Afroamerikanci između emancipacije i distopije 1

Posredstvom rasprava o projekcijama mogućih scenarija afroameričke budućnosti u SAD, Daglas, Du Bojs, Martin Luter King, Malkolm Eks i drugi ukrstili su različite evropske ideje i poglede na pojmove kao što su narod, pojedinac, čovek, žena, religija ili moral.

Daglasovom liberalizmu koji na početku i na kraju uvek ima u vidu najbolji interes za pojedinca, suprotstavljeno je kolektivističko shvatanje društva i njegovih problema koje je Du Bojsu služilo kao polazno stanovište svih njegovih razmatranja.

Ideje poput liberalizma, socijalizma, komunizma, panafrikanizma, nacionalizma, rasizma, seksizma, predmet su njihovog uvida.

Ako se bolje zamislimo, postavlja se pitanje nisu li ove i slične rasprave svojstvene svakom nacionalnom pitanju.

I pitanja kao što su: ko smo mi, zbog čega pravimo političku zajednicu, zašto učestvujemo ili ostajemo u nekoj zajednici?

I dalje: da li je zajednica pravedna za nas kao pojedince ili za nas kao narod?

Pa još: kako definisati naš narod, prema kom kriterijumu?

Sve su ta pitanja koja su mučila jednu Grčku 1820-ih i 1940-ih godina, Francusku posle buržoaske revolucije, Španiju 1930-ih godina, ustaničku i postustaničku Srbiju, Nemačku 1920-ih i 1930-ih godina, Južnoafričku Republiku posle Burskih ratova, pa onda posle ere aparthejda, Latinsku Ameriku u vreme oslobađanja od Španije i potom mučnog oslobađanja od pritiska SAD, Kanadu posle priliva više od 100.000 anglojezičnih stanovnika lojalnih britanskoj kruni izbeglih posle Američkog rata za nezavisnost, koji po mnogo čemu može biti nazvan prvim Američkim građanskim ratom.

Pitanja ovde razmatrana nikako ne mogu biti spakovana u kutiju političke istorije ili položena na policu sa knjigama gde bi bila izučavana s jednakom distancom kao Tukididova Istorija Peloponeskog rata.

Osnovni razlog za to je što sve razmotrene teme imaju direktne političke posledice i dan-danas su i te kako žive.

Dovoljno je pogledati getoizaciju Afroamerikanaca u velikim gradovima, osvrnuti se na problem sa drogom, na bande sa više desetina hiljada članova na zapadnoj obali SAD poput Kripsa / The Crips i Bladsa / The Bloods, koje su – što je svojevrstan fenomen – neprekidno aktivne već gotovo pola veka, na nesrazmerno veliki udeo Afroamerikanaca u broju američkih zatvorenika u odnosu na ostale etničke grupe ili statistiku o broju dece odrasle bez jednog od roditelja, najčešće oca, i prisetiti se Du Bojsove studije Filadelfijski crnac u kojoj je sve to opisano.

Upoređivanjem je lako shvatiti da se njegovi opisi gotovo uopšte ne razlikuju od sadašnje realnosti.

Na stvaranje uličnih bandi uticalo je više činilaca, a njihovo delimično praporeklo vodi i od civilnih straža za zaštitu crnaca od policijske brutalnosti koje je 1960-ih godina stvarala organizacija crnih nacionalista Crni panteri / Black Panthers. Postoje ozbiljne indicije da je država uticala na razbijanje politički artikulisanih naoružanih crnačkih grupa.

Panteri su svakako bili inspirisani Malkolmom Eksom, koji je nekoliko meseci pre nego što je ubijen otvoreno pozivao na oružani ustanak, smatrajući potpuno iluzornim nenasilni otpor Martina Lutera Kinga i drugih afroameričkih prvaka.

Prema tim indicijama, država je, infiltriranjem agenata FBI i ubacivanjem u te organizacije droge i novca, izazvala podele unutar njih, postepeno ih kriminalizujući i depolitizujući, u potpunosti ih preselivši iz polja politike u polje kriminala.

Iz istog vremena borbe Afroamerikanaca za građanska prava do danas nije skinut veo sumnje da je država bila umešana u nikad potpuno razjašnjena ubistva Malkolma Eksa i Martina Lutera Kinga.

Nigde nije tako ogoljeno vidljiva linija boje kao u američkim zatvorima gde su zatvorenici podeljeni po najrasističkijim kriterijumima i gde su pripadnici različitih rasa u stalnom stanju rata (koji, međutim, ne prekida kriminalnu trgovinu između bandi) u kojem nikad ne nastupa trajan mir već samo povremena primirja i nestabilni paktovi.

Sve devijacije američkog društva vezane za rasno pitanje, koje su izvan zatvora prikrivene i potisnute normama društveno prihvatljivog ponašanja i sveprisutne političke korektnosti, u potpunosti su ogoljene i dovedene do nivoa groteske u američkim zatvorima.

Ponekad se čini da van zatvora samo brutalna policijska sila sprečava scenario opštih međurasnih ratova (Daglasove noćne more) po šavovima dubojsovske linije boje, ali kao da su 2020. latentni sukobi počeli da prelaze granice zatvora i šire se u društvu.

S druge strane, nemoguće je prevideti jednu od savremenih kontroverzi Sjedinjenih Država koju simboliše ratna zastava Konfederacije, znamenje koje i u sadašnje vreme nosi veliki emotivni naboj.

Pomenuta zastava stajala je više od pet decenija na počasnom mestu u Čarlstonu, glavnom gradu Južne Karoline, sve vreme izazivajući nezadovoljstvo dela javnosti koji je u ratnoj zastavi video odavanje počasti nasilju i rasnoj mržnji, zbog čega su godinama organizovani i mnogi ulični protesti, dok je drugi deo javnosti smatrao da ta zastava reprezentuje južnjačko nasleđe.

Zastava Konfederacije postavljena je na kupolu državne zgrade Južne Karoline 1961, čime je obeležena stogodišnjica početka Američkog građanskog rata, u čijem je centru bila upravo ta država, prva koja se otcepila od SAD.

Na osnovu kompromisa poslanika parlamenta Južne Karoline 2000, zastava je sa kupole zgrade premeštena na jarbol ispred zdanja državnog doma.

Kad je 10. jula 2015. zastava uklonjena i odatle, na osnovu odluke parlamenta Južne Karoline posle duge borbe suprotstavljenih tabora, deo belaca te savezne države video je taj čin kao još jedan poraz i simboličko poniženje koje im priređuje federalna jenkijevska vlada više od stotinu godina posle okončanja građanskog rata.

Južnjačka zastava postala je simbol mnogih belaca američkog Juga, deo njihovog kolektivnog identiteta, istorijske nostalgije i sećanja, a udar po tom simbolu doživljava se veoma emotivno.

Kod nekih belaca so na ranu predstavljala je tviter poruka predsednika Baraka Obame: „Južna Karolina spustila je zastavu Konfederacije – signal dobre volje i zalečivanja i značajan korak ka boljoj budućnosti.“

Skidanje zastave ubrzao je (tačnije, učinio je taj akt hitnim) masakr u Afričkoj metodističkoj episkopalnoj crkvi Majka Emanuela u Čarlstonu 17. juna 2015, kad je belac Dilen Ruf ubio devetoro Afroamerikanaca, među kojima i pastora te crkve i senatora Južne Karoline Klementu Karlosa Klema Pinknija.

Ruf je priznao da je masakr počinio nadajući se da će time pokrenuti rasni rat.

Po svemu sudeći, pomenuti hram nije izabran nimalo slučajno: reč je o najstarijoj Afričkoj metodističkoj episkopalnoj crkvi u južnim državama SAD, izuzetno značajnoj za istoriju Afroamerikanaca, u kojoj se zbio niz važnih događaja tokom duge borbe Afroamerikanaca za građanska prava i u koju su dolazile mnoge istaknute ličnosti, uključujući Bukera T. Vošingtona i Martina Lutera Kinga.

U svakom slučaju, utisak je da su događaji kojima je propraćeno skidanje ratne zastave Konfederacije samo još jednom podvukli rasne i političke podele, dodatno ih podstaknuvši u uslovima pada ekonomije.

Zastava Konfederacije, doduše, može predstavljati sve i svašta u zavisnosti od konteksta.

Koriste je razne ekstremne grupe, od otvorenih belih rasista i nacista iz Belog arijevskog bratstva / White Arian Brotherhood i Kju kluks klana, do entuzijasta koji učestvuju u rekonstruisanju bitaka iz Američkog građanskog rata, naoružanih milicija, odnosno (zasad) mirnih pobunjenika protiv federalne vlasti koji smatraju da im centralna vlast oduzima Ustavom zagarantovana prava poput svojine pomoću, prema njima, neustavnog oporezivanja koje sprovodi Federalna poreska uprava / Internal Revenue Service i pokušaja prekrajanja drugog amandmana Ustava koji građanima garantuje formiranje milicija i pravo na nošenje oružja. U vreme pandemije kovida 19 neke od tih grupa su se otvoreno pobunile protiv karantina izlazeći naoružane na ulicu kako bi izrazile protest.

Ali, zastava je često i simbol običnih (uglavnom opet belih) Amerikanaca, uključujući one iz nekada moćnih industrijskih oblasti na Severu SAD, u istorijskim delovima severnjačke, jenkijevske Unije, poput Mičigena, Ilinoisa, Viskonsina, Minesote i drugih privredno devastiranih područja zbog propadanja industrijskih postrojenja, odnosno njihovog seljenja u delove sveta s jeftinom radnom snagom, kao posledice težnje vlasnika kapitala da uvećaju profit.

Mnogi belci iz tih delova zemlje dovedeni su u težak materijalni položaj padom industrije Srednjeg zapada i neki među njima vide zastavu Konfederacije kao simbol potlačene bele radničke klase, zbog čega je tetoviraju na tela, kače na automobile ili kućne travnjake, ili samo drže u kući, plašeći se da bi javnim isticanjem tog simbola bili smatrani za rasiste, što često i jeste slučaj.

Američki san, koji je najjači bio u doba industrijskog buma 1950-ih i 1960-ih godina, počeo je da se raspada nekako upravo u vreme rata u Vijetnamu, uspona manjina i amandmana kojima su obezbeđena jednaka građanska i glasačka prava za sve.

Nije potreban osobito veliki korak pa da mnogi beli Amerikanci kraj američkog sna povežu sa time da su etničke manjine dobile veća prava baš u vreme kad je počeo da se ruši san da svaki radni Amerikanac može svojim trudom da ostvari sve – kuću, automobil, porodicu, jednom rečju sreću niže srednje klase.

Početkom svetske ekonomske krize 2008, najduže u svetskoj ekonomskoj istoriji, smatra se bankrot finansijske korporacije Liman Brader. Igrom slučaja upravo je 2008. donela prvog crnog predsednika Sjedinjenih Država.

Naravno, ta dva događaja nisu direktno povezana, ali ne treba da čudi što su mase južnih belaca upravo dolazak Obame na vlast videle kao početak problema. Iako je vladavina Džordža Buša Mlađeg po mnogo čemu zacementirala ekonomski krah, za prosečno obrazovanog čoveka ovakve finese najčešće nemaju značaj.

S druge strane, u vreme prvog crnog predsednika rasne napetosti narasle su do najvišeg nivoa od 1992, kad su zabeleženi poslednji rasni neredi u Los Anđelesu posle brutalnog policijskog premlaćivanja Rodnija Kinga, koga su beli policajci pretukli toliko da je ostao nepokretan, a snimak događaja procurio je u javnost.

Ovaj incident izazvao je velike rasne nemire u Los Anđelesu koji su odneli desetine života.

Za Obaminog mandata dogodila se serija policijskih ubistava crnih mladića od kojih je ono u Fergusonu u avgustu 2014. izazvalo rasne nemire i seriju veoma masovnih protesta.

Zbivanja na fonu najnovije ekonomske krize, kad je o međurasnim odnosima u SAD reč, pokazala su se kao svojevrsno ponavljanje istorije, jer je svaka ekonomska kriza uvek generisala i rasne napetosti i sukobe.

Identitet, rasa, rasizam i ono što se u SAD naziva identitetskom politikom sve više opterećuje američko društvo.

U javnom diskursu rasizam je prokazan i suzbijen, ali s druge strane i dalje postoji i otvoreno je iskazan u arenama gde je to moguće, kao što su američki zatvori.

I dok i dalje nesrazmerno mnogo Afroamerikanaca živi u potpuno nemogućim uslovima, gde svaki treći crni muškarac ima šansu da do 18. godine života završi u zatvoru, na oltar političke korektnosti polaže se veliki broj nepristojnih crtanih filmova.

Tako su, primera radi, na crne liste dospeli Tom i Džeri zbog crne služavke kojoj se samo vide noge i čuje karakterističan glas, Dambo je nepodoban zbog vrana koje crnačkim glasovima pevaju mamurnom slončiću, aludirajući na Džima Vranu, odnosno Džim Krou stereotip, najskandalozniji u tom smislu Lazy town zato što otvoreno prikazuje predrasude povezane sa Afroamerikancima, Knjiga o džungli zbog toga što u jednoj sceni dečak Mogli pleše i peva sa majmunima uz sving muziku (originalno afroameričku), a kralj majmuna peva crnačkim glasom Želim da budem kao ti / I wonna be just like you, odnosno kao čovek, što će, implicitno, reći kao – belac.

Ovo je, međutim, ništa u poređenju sa novim simbolima koji su 2020. došli pod udar na talasu protesta posle policijskog ubistva Afroamerikanca Džordža Flojda u Mineapolisu. Sada su na listu za cenzurisanje dospeli i sirup Tetka Džemajma / Aunt Jemima i Ujka Benov / Uncle Ben’s pirinač, jer navodno njihov dizajn podržava rasističke stereotipe.

Flojdovo ubistvo dogodilo se u vreme pandemije kovida 19, još traumatičnije po posledicama od svetske ekonomske krize iz 2008.

Da li postoji veza sa pandemijom ili ne, tek činjenica je da su i napetosti i podeljenost u društvu iskazane u protestima i neredima koji su usledili posle Flojdove pogibije još veće nego 2008, 2015. i 2016. godine.

Politika identiteta je u postmoderni izazvala i to da ljudi počnu da izmišljaju različite rasne, klasne, polne i nacionalne identitete.

Široko su poznata dva veoma bizarna američka primera koja se tiču rase.

Jedan je čuveni pevač Majkl Džekson, koji je serijom estetskih operacije, od menjanja pigmenta kože do izmena karakteristika lica, sebe načinio belim, pravdajući to misterioznom bolešću pigmenta.

Drugi i noviji primer je karikaturalna afera sa Rejčel Dolezal, jedne od doskorašnjih čelnika NAACP, organizacije koju je osnovao Du Bojs.

Novinari su otkrili i suočili Rejčel s njihovim saznanjem da je ona belkinja, dete belih roditelja češko-nemačkog porekla, što su i sami roditelji potvrdili kad su novinari do njih dospeli.

Rejčel je, da bi prošla kao crnkinja, išla na tretmane sunčanja (kvarcovanja kože) i nosila kovrdžavu tamniju kosu (na starim fotografijama se vidi da joj je kosa plava i ravna).

Ona je to uradila najverovatnije jer je laž o rasnom identitetu videla kao mogućnost za razvoj svoje karijere.

Naravno, razotkrivanje ove prevare, koja je obrukala i NAACP, razbesnelo je rukovodstvo i članstvo te organizacije, pa je Dolezal hitno razrešena funkcije.

Ovaj fenomen je poznat kao passing / prolaženje u suprot nom smeru; kad pripadnik jedne rase prolazi ili se provlači kao pripadnik druge.

O tom fenomenu napisana su mnoga literarna dela – od Mark Tvenovog romana Mamlaz Vilson / Pudd’nhead Wilson iz 1894, zbirke kratkih priča Lengstona Hjuza Načini belih ljudi / The Ways of White Folk iz 1934, romana Nele Larsen Prolaženje / Passing iz 1929, do romana Erika Džeroma Dikija Mleko u mojoj kafi / Milk in my cofe iz 1999. i mnogih drugih.

close
Afroamerikanci između emancipacije i distopije 2

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.