Agresija: Biologija, psihologija i kultura 1

Knjiga Bojana Jovanovića, Agresija i kultura (Data status, Beograd 2021) u šest povezanih poglavlja razmatra na antropološki i psihološki način neke od krucijalnih problema ljudske agresivnosti.

U svojoj studiji prirode, ispoljavanja i kontrole agresivnosti, on ukazuje da je problem nasilja, destruktivnosti i samodestruktivnosti ne samo večiti i važan problem, nego i da ga je posebno danas neophodno reaktualizovati.

O rasprostranjenosti, snazi, svireposti i tragičnim posledicama čovekove, intraspecijske agresije nesumnjivo svedoči celokupna ljudska istorija ratova, masovnog istrebljivanja, ali i svakodnevnog nasilja, verbalnog, fizičkog, seksualnog, ekonomskog itd.

Autor otkriva suštinu agresije u mnogim drevnim ali i savremenim društvenim i kulturnim pojavama.

On ih pronalazi običajima, verovanjima, obredima, svetkovinama kao što je nalaženje žrtvenog jarca (veštice, vampiri, a danas, stigmatizovane manjine i ideološi neprijatelji), u identifikaciji sa agresorom (nacistički logorski čuvari, despoti ili strogi učitelji), u prazničnoj razuzdanost (nekadašnje saturnalije, a danas proslave Nove godine), surove borbe (u antici gladijatorske, a savremenosti surovi obračuni u rijaliti programima).

Agresivnost se danas ispoljava na mnogo novih načina kao što je digitalno nasilje na društvenim mrežama (laži, uvrede, ismevanje), gde anonimni nasilnik često prolazi bez kazne, a žrtva pada u depresiju, u igricama prepunim bezobzirnog nasilja, neselektivnog masovnog ubijanja ljudi. Savremeni ratovi su tehnički sofisticirani (sa masovnim ubijanjem na daljinu) i hibridni (tehnološki, ekonomski, medijski, ideološki, kulturni…)

Kada je reč o prirodi agresivnosti, da bi se izbegla semantička zbrka, valja imati na umu dva različita značenja ove reči. Agresivnost znači: 1) aktivnost u smislu energičnosti, samopotvrđivanja, borbenosti, ali i 2) namerno, ciljano psihofizičko povređivanje, degradiranje i uništavanje drugih osoba. Agresivnost, dakle, nije isto što i destruktivnost.

Kad je reč o prirodi čovekove agresivnosti, tu postoji čitavo mnoštvo teorija, koje se prema poreklu mogu podeliti na dve velike grupe: 1) agresivnost je imanentna ljudskoj prirodi i 2) agresivnost je proizvod uticaja društva i kulture.

Prvoj grupi teoretičara pripada Sigmund Frojd koji postulira nagon smrti čiji je cilj uništavanje i razaranje, a iz njega izvedena agresivnost je primaran i urođen nagon, ništa manje snažan od seksualnog.

Agresivnost ljudi nije samo odbrambena, već može biti neizazvana, spontana upravo sa ciljem da se drugom nanesu bol i patnja radi uživanja.

Čovekova sklonost, agresiji i destruktivnosti nije stečena, već je to inherentna potreba. Pošto je ona urođeni nagon, on se ne može iskoreniti već se može samo usmeriti na sopstveni ego, što vodi samouništenju, ili na druge objekte, što dovodi do uništenja drugih.

Druga grupa teoretičara veruje da zlo nije u ljudskoj prirodi, već je izvan, u sociokulturnoj sredini.

Bihejvioristi, kulturalisti, neofrojdisti i humanistički psiholozi veruju da su čovekova okrutnost i agresivnost proizvod štetnog uticaja rđavog društva i vaspitanja.

Maslov i humanistički psiholozi, ubeđeni su da ljudskoj prirodi nisu imanentni mržnja i destruktivnost.

Naprotiv, ljudi su po prirodi miroljubivi, nesebični i dobronamerni, a da su zloćudne osobine poput agresivnosti i surovosti rezultat ometanja samoaktualizacije dobre ljudske prirode.

Bihejvioristi veruju da se agresivno ponašanje stiče i učvršćuje kao pogodno sredstvo da se dođe do željenog cilja (nagrade).

Naime, Skiner je verovao da je svo asocijalno ponašanje naučeno uslovljavanjem posredstvom potkrepljenja.

Dolard i Milerova teorija frustracija-agresija tvrdi da je agresivnost uvek posledica frustracije (otvorene ili skrivene).

Socijalni neobihejviorista Bandura smatra da se agresivnost uči pukim posmatranjem ponašanja modela (učenje po modelu, bez potkrepljenja i bez izvođenja ponašanja).

Neofrojdisti, frojdomarksisti i kulturalisti smatraju da zlo, agresivnost i destruktivnost nisu prirođeni ljudskoj prirodi, već su rezultat uticaja represivnog, bolesnog društva.

Erih From, slično kao i Vilhelm Rajh i Karen Hornaj, smatra da je želja za razaranjem odgovor na osujećivanje osnovnih ljudskih potreba.

„Što se više sprečava nagon za životom, to je nagon za razaranjem jači; što se više život ostvaruje to je manja snaga rušilaštva. Rušilaštvo je rezultat neproživljenog života“, tvrdi ovaj socijalni analitičar.

Sporovi o poreklu i prirodi ljudske agresivnosti nisu samo od teorijske nego i od praktične važnosti.

Upravo zbog ovih praktičnih, društvenih implikacija, teorijske rasprave na temu agresivnosti izuzetno su žestoke.

Jovanović ukazuje da čovekov nagon za agresijom socijalizacijom, unošenjem zabrana i izgradnjom psiholoških inhibicija, biva zauzdan.

Kad, međutim, usled situacionih činilaca oslabe unutrašnje kočnice, tada se agresivnost manifestuje u svom sirovom vidu.

To se dešava u masi, kad dolazi do regresije, deindividualizacije i suspenzije moralnih principa i kočnica. Pod tim uslovima, čovekova destruktivnost i sadistička sklonost dolazi do punog izražaja.

Do oslobađanja od moralne odgovornosti i do destruktivnog, čak i ubilačkog ponašanja ljudi dolazi i u situaciji kad pojedinac prenese svoju odgovornost na neki autoritet.

Čuveni Milgramov eksperiment u laboratorijskim uslovima pokazuje da su sasvim obični, normalni, čestiti građani u stanju da čine monstruozne stvari nekom drugom, nemoćnom i nevinom ljudskom biću, i to samo zato što im je tako zapovedio neki naučni autoritet, bez obzira što se ove maligne zapovesti kose sa njihovim moralnim standardima.

Na kraju valja naglasiti da Jovanović osim objašnjenja suštine, izvora i posledice agresivnosti, ukazuje i na načine suzbijanja maligne agresivnosti.

Pravi lek za hladnokrvnu agresivnost i brutalnu destruktivnost, on vidi u empatiji, u čovekovoj sposobnosti da se saoseti sa drugim ljudskim bićem koje pati.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.