Zdravko Šotra za Danas: Vlast je zaplašila ljude, većina je podvila rep i ćuti

Šta biste hteli – da vam oni daju svoje pare, a da vi snimate vaše ideje i još da ih kritikujete. E, to ne može, pošto su pare iz državne kase njihove, tako oni shvataju. Nažalost, u mnogim profesijama, ne samo u filmskoj, rešenje je verovatno u tome da se podvije rep i da se ćuti. Mnogo se ćuti, mi smo društvo u kojem su ljudi zaplašeni da će, ako zinu, ostati bez hleba, bez egzistencije – kaže za Danas Zdravko Šotra.

Razgovor sa legendarnim rediteljem i scenaristom koji je potpisao više od 130 filmskih naslova i tokom višedecenijske karijere sarađivao sa oko pet stotina glumaca rođenih u tri veka, kako je duhovito rekao, napravljen je povodom dugometražnog dokumentarca „Film iz davne budućnosti“ autora Darka Bajića, u režiji Siniše Cvetića, koji je pre dve večeri premijerno prikazan u Velikoj sali mts Dvorane.

Šotra je među četvoricom bardova jugoslovenskog i srpskog filma, uz Đorđa Kadijevića, Boru Draškovića i Miloša Mišu Radivojevića, koji u ovom uzbudljivom dokumentarcu govori o svom radu, iskustvu, filmskoj umetnosti u zlatno doba nekadašnje kinematografije i ovoj današnjoj, koja pripada digitalnoj epohi i „nefilmskom“ vremenu, ali i drugačijim društvenim okolnostima.

Kroz intenzivnu karijeru filmskog autora iza koga je više od 60 godina rediteljskog iskustva, ostvarenja koja su beležila rekordnu gledanost u našim bioskopima i na televizijama, domaće i svetske nagrade, i 89 godina života, prelamaju se i naše društvene i političke svakidašnjice, ono što smo realno živeli u dugom nizu decenija.

Šta za vas lično znači „Film iz davne budućnosti“, i koliko je važno što je napravljen jedan ozbiljni dokumentaristički okrugli sto o našoj filmskoj umetnosti i njenoj budućnosti?

– Kad me je Darko pozvao, nisam odmah shvatio šta hoće, međutim, pošto smo prvo pojedinačno nastupali, razgovor sa njim za mene je bila prilika da potpuno prođem kroz svoj život, dela i nedela, a onda sam pomislio da bi moja iskustva možda mogla poslužiti kao pouka mladim kolegama da ne prave gluposti kakve sam ja ponekad činio. Posle, kad smo se sastali nas četvorica, to ukrštanje naših izlaganja dobilo je jedan novi smisao. Bilo mi je zaista lepo to popodne kada smo govorili ono što mislimo o svojoj karijeri, životu i filmu, i tu sam shvatio da Darko nije baš bez veze krenuo da radi ovaj dokumentarni film. Jedino što tu ne valja za mene je to što sam bio zaposlen na televiziji, i u tim razgovorima sam se osećao jako nezapaženo. Ja sam jedan praktičar. Ne znam da držim govore, da pravim velike analize, a oni su se gotovo isključivo bavili filmom, neki i pedagogijom, i pisanjem, dok sam ja uvek bio „rmbadžija“ koji stalno juri. Ali, lepo je što smo nas četvorica još za života uspeli nešto da kažemo o svom iskustvu, životu i ovome čime smo se bavili, ako nekome može da bude od nekakve koristi.

U čemu je suštinska razlika između vremena kada ste vi stvarali svoje najbolje i najangažovanije filmove, doba našeg maršala koje je upamćeno po cenzurisanim i bunkerisanim filmovima, ali i po najvećim dometima ovdašnje kinematografije i nagradama na najprestižnijim svetskim festivalima, i ovog današnjeg?

– Živimo u vremenu u kojem nestaju velike, jake individue, i u kojem nema zadivljujućih podviga. Umesto nekoliko velikih, hrabrih, spremnih na rizik, na filmu su se pojavili bataljoni autora osrednje vrednosti kojima ne znate imena. Došlo je do hiperprodukcije i razvodnjavanja. Zamislite samo koliko se danas mnogo snima u Srbiji, to je nepojamno. Stigne neki novi reditelj, napravi film i onda nikad ništa, onda stigne drugi, i isto tako. Svake godine se pojavi novi, novi i novi, i od toga se gotovo ništa ne zapamti. Stvaralačke ličnosti nestaju i u svetu, one koje su stubovi u svim oblastima umetnosti, ne samo na filmu. Pogledajte Italijane, oni više ni pesme nemaju koje su imali, kao što je, recimo, „Ti voglio bene“, koja će ostati za sva vremena. Nema ničega od toga danas. Ima dosta interesantnih autora, zanimljivih, ali nema velikih, autentičnih, zadivljujućih, i to je velika razlika. Ja sam, recimo, mogao sa četiri-pet epizoda da konkurišem na TV Beograd da snimam seriju, danas nijednu televiziju ne interesuje ako nemate trideset-četrdeset-pedeset epizoda. Treba, dakle, da imate neku razvodnjenu priču u kojoj se uopšte ne zna ko koga juri, ne znate koga pratite kad gledate te serije. Ja sam snimao „Priče iz radionice“, koje su imale šest epizoda, tu je koncentracija dobrih glumaca i sadržaja, ili, adaptirani film „Braća po materi“, koji je imao tri-četiri epizode. Sada to nijedna televizija ne bi radila, a ima ih u skoro svakom selu po Srbiji, i svako snima neke serije. Niko neće da uzme kvalitetnog čoveka da napravi kvalitetan tekst, i neminovno je da se to odražava na produkciju, a nekada je preko televizije, i to samo jedne u to vreme, napravljeno mnogo filmova. Finansirali su ih i televizija i država.

Kako se danas, u ambijentu u kojem su urušeni svi sistemi vrednosti, gde vrh države kreira jednu vulgarnu, agresivnu i prostačku javnu scenu koja se obrušava na svaku kritičku misao, može doći do filma, a naročito do autora nove generacije koji su spremni na rizik?

– Ja preporučujem – priđite ljudima koji su u vlasti i koji mogu da vam daju pare za film, podvijte malo rep, šta se pravite važni. Dobićete pare, snimaćete što želite, nije bitno kakvog je kvaliteta, samo ne „talasajte“ previše. Ako to ne možete, onda sedite i ćutite. Šta biste hteli – da vam oni daju svoje pare, a da vi snimate vaše ideje i još da ih kritikujete. E, to ne može, pošto su pare iz državne kase njihove, tako oni shvataju. Nažalost, u mnogim profesijama, ne samo u filmskoj, rešenje je verovatno u tome da se podvije rep i da se ćuti. Mnogo se ćuti, mi smo društvo u kojem su ljudi zaplašeni da će, ako zinu, ostati bez hleba, bez egzistencije. A to nije tačno. Pametni ljudi treba stalno da govore, jer to može biti od pomoći i drugima, da nauče nešto, da ne prave greške, da znaju kako bi mogli pravovaljano da reaguju. Nažalost, danas se najviše čuju gluposti, jer je za razliku od pameti glupost potpuno slobodna, bez kritičke svesti i drugih opterećenja, pa nema zapreka ni granica. Zato je strašno opasna, a u velikom je zamahu.

Koliko se zbog svojih javnih nastupa i kritika režima kažnjavaju umetnici koji se bave filmom, ali i svi ostali?

– Pošto ja nikada ne konkurišem za sredstva na konkursima Filmskog centra Srbije, umeo sam uvek nekako da se snađem pomoću televizija, ne znam tačno šta se sve događa, ali znam mnogo vrlo loših iskustava tih mučenika koji obleću oko filmskih fondova.

Da li novac presudno utiče na kvalitet filma?

– Nisam dobar za to, uvek sam radio sa vrlo malim sredstvima, pošto potičem iz siromašnih „pasivnih krajeva“. Ja sam gledao da ni jedan jedini dan snimanja ne propadne – ako zbog vremenske situacije ne može da se snima napolju, može nešto unutra. Zvali su me „gonič robova“, jer glumcima nisam davao mnogo dublova. Dragan Nikolić je imao anegdotu koja se pamti: „Šotra, molim te, da snimim još jedan dubl.“ „Ne može, šta će ti“, kažem mu ja, „da si mogao bolje ti bi to odmah uradio.“ Takav je bio moj način rada, strašno sam pazio, jer sam uvek imao malo para.

Šta je danas film za vas?

– Danas film počinje bivati nešto, čini mi se, što se prilično rastapa, i pod velikom je pritiskom televizije koja je u strašnoj ekspanziji u svetu. Ozbiljno stvaralaštvo, individualnost, nije nešto što se naročito traži. Traži se ono što može vratiti uložene pare, u šta se može uložiti reklama, zaraditi… A za mene lično, film je i dalje velika emocija i ljubav. Nikada nisam pomišljao da nešto drugo radim u životu osim da režiram, sve se uvek vrtelo oko režije. U ono oskudno poratno vreme morao sam da upišem Građevinsku srednjotehničku školu da bih dobio stipendiju, ali kroz te godine ja sam neprestano odlazio u Kinoteku i u pozorište, i čim sam, jedva nekako, diplomirao, odmah sam konkurisao na klasu režije Vjekoslava Afrića. Meni je sada preostalo da sedim i da gledam, da tražim po filmskim kanalima dobre filmove, i ono što je dobro za film to je da ima puno TV kanala i da se oni neprekidno emituju. To je jedino što je danas dobro za film, a nije dobro što više autorstvo ne cveta.

Kultna ostvarenja i svetske nagrade

U antologije ovdašnje kinematografije ušla su filmska ostvarenja Zdravka Šotre „Osvajanje slobode“, „Šesta brzina“, „Idemo dalje“, „Igmanski marš“, „Držanje za vazduh“, „Gospođa ministarka“,“Braća po materi“ „Dnevnik uvreda 1993.“, „Lajanje na zvezde“, „Zona Zamfirova“ (2002. najgledaniji film u domaćim bioskopima), „Pljačka Trećeg rajha“, „Ivkova slava“, „Šešir profesora Koste Vujića“, Santa Maria della Salute (2016) …

Tu su i njegovi dokumentarci „Plutonovo carstvo u Homolju“, „Svi zajedno“ (prikazan u Linkoln centru Njujorku), „Evo naše djece“, „Povratak pesnika“, „Kneževina Srbija“, „Gde cveta limun žut“…

Šotrini serijali „Sastanak u šest“, „Dobro došli“ „Gorski car“, „Maksim našeg doba“, „Rođaci“, „Glumac je glumac“, „Više od igre“, „Priče iz radionice“, „Učitelj Sloba Stojanović“, „Samci“, „Kako da ti kažem“, „Volim i ja neradže, no trpim“, „Ranjeni orao“, „Greh njene majke“, „Nepobedivo srce“…, ubrajaju se u našu najbolju TV produkciju.

A serijal „Obraz uz obraz“, šou program sa Milenom Dravić, Draganom Nikolićem i njihovim gostima od „Triglava do Đevđelije“, emitovan u periodu od 1972. do 1974. godine, po ocenama najeminentnijih klritičara ušao je u istoriju jugoslovenske i Televizije Beograd kao najbolja produkcija.

Šotrinu karijeru čine brojna domaća i svetska filmska i TV priznanja – nagrade na Pulskom festivalu, nekoliko Zlatnih i Srebrnih mimoza u Herceg Novom, Zlatni vitez u Moskvi, Nagrada na festivalu u Pragu, Zlatni vitez u Itrkutsku, Kristalna koala u Australiji, Oktobarska nagrada grada Beograd, Gran pri u Portorožu, Zlatna harfa u Dablinu, Zlatna ruža Montrea, Zlatna medalja u Avelinu, Gran pri žirija Unicefa na Festu, Nagrada FIFU u Parizu, nagrade u Laonu, Hihonu, Gran pri u Buenos Aeresu, Gran pri u Mar Del Plati, Medalja u Kitu (Ekvador), nagrada u Bubanesvaru (Indija)…

Majstor epohe, poslednji uspeh doživeo je istorijskom dramskom serijom „Aleksandar od Jugoslavije“ koju potpisuje i kao scenarista (prema istoimenom romanu Vuka Draškovića), a ovu filmsku biografiju kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića snimio je u produkciji kuće United Media.

Ona je premijerno emitovana u na televiziji Nova S od marta do juna 2021, i u Crnoj Gori, na Nova M od septembra do decembra iste godine.