Zoran Radmilović je govorio da glumci uvek imaju muke sa vlašću 1Foto: Miki Veličković

O ovom proslavljenom glumcu kao, najblaže rečeno, izuzetno neobičnoj pojavi na našoj sceni, Radmilovićev dugogodišnji prijatelj i kolega Milan Caci Mihailović kaže da je i sam zapamtio njegove reči iz jednog intervjua kada je rekao da „o bilo kom čoveku, ne samo o glumcu, ostaju samo sećanja“.

– Ja sam sve o Zoranu sažeo u jednu reč – čarobnjak. U mojoj knjizi „Čarobnjak Radmilović“ njih trideset sedmoro glumaca, reditelja, dramaturga, kritičara, teatrologa, Zoranove sestra i sestričina, suflerka… iz svojih uglova govore o Zoranu. Suština je da mu svi odaju priznanje kao izuzetnom i umetniku i čoveku i da ga svi nose u divnom sećanju – kaže na početku razgovora za Danas Milan Caci Mihailović.

* Ispričali ste mnogo anegdota o Zoranu Radmiloviću, koje je vaše prvo ili najvažnije sećanje na njega?

– Moj prvi susret sa Zoranom Radmilovićem dogodio se davno, još 1962. na Crvenom krstu, kada sam kao klinac od 13 godina sa mlađim bratom Ekom skupljao autograme glumaca, koje i danas čuvam. Među njima je i autogram Zorana Radmilovića, tada dvadesetdevetogodišnjaka koji je u pozorištu spremao ulogu Vojnika u „Andori“ Maksa Friša, u režiji Soje Jovanović.

Ali, naš značajan susret desio se kroz desetak godina kada sam uskočio u predstavu „Kralj Ibi“, u režiji Ljubomira Draškića, u ulogu poljskog kralja Venceslasa. Bio sam mlad glumac, mladi član tog čuvenog Ateljea 212, čijoj je slavi, u ogromnoj meri, doprineo baš on – Radmilović, igrajući Taticu Ibija. Igrajući u toj predstavi ili, kako bi Zoran rekao, igrajući se, pomerio je u pozorištu sve do neslućenih razmera. Svi su sledili tu i takvu igru i to je bila revolucija u teatru, a za mene, tek diplomiranog glumca, pravo doškolovavanje kod jedinstvenog učitelja. Kasnije, igrajući sa Zoranom u više predstava, družeći se svakodnevno na probama, putovanjima, snimanjima, u bifeu, ostalo je bezbroj nezaboravnih doživljaja koje sam, srećom, zabeležio i tako otrgao od zaborava. Sada su te istinite priče u mojim uspomenarima, a one vezane baš za Zorana, sabrane su u najnovijoj knjizi „Čarobnjak Radmilović“.

* Kako objašnjavate činjenicu da su mnoge replike iz Zoranovog privatnog života, a posebno nekih predstava i filmova, vrlo aktuelne i upotrebljavane i danas, 35 godina od kako nas je napustio?

– Reditelj Ljubomir Draškić, kod koga je Zoran odigrao važne uloge, negde je rekao da ne pamti da je Radmilović neku predstavu igrao sa pola snage. „Zoran je glumac koji se publici daje do kraja.“ Publika je to nepogrešivo viđala iz predstave u predstavu. Cenila je to! Tako su se i mnoge rečenice koje je Zoran izgovarao sa scene urezivale u pamćenje onih koji su hrlili u pozorište da po ko zna koji put vide i čuju tog svog junaka. Nije čudo što su u privatnom životu, pogotovo mladi, razgovarali rečenicama iz voljenih predstava. I to traje do današnjeg dana. Pošto je nepogrešivo pogađao u metu, uvek u centar, aktuelnost se nije ugasila ni posle više od tri decenije od njegovog odlaska. I to je specifičan spomenik neponovljivom glumcu:

– Ja sam čovek fin i suptilan, mogu te ubijem na mestu.

– Da l’ prdnu nova garnitura?

– Moj narod je pretežno poljoprivredno-stočarsko-kafilerijskog tipa.

– Bolje mi oko njih nego oni oko nas! A najbolje je njih oko njih!

I tako dalje, i tako dalje.

* Milica Kralj je govoreći o nekadašnjem Ateljeu 212 rekla da je to bila jedna porodica gde su svi bili veliki individualci, sujetni, melanholični, misleći, karakterni, kritikujući… Ali da Radmilović ne bi bio tako veliki da kolege nisu igrale za njega, bacale mu loptu na „volej“. Ima li toga danas u našim pozorištima (naravno, pre korone)?

– Zoran Radmilović je bio ozbiljan igrač koji je mnogim svojim kvalitetima zaslužio da kolege „igraju za njega“! Bio je sjajan partner, precizan, koncentrisan, tačan. Govorio je: „Gledam partnera uvek u oči, pratim svaki njegov mig…“ Svojom igrom radio je za partnera i tako zasluživao da i oni igraju za njega. Pozorište je kolektivan čin. Ima primera kada glumci hoće da soliraju, kada ne primećuju partnera. Tada dobrog rezultata nema.

Milica Kralj kaže da je Atelje bio jedna porodica. Tako je bilo. Zato su se vrlo često rađale antologijske predstave. A danas? Iskreno bih voleo da je tako. To je dobro za pozorište!

* Kako bi se Zoran, taj veliki mag glume, koji je bio stidljiv čovek, snalazio u ovim vremenima kada svi žele da budu instant poznati/popularni?

– Radmilović je uvek imao šta da kaže. I nije se ustručavao da to čini i sa scene, i da ponešto napiše (na pr. pismo jačem), da štrajkuje glađu na Filozofskom fakultetu, da tako podrži studente 1968…

Jeste, bio je stidljiv, to je odlika pravih umetnika.

A danas, siguran sam, to ga ne bi sprečilo da slobodno i glasno progovori o važnim stvarima, da oštricu svoje čiste, poštene misli uperi ka pravom mestu. Jer dužnost umetnika nije da se ulizuju, da su ponizni, da lažu.

* Saša Gruden je rekao da bi on danas zborio: „Narode moj, čuvajte se! Ova korona je veoma opasna. Od nje umiru i oni koji do sada nisu.“ Liči li Vam to na njega i kako biste ga Vi opisali u ovim okolnostima?

– Ne znam kako bi Radmilović danas razmišljao. Mogu da pretpostavljam. Znam šta je govorio, a govorio je da glumci uvek imaju muke sa vlašću i da je tako bilo vekovima iza nas. Muke s vlašću imali su i Šekspir i Molijer. Ali, to i nije tako važno, kaže Zoran. „Dužnost pozorišta je da zabeleži trenutak u kome živimo!“ Danas bi i te kako imalo šta da se zabeleži da pokolenja ne budu u zabludi. Hvala Bogu, ima među umetnicima ljudi koji tome doprinose. Jedan Zoran Radmilović bi nam svakako i danas dobrodošao!

Ovu Sašinu duhovitu rečenicu, čini mi se, pre bi izgovorio Dušan Kovačević.

Inače, Zorana nema više od 35 godina, danas bi već grickao osamdeset osmu. U ovim okolnostima, poznajući ga, siguran sam da se ne bi povukao u svoju, kako je govorio, „radeničku sobu“ i ostao nem na sve što nam se dešava. Sećam se jedne njegove rečenice: „Mislim da je manje-više sve u životu komično, i treba da bude komično…!“

Verujem da bi danas ove okolnosti koje živimo veoma korigovale njegovo mišljenje. A ovi koji danas rade to što rade, a sve „za građane Srbije“, trebalo bi da se dobro zamisle jer ih i umrli Radmilović posmatra, gledajući u čuveni sat iz Radovana Trećeg i poručuje: „Urazumite se, vreme je već isteklo!“

Ispred vremena i neuhvatljiv

„Kalendari i satovi su uspešno zdrobili ovih 35 godina, kao što će i nastaviti da troše vreme do kraja: Dakle, godine će prolaziti, ali Zoran Momčila Radmilović neće proći: Ostaće (za nas) ispred vremena; neuhvatljiv; nenadmašan; neuporediv i ko zna šta još sve ne“, reči su Dušana Stojanovića u knjizi „Uspomenar 4 – Čarobnjak Radmilović“.

close
Zoran Radmilović je govorio da glumci uvek imaju muke sa vlašću 2

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.