Zloupotreba svemoći internet provajdera

Kako je već rečeno u osvrtu na novogodišnji televizijski program, ove jeseni prikazano je čak sedamnest domaćih premijera na pet srpskih kanala (RTS – 7, Prva – 3, Pink – 3, Nova S – 1 i MTS Superstar – 3). Narednih nedelja pokušaćemo da se subjektivno, jer kako drugačije, osvrnemo na sve njih u većoj ili manjoj meri koliko nam to prostor dozvoljava, i koliko one zaslužuju svojom autentičnošću, uspehom kod publike, produkcijskim kvalitetom i inovativnošću. Ono što je nepodeljeni utisak je da su Močvara, o kojoj smo pisali, Mama i Tata se igraju rata, Kosti i Državni Službenik 2 – o kome ćemo danas – generisali kvalitet i zadovoljstvo kod publike. Dodaćemo i 12 reči, o kojoj ćete čitati na kraju ove edicije, činjenicom da se tek sad premijerno emituje na svima dostupnoj nacionalnoj frekvenciji. Napokon, ko je propustio premijerno prikazivanje Državnog službenika, usled nekonzistentnosti njegovih termina na Pinku, mogao je da nadoknadi u prazničnom interegnumu nove godine i Božića, na novom Kurir TV kanalu.

Odmah na početku da istaknemo da je ovo do sad najzreliji poduhvat, po erudiciji najboljeg filmskog kritičara i istoričara nove generacije, Dimitrija Vojnova, sada ne samo više kao koscenariste, već i kao glavnog producenta tzv. kreatora serije. Dobrom scenarističkom plotu, gde postoji žanrovski triler saspens, razrađenost i mikrokarakterizacija likova, dovoljan je odličan direktor fotografije Ivan Kostić (kamerman Južnog vetra i Senki nad Balkanom) da Beograd izgleda kao Vašington. Tada rent-a-reditelji, Miroslav Lekić i Ivan Živković, ne mogu da omanu kao u Švindlerima ili Slučaju porodice Bošković.

Kada je reč o tzv serijskoj žanrovsko – stilskoj urozornosti, kao mogućoj inicijalnoj provokaciji iz inostrane savremene produkcije, Homeland jeste asocijacija. Ali nakon svega što smo prethodnih dana videli na Kapitol Hilu, svu tu besmislenost bilionskih budžeta za odbranu od spoljašnjeg neprijatelja u srazu sa realnom opasnosti od tzv ARG (Alternate Reality Game) geek online gejmera i frikova, Vojnov je tačno anticipirao realnu pretnju našeg vremena. Opasnost i mogućnosti dark net sveta i sajber kriminala savšeno predstavljeni u zloupotrebi svemoći internet provajdera Košnica.

Štaviše njen frontmen Stefan (Nikola Rakočević), vizuelni i pomalo tzv wishfull karakter u posvećnosti liku kao mogući Vojnovljev alterego, je nakon decenija posta od Šicera i Krigera, konačni savršeni negativac. Naspram njega je rehabilitovani operativac BIA Lazar Stanojević u kome će se Milan Marić (uz Bikovića i Gorana Bogdana) etablirati kao najznačajniji glumac svoje generacije. Onakav koji je uspešno evoluirao svoj pozorišni stil glumačkog minimalizma u ogromnu ekspresivnost utiska, nalik nekadašnjem izrazu velikog Bekmiu Fehmiua. Sve korelacije njegove lične drame u odnosu na porodicu, posao i perspektive, svojevrsni su paralelni vrlo dobar film unutar serije. Pocrtan solidnim seansama profesionalne psihoanalize, a ne tek samo pukim promiskuitetom sopstvene i glumčeve zavodljivosti lika.

Ne postoji slabo mesto u razradi i kastingu sa činjenom od pre svega ženskih uloga spoljašnjeg bezbednosnog prstena poput Jelene Stupljanin, Sonje Kolačarić, Vaje Dujović…Dok je unutrašnji DB krug još uvek zatvoren, imanetno muški, redosledom dobrog utiska: Radovan Vujović, Nebojša Dugalić i Marko Baćović – u odnosu na moguća očekivanja i preostali slobodan prostor za Milenu Radulović i Martu Bjelicu.

Ono što je tanak led po kome ovaj serijal sve vreme hoda je generalni dramaturški okvir, koji nije ni hladnoratovski, ni period postglobalizacije prelamanja američkih i ruskih interesa na način našeg doživljaja sopstvenog značaja. Naš maksimalni domet je sitnošićardžijski reeksport naoružanja i resantiman o industriji posebne namene velike bivše države. Teško da bi migrantska ili balkanska bliskoistočna refleksija Izraela, Iraka i Irana mogla biti pretnja, mada je sa tom namerom upriličen vrhunski omaž Otpisanima i Povratku Otpisanih epizodama Brodogradilište i Elektrana kroz akcione scene operacije u Turnu Severinu.

Celishodniji i smisleniji bio bi mogući spin off serije, tandema bivših (Žarko Laušević – Nenad Jezdić) sa celom generacijom očeva osnivača (Miodrag Krstović, Tanasije Uzunović) službenika jugoslovenske Službe državne bezbednoseti i UDBE, zanimljiva i dragocena rekonstrukcija epohe sedamdesetih i osamdesetih čije nasleđe živimo. Možda inspirisani filmom „SB zatvara krug“ (1974) ili novijom hrvatskom serijom “Čuvar Dvroca” koja na gotovo poludokumentarni način, mistifikuje i demistifikuje džejmsbondovsku epohu, od braće Ivana Brka i Milana Miškovića do Staneta Dolanca, Josipa Perkovića i Zdravka Mustaća.

Ali, tu su onda srpski operativci statisti i epizode, jer još od Brionskog plenuma do najnovije afere prisluškivanja, recentna politička istorija je povest o Cezaru i Brutu. Adresa u Kraljice Katarine je potkapacitirani servis, ali i neprocenjiva arhiva personalnih kartona javnog života. Njena hronika u televizijskoj formi mnogo je bolja druga sezona Državnog službenika. Dobra fikcija kad publika zanemari sopstveno predznanje zbilje.