju zapadnjačkog simfonijskog orkestra, na primer.

* Šta se dešava sa vašim radom perkusionistkinje i kompozitorke? Koliko su novi zvuci drugačijeg jezika i novoupoznatih instrumenata inspirativni za vaš sadašnji ili budući rad?

– Uživam u istraživanju azijske kulture i umetnosti. Trenutno sam u procesu upijanja i gomilanja zapažanja. Mislim da će biti potrebno neko vreme da preradim te informacije da bi mogle izroniti u mom stvaralačkom radu. Pored toga, moj perkusionistički rad je trenutno fokusiran na teatarske udaraljke. Budući da sam u društvu glumaca i režisera sa kojima mogu da sarađujem, trudim se da iskoristim priliku da se bavim tom rastućom granom repertoara za udaraljke.

* Koliko će biti potrebno vremena da ‘procesuirate’ sve ono što ste već doživeli i što vas još u Hongkongu čeka nakon ovog prazničnog boravka u domovini? Odnosite li im i komadić naše muzičke baštine na poklon?

– Ne nalazim da period inkubacije ličnih utisaka ima propisan rok trajanja. Znajući sebe iz prethodnih iskustava selidba i ‘ronjenja’ po drugim kulturama, verujem da je ciklus od godinu dana potrebni minimum. Kroz svoje predavačke aktivnosti zaista referišem na muziku u vezi sa Srbijom. Kada studenti rade projekte iz ‘world music’ oblasti, usmeravam ih na Balkan i istraživanje nepravilnih ritmova. Oni koji uče kompoziciju slušaju i analiziraju dela savremenih srpskih kompozitora. Na kraju, instrukcione metode koje koristim kombinacija su onoga što sam iskusila putem svog obrazovanja u Srbiji i u Americi.

* U poređenju sa SAD i Srbijom – kako situirate svoj hongkonški život na mapi muzičkih iskustava?

– Slično situaciji na geografskoj mapi, moje hongkonško iskustvo je značajno udaljeno od svega što sam doživela ranije. Izuzetno sam zahvalna na prilici da živim i osetim Aziju. Hongkong je toliko drugačiji od bilo čega bliskog mom rodnom Beogradu ili Americi da bih morala da izmislim novi rečnik da bih ga opisala. Možda će upravo tome služiti moja muzika – rečima Sibelijusa: „Muzika počinje tamo gde se mogućnosti jezika završavaju.“

Da li vruć čaj spasava?

– Hrana je izraz kulture kroz koji možemo saznati mnogo o zajednici i običajima. Jedan od prvih obroka koje sam jela bio je na manjem hongkonškom ostrvu. Tada sam naučila da običaji u određenim okolnostima nalažu da pre jela uzmemo obezbeđen bokal sa vrućim čajem ili vodom i da isperemo svoje – naizgled potpuno čiste – tanjire, šolje, kašike i štapiće u posudi veličine lavora koju vam restoran ponudi – kao metod sterilizacije posuđa. Zapadnjaci vole da polemišu zašto je to potrebno – da li je istina da restoran sam ne ume da u potpunosti opere posuđe, da li vruć čaj spasava ikoga od loših posledica, itd. Ne znam odgovore na pitanja, ali čini se da je to jedna od stvari koje su možda nekada rađene iz nužnosti, zatim su prešle u naviku, i na kraju u tradiciju. ‘Dim sam’ je moje najveće otkriće. To je kulinarska umetnost u raznim oblicima specijalnih zemički koje odabirom punjenja postaju glavno jelo ili desert. Moj omiljeni tip ‘dim sama’ je crna zemička sa zlatnim premazom i slatkim filom od žumanaca – priča Ksenija Komljenović govoreći o prilagođavanju kulturi i običajima jedna daleke zemlje.

Povezani tekstovi