Velike sile nemaju vremena da izgrađuju međuljudske i komšijske odnose

I tada sam govorio da je to drama, da nema ničeg smešnog kad se nekom uzurpira kuća i uzme sve što ima i da predstava treba da se ‘pomeri’. Ali, ona je zaista napisana kao laka komedija i vrlo je teško od takvog teksta napraviti dramu. Stevan Sremac se baš dosta „tukao“ i „svađao“ sa mnom tokom celog procesa nastanka ovog komada, ali čim sam došao na ideju da ga predstavim na Kosovu, drama se prosto rodila, tako da mislim da bi sada i Sremac bio zadovoljan – kaže u razgovoru za Danas Bojan Stojčetović, reditelj, dramaturg i autor muzike u predstavi „Ivkova slava u Prizrenu“.

Beogradska premijera ovog komada na sceni „Raša Plaović“ Narodnog pozorišta prošle subote ostavila je publiku u višeminutnom stojećem aplauzu – bez daha i u suzama, iako je reč je o verziji Sremčevog komada kakva do sada nije viđena. Ivku Mijalkoviću, Srbinu povratniku u Prizren, na slavu Đurđevdan kuću preuzimaju trojica komšija Albanaca i nepoznati čovek, čiji se identitet ne razotkriva do kraja. Predstava je urađena u koprodukciji sa NP Niš, u njoj igra gotovo ceo ansambl NP Priština, glumci iz Niša, Beograda, Užica i Kragujevca. Premijerno je izvedena 10. maja na matičnoj sceni izmeštenoj u Gračanicu, a pre Beograda igrana je u Zvečanu i Nišu.

* Kakva su reagovanja publike?

– Beogradskom premijerom završavamo sezonu. Žao mi što nismo igrali i u Novom Sadu, jer bismo stekli potpunu geografsku sliku, pošto su reagovanja potpuno različita. U Gračanici su predstavu gledali ljudi o kojima se zapravo u komadu radi i koji žive taj kosovski život. Oni su bili uznemireni. Prišla nam je žena koja se sva tresla, jer su na nju pucali Albanci i jedva je ostala živa. Nije htela ni da pogleda u glumca Nebojšu Đorđevića, koji igra Albanca Kurjaka. U Zvečanu, gde ljudi odlično znaju kako Srbi žive preko puta Ibra, jer tamo imaju rođake i prijatelje, posle predstave prilazili su mi i govorili: ‘Ma, nama je dobro, kako je njima.’ Apsurdno je da im jedna predstava otvori oči, ali eto i to se desilo. U Nišu su bolje su reagovale Nišlije nego ljudi sa Kosova, pogotovo iz Prizrena, jer su se možda osetili i prozvanim zato što se nisu vratili dole. Međutim, prava reakcija, kakvu smo i hteli, dogodila se u Beogradu.

* Na poklonu u Beogradu činilo mi se da se glumci koji su igrali Albance nekako stide i da očekuju šta će se desiti.

– U Zvečanu se Nebojša Đorđević prekrstio na poklonu. Posle su mnogi komentarisali da je sreća njegova što je to uradio, inače im je bilo „došlo da se popnu na scenu“. Po meni, svi su napravili dobar glumački posao. Namerno nisam dao da Albance igraju glumci sa Kosova, jer postoji stereotip kako to treba. Ja sam radio surovi realizam i uopšte me nije interesovala karikatura.

* Da li ste imali posebnu inspiraciju za lik Ivka Mijalkovića?

– I ja sam sa Kosova. Ovde sam 20 godina i nama se slično nešto dogodilo kad je trebalo da odemo sa KiM. Kao u komadu, došli su ljudi da nas ubeđuju da ne treba da idemo. Došli su neki Albanci koji su se družili sa Srbima, u koje smo imali poverenje. Naravno, sa njima uvek dođu i neki nepoznati ljudi, kao neka podrška, za koje se ne zna ni ko su ni šta su. Mi nismo naseli, otišli smo, ali je naš kućni prijatelj, na nesreću, ostao u Uroševcu. Kidnapovan je i dan-danas se ništa ne zna o njemu.

* U Uroševcu ste živeli 22 godine, a sad tamo NP Priština igra predstave za jednu bakicu Srpkinju. Da li posećujete nekad i privatno ovaj grad?

– Nikad nismo igrali u samom Uroševcu. Ta baka Smilja je ostala u selu pored Uroševca. Igrali smo mjuzikl „Ne očajavajte nikad“ u njenom dvorištu. Ona je sama sedela, a deset glumaca je igralo i pevalo za nju. To je poseban doživljaj i zbog toga volim što radim u Prištinskom pozorištu. Ne bih ga menjao ni za jedno drugo pozorište na zemaljskoj kugli, jer to je ono pravo istinsko pozorište, gde imate osećaj da ste jedno sa publikom. Uroševac mi kao grad nikad nije mnogo značio. Ne vezujem se za cigle, ali sa ljudima sa kojima sam se družio dole i dan-danas sam prijatelj. Najvažnije mi je da imam velika prijateljstva do kraja života. Bio sam u Uroševcu, u njemu više nema Srba, mnogo se promenio i više ga ne doživljavam kao svoj.

* Da li ste imali prijatelje Albance?

– Mi se nismo mešali. U Uroševcu je bilo sedam posto Srba, što je zasta malo. Moj stariji brat, koji je za ovu predstavu radio scenografiju – Goran Stojčetović, bio je nedavno. Sreo je jednog našeg komšiju koji je nekad i svirao sa nama. On zaista može da predstavlja Kadriju iz ove predstave. On se našao tu i nekoliko puta je rizikovao zato što svi znaju da se druži sa Srbima. On kaže da mu i dan-danas prete.

* Kad već pominjete Kadriju, Vi ste u ovoj predstavi prvi progovorili i o paklu kosovskih Albanaca koji bi želeli da ostanu normalni i čovečni u odnosima sa Srbima. Da li je njima možda čak teže nego Srbima na KiM?

– Ne znam kome je teže – onome ko je napustio dom ili onome ko je ostao i ko sa svojom porodicom trpi višegodišnju torturu. Ali, tačno je da takvi ljudi postoje. Srećemo se i održavamo kontakt preko društvenih mreža. Kažu da su željni da čuju i srpsku reč. U predstavi smo morali smo da izbegnemo crno-belu sliku da smo mi dobri, a oni loši.

* Kadrija je, ipak, Srbin po majci.

– To govori da je to nekad bilo normalno, da to nisu zlikovci. NJegov otac je oženio Srpkinju i nije imao nikakav problem, ali zato njegov sin sad ima problem. Kadrija je na oca, voli Srpkinje, u ovom slučaju Sike, mada se ne vidi da se on odužio za kosovsku stvar – da je ratovao i ko zna koliko Srba morao da ubije da bi se dokazao. On je iskorišćen kao Trojanski konj, bez kog Ivko ne bi pustio na slavu nepoznate ljude, jer bi odmah došlo do sukoba. Na Kosovu je takav način ulaska nepoznatih u nečiju kuću jedino i moguć. Iako je rat završen, vidimo da i sad, bez obzira što se dokazao, trpi torturu i pritisak. Ali, pokazali smo da je ipak normalan čovek, koji je hteo da sve prođe bez krvi. Međutim, velike sile nemaju vremena da izgrađuju međuljudske i komšijske odnose.

* Ko je taj Neko, čija vizitkarta u komadu otvara sva vrata, iako poput Sremčevog Svetislava sve zbunjuje slatkorečivim stihovima?

– Zaista sam želeo da to ostane misterija, da se ne zna ko je on. To je kao odgovor na pitanja: ko je ubio Olivera Ivanovića, ko je uveo takse, ko je dozvolio da se oformi vojska Kosova, ko potpisuje ovaj dijalog i šta su ustupci… Svi kažu da je to neko, a taj neko je ovaj lik.

* Pre premijere postavili ste pitanje kome treba ovakav komad na kulturnoj sceni Srbije. Imate li sad odgovor na tu dilemu?

– Ja mislim da treba svima, pogotovo u centralnoj Srbiji, gde ljudi suviše komforno doživljavaju svoj život. Prizren je na samo 300 kilometara odavde, to je isti narod, a ljudi ovde banalizuju stvari pričajući samo o kosovskom dodatku. Na sve načine priča se samo koliko Kosovo košta, kao da je ono slepo crevo koje treba da se odstrani. Tako gledano, treba da ostane samo Beograd, da ne bi koštalo toliko. Zato ovaj komad treba da ljudima otvara oči. Posle beogradske premijere zvali su me ljudi koji nisu sa Kosova da mi kažu da ne mogu da se smire. To mi je rekao jedan hirurg, koji operiše svakog dana i gleda krv na sve strane. Kaže da je imao utisak da je bio svedok događaja i da je nekako izvukao živu glavu, a da su oni ostali dole. Tamo ostaje Sika sa Mariolom, a Ivko kaže: ‘Dogodine na slavi’. Zato je besmisleno da napravimo ovakvu predstavu i da je igramo po selima na Kosovu, a da je ne vidi Beograd. Pošto iz Beograda sve dolazi, jako je bitno da se razbije medijska slika da su Srbi na Kosovu na socijalnom programu i da tamo uživaju dok za njih rade ljudi iz centralne Srbije. To je daleko od istine.

* Da li ćete igrati ovu predstavu i u Prizrenu?

– Ja bih to jako voleo, ali nisam siguran da li imamo tehničke mogućnosti. Predstava je zaista jako zahtevna zbog svetla i muzike. Ja sam ovu predstavu nazvao „Ivkova slava u Prizrenu“, ali mogla bi da se zove i „Ivkova slava na Kosovu“. To je priča o svim tim ljudima. Prizren sam uzeo kao carski grad, jer sam hteo da simbolizujem Ivka kao potomka cara Dušana, koji se vraća na svoje. Zato je on trn u oku. Ivko se ne vraća u neko seosko dvorište i kuću gde neće niko ni da ga vidi. On je snažan, zdrav, mlad i jak i zato smeta, jer takvi ne treba da budu dole – samo sakati i babe, koji će za desetak godina da nestanu.

* Da li je Ivkov povratak baš u Prizren dragocen i zato što se 20 godina zagovara povratak progranih Srba sa KiM samo u sela i neke „kibuce“ koje država namerava da pravi, a ne u gradove u kojima su živeli?

– Žele da ih vrate tamo gde nikome neće smetati. Sad se prave neke veštačke enklave. Šta to znači? Ja ne želim tamo da živim. Kao što su Indijance stavljali u rezervate, tako i na Kosovu imate nekoliko mesta gde možete da živite – Gračanicu, Brezovicu, Štrpce, Mitrovicu, Ranilug, Šilovo. LJudi iz Prizrena, Peći, to neće. Ja sam iz Uroševca i u Uroševac želim da se vratim. Zašto bih se vratio u neko selo gde nemam nikoga, samo zato što mi nude da mi naprave kuću kao od papira. To je tako zato što strategija za povratak ne postoji. Sve se svelo na individualno, a kako prođu oni koji se individualno vrate vidimo u ovoj predstavi.

* Iako je srpska scena proterana iz Prištine, postoji li bilo kakva šansa da ova predstava ikad zaigra na toj pozorišnoj sceni?

– Nikako. Ne može nijedna predstava da zaigra tamo, osim ako nije negde gore dogovoreno i da je u duhu pomirenja i dijaloga. Međutim, van pameti je da mi gostujemo na sopstvenoj sceni. Dok god smo proterani, imamo pravo da tražimo da se vratimo i oni nemaju pravo da govore da smo ilegalni. Apsurdno je da gostujemo u svojoj kući.

Gluma, režija, muzika i ćiftalija

Rođen u Skoplju 1977, odrastao u Uroševcu, Bojan Stojčetović je zapravo pozorište u jednom čoveku. Bavi se dramaturgijom, glumom u pozorištu, na filmu i televiziji, muzikom kao kompozitor i izvođač, piše drame i priče. Kaže da je prvi glumac u istoriji koji je diplomirao u komadu za koji je sam napisao tekst i muziku. Iako mu je „Ivkova slava u Prizrenu“ 13. režija, za sebe kaže da je, ipak, glumac jer živi od glume. Na listi instrumenata koje svira nalaze se klavir, gitara, bubnjevi, kontrabas i ćiftalija. Na pitanje šta je to ćiftalija odgovora da je reč o malom žičanom albanskom instrumentu, autentičnog zvuka koji je kupio u Prištini i naučio da svira za pola sata.

Glumački tim

U predstavi „Ivkova slava u Prizrenu“ igraju: u glavnoj ulozi Milan Vasić, Sanja Krstović (Keva), Aleksandar Mihailović (Neko), Igor Borojević (Kadrija), Nebojša Đorđević (Kurjak), Nemanja Janičić (Smuk), Anika Grujić (Sika), Katarina Jeličić (Mariola), Dejan Cicmilović, Vladimir Jocović, Strahinja Bičanin, Marija Masal, Jelena Orlović, Tamara Tomanović, Olivera Bacić, Ivana Kovačević, Jasmina Stoiljković, Milica Majstorović, Branko Babović, Bratislav Slavković Keša.