Foto: Tihomir Popović

Lugansko jezero sa njegovim paratropskim pogledom na Monte Bre i Monte San Salvatore već je daleko iza nas. Napustili smo šaroliki, tiho raspevani stari grad, prožet mrežom uzanih skalinada između kuća italijanskog kroja, patricijskih i pomalo provincijalnih. Kad smo prošli ispod železničkih šina i počeli da se penjemo prema Konzervatorijumu, setio sam se Rijeke, kao i Lugano zbijene između voda i kršnih brda, na obodu italijanskog sveta. Možda mi se, dok osvajamo strme ulice, poput neke nedogledne beogradske Balkanske, telo još seća vrućina detinjstva i ostavlja na koži trag bespomoćnosti.

Prvi put mi je, kao putniku bez cilja, Lugano ličio na tropsku zver, tromo razbaškarenu po brdima Juga. Drugi put, kao čoveku sa namerom, ciljem i poslom, postaje mi deo domovine. Prethodno veče, sedeći sa M, mojim južnonemački nasmejanim kolegom, italijanofilom, nezamenljivim docentom luganskog Konzervatorijuma, saznajem da sledeći dan treba da, tokom usmenih ispita zbog kojih sam i došao u Lugano, postavljam zadatke. Na italijanskom, kojim, aktivno, jedva da vladam: predajem u Lucernu, na nemačkom govornom području, s druge strane brda. Konsultujemo se kratko, bez panike i odmah nastavljamo proučavanje gurmanskih dobara Tičina. Red teorije, red tratorije, nekako ćemo se već snaći: dobro došli na Jug.

U kom luganskom hotelu je živeo Tomas Man kada je pobegao od nacističkog režima? Ne mogu da se setim. Ali sigurno je tu negde, levo.

Pokušavamo, napustivši našu rasklimatanu tratoriju iz Felinijevih filmova, da nađemo hotel nemačkog maga. Krećemo obalom jezera koja se, čim se izađe iz centra, pretvara u predeo negde između Mostarske Petlje i Ade Ciganlije. Put nas vodi po nekom mračnom bugarsko-luganskom Beogradu dok okolina sve manje podseća na ukus libečkog patricija. Gde si me („bre“ bi odgovaralo, ali ne postoji u nemačkom, jeziku na kojem razgovaramo) ovo doveo? Tu gde si hteo! Iza ovoga dolazi Kastanjola, veli M.

DŽombe i prašina predgrađa. Jezeru ne može ni da se priđe. Da nisam u Švajcarskoj, došao bih u iskušenje da pišem o zmijama, pacovima i narkomanima. Neće biti da je Manov hotel ovde. Vraćamo se ka centru kroz tmurni jezerski park, pored skulpture Sokrata koji umire, u umirujuću iluziju noći starog grada.

A Tomas Man je stanovao u hotelu „Vila Kastanjola“. U Kastanjoli. Odmah iza luganske Ade Ciganlije. Nemojte večerati u tičinskim tratorijama pre nego što krenete da ga tražite.