Aitor Gabilondo: Verujem u Euskadi, verujem u budućnost

Kod nas u Srbiji serija će moći od nedelje da se pogleda na platformi 27. HBO GO i na kanalu HBO 3.

Autor i scenarista serije je Aitor Gabilondo, a zasnovana je na bestseleru Fernanda Aramburua.

Režiju potpisuju Feliks Viskaret i Oskar Pedrasa, a izvršni producenti za HBO Europa su Migel Salvat, Stiv Metjuz i Entoni Rut.

Upravo spomenuti bestseler Fernanda Aramburua – Otadžbina, objavila je na srpskom izdavačka kuća Dereta, a sa španskog ju je maestralno prevela Vesna Stamenković.

Treba reći da je roman doživeo neverovatan uspeh među čitaocima. Podaci su nedvosmisleni.

U godinama 2017. i 2018. bio je ubedljivo najprodavaniji roman u Španiji, a dosad je na španskom jeziku prodat u čak milion i sto hiljada primeraka širom sveta.

Kritika ga je takođe prihvatila, bez preterivanja se može reći da ga je uzdigla na pijedestal klasika.

Mesecima su kulturne rubrike španskih dnevnih novina pisale o ovom romanu, a ubrzo su pristigle i nagrade – Nacionalna nagrada za književnost, Nacionalna nagrada kritike, nagrade Euskadi i Fransisko Umbral i dva italijanska priznanja – Strega i Tomasi di Lampeduza.

Danas je o ovom romanu pisao pre četiri godine kad se i pojavio u Španiji pod originalnim naslovom Patria.

Srpski izdavač se odlučio da naslov prevede kao Otadžbina, što jeste dobar izbor.

Naime, mogli su da se odluče i za rešenje Domovina, ali s obzirom na radnju romana ovaj prevod je tačniji.

Bez preterivanja to jeste roman epskih razmera, čija priča počinje u nevelikom baskijskom seocetu nedaleko od San Sebastijana, kad se, nakon vesti da su pripadnici ETA konačno odbacili oružje, Bitori vraća u praznu kuću gde je nekada živela: muž Čato davno je ubijen, a deca otišla svojim putem.

Na suprotstavljenoj strani je njena nekadašnja najbolja prijateljica Miren, koja živi sa mužem i paralizovanom ćerkom, dok joj je sin u zatvoru zbog terorističkih napada.

Kad Miren primeti da u Bitorinoj kući gori svetlo, klupko tragičnih događaja kreće da se odmotava.

Dugogodišnje prijateljstvo dve porodice stavljeno je pred iskušenje kad selo počnu da razdiru politička i ideološka razmimoilaženja: naklonost između žena tada prerasta u mržnju, čije će posledice porodice trpeti decenijama kasnije.

Kroz kratke odeljke prepune raznovrsnih likova svih društvenih slojeva, Aramburu prati sudbine junaka tokom gotovo tri decenije, od 1980-ih godina sve do 2011, kad ETA objavljuje konačni prekid oružanih aktivnosti.

Otadžbina se blistavo razvija nelinearnim pripovedanjem dok evocira istoriju nasilja, podstiče raspravu o istini i pomirenju, ali i otkriva moralne dileme s kojima se suočavaju i porodice žrtava i počinioci.

Književni kritičar, inače gospodski suzdržanog londonskog Sandej tajmsa, zapisao je: „Malo me knjiga danas može rasplakati, ali na zadnjim stranicama Otadžbine malo je nedostajalo. Analizirajući društvo do najsitnijih detalja, Aramburu nas podstiče da razmišljamo o gorkim podelama ovog sveta i mogućnostima pomirenja. Čitajući Otadžbinu, najviše ćemo naučiti upravo o sebi samima.“

Sličnog je mišljenja bio i nobelovac Mario Vargas Ljosa kad je u svojoj autorskoj kolumni u madridskom Paisu zapisao: „Već dugo nisam pročitao ovako uverljivu i potresnu knjigu, tako mudro napisanu, književno delo koje je ujedno i rečito svedočanstvo istorijske stvarnosti.“

Ta istorijska stvarnost je izuzetno bolna.

Teroristička organizacija ETA je boreći se, kako je tvrdila, za nezavisnost Baskije maltretirala, šikanirala i ubijala koga je stigla.

Reketiranje, ucenjivanja, postavljanja bombi u automobile, bili su svakodnevica života miliona Španaca.

Decenijama.

Svaka vest da je uhvaćen neki etara (naziv na španskom za teroristu ETA) uvek je u ovoj zemlji dočekivana sa mešavinom olakšanja i strepnje.

Šest stotina stranica Otadžbine svedoče upravo o ličnim i kolektivnim traumama pre svega Baskijaca, ali i stanovnika iz ostalih delova Kraljevine Španije.

Opisujući kakav je život vođen i kakve su posledice užasa koji je izazvala ETA Fernando Aramburu u Otadžbini piše: „I da, došlo bi joj (Bitori) da svrati u selo najdiskretnije što je mogla. Najčešće po lošem vremenu, kišnim i vetrovitim danima, kad je veća verovatnoća da će ulice biti prazne, i kad su joj deca zauzeta ili na putu. Potom bi prošlo i sedam-osam meseci dok ne ode ponovo. Izašla bi iz autobusa na obodu sela. Da ne bi morala ni sa kim da razgovara. Da je ne bi videli. Pustim ulicama popela bi se do svoje stare kuće. Tu bi provela sat-dva, ponekad i više, gledajući fotografije, čekajući da zvono na crkvi oglasi određeni sat, i pošto se uveri da nigde u blizini nema nikoga, odlazila bi istim putem kojim je i došla. Nikad nije išla na groblje. Zašto bi? Ćata su sahranili u San Sebastijanu, a ne u selu, iako njegovi baba i deda sa očeve strane počivaju tu u porodičnoj grobnici; ali to nije bilo moguće, vatreno su je odgovarali, ako ga sahraniš u selu, oskrnaviće mu grob, neće biti prvi put da se nešto takvo desi. Na groblju Poljoe, za vreme pogreba, Bitori je Šabijeru šapnula nešto što nikada nije zaboravio. Šta to? Pa, da joj se čini kako ne samo da sahranjuju Ćata već ga i sakrivaju.“

Slično u romanu razmišlja i druga strana, oni čiji su članovi porodice bili pripadnici ETA: „Crkva je bila prazna, a Miren pokisla. Ako se pojavi sveštenik, idem. Nije imala želju ni sa kim da razgovara. Samo sa statuom Ignasija de Lojole, tamo gore u niši. Dobro, Ignasio, dobro. Baš si me uvalio. Na kraju ću ja da ispadnem zla. Gorko mu je prebacivala. Naglas, šapatom? Ne, kao i uvek, u sebi. Dovela je u pitanje svečevu sposobnost da bude naš veliki zaštitnik. Ne ide ti baš najbolje. Da čujem, zašto moramo da molimo za oproštaj? Za zločine koje je počinio GAL, možda? Jel’ iko zamolio za oproštaj zbog toga, i zbog mučenja u stanicama milicije, i zbog razdvajanja zatvorenika, i zbog svega što je propatio potlačeni baskijski narod? A ako je to što smo uradili tako loše, zašto ga nisi na vreme zaustavio? Pustiš nas da nešto uradimo i posle bude da smo se uzalud žrtvovali, da su hiljade nas Baskijaca koji volimo ono što je naše sve vreme grešile kao kreteni. Daj, Ignasio, nemoj tako. Neka mi ćerka prohoda, izbavi mi sina iz zatvora, i više ti nikad neću reći ni reč. Majku mu, zar ne vidiš da i ja patim?“

Informacije o tome da se snima serija prema knjizi koja je doživela 50 izdanja u Španiji počele su da se puštaju na kašičicu pre otprilike godinu dana.

Očekivanja su bila velika, pre desetak dana održana je premijera u San Sebastijanu, a Pais navodi da je publika kad je videla prvu epizodu podlegla navali emocijna, aplauza i suza.

Novinarima van Španije prošle nedelje dat je link da pogledaju celu seriju.

Televizijska serija Aitora Gabilonda apsolutno će promeniti način na koji se serije prave.

Toliko doslovno je poštovao književni tekst da registrujete najsitnije detalje koje pamtite iz knjige.

Ovo je zasigurno, posle Igre prestola, jedna od onih serija o kojima će se mnogo pričati, koja će obeležiti vreme koje dolazi i koja će prerasti u svojevrsni fenomen.

Uloge koje su ostvarili lokalni baskijski glumci savršeni je doprinos autentičnosti.

Spomenućemo njihova imena – Elena Irureta, Ane Gabarain, Hose Ramon Soroid, Mikel Laskurain, Loreto Mauleon, između ostalih.

Tražili smo intervju sa autorom serije Aitorom Gabilondom, inače jednim od trenutno najtraženijih španskih scenarista.

Brzo nam je bio obezbeđen video-intervju, a koliko je interesovanje širom sveta za njegovo delo, govori i podatak da smo na intervju čekali više od pola sata preko zakazanog vremena, iako se na takvim intervjuima sve odvija u sekund.

Iz Gabilondove radionice izašle su serije koje su obišle planetu – Vivir sin permiso, Alli, Abajo i El principe.

I sam je Baskijac, pa smo ga prvo upitali da pojasni svoju izjavu od pre desetak dana u kojoj je rekao da mlade generacije o zlodelima ETA nemaju pojma i kako ih to uopšte ne zanima.

„Kazao sam da mlade generacije više o tome ništa ne znaju jer je prošlo deset godina od kad je ETA proglasila kraj svoje oružane borbe. Moje ćerke koje sada imaju 14 godina, tada su imale četiri i ne znaju šta se sve događalo“, pojašnjava Aitor Gabilondo za Danas, dodajući da je potreba za zaboravom logična.

„To je bol koji nam je svima blizak i o kome je teško govoriti. Mislim da će pripovedanje ove priče jezikom televizijskih serija pomoći mladima da saznaju šta se dogodilo i da pokušaju da razumeju toliko kompleksnu prošlost, i da one koji to žele podstakne da istražuju i saznaju više“, navodi Gabilondo.

U jednoj od prvih TV kritika u španskoj dnevnoj štampi moglo se pročitati da će serija doprineti praštanju i pomirenju.

„Voleo bih da je to tako. Čini mi se da je za jednu TV seriju veoma ambiciozno, ali budući da je priča ispričana iz duše, kroz likove koji su svima bliski i prepoznatljivi, gledaocima će biti lakše da razumeju bol i patnju drugih, da otvori naše umove i srca da razumemo onog drugog. Nije to samo baskijska priča, mislim da je sam književni tekst doprineo univerzalnosti. Mislim da smo korektno na jezik TV serije preneli ono što je autor imao u knjizi da kaže. Činjenica da je iza cele serije stao HBO čini da ova lokalna priča postane globalna. Toga smo svi iz ekipe, od mene preko glumaca i reditelja, više nego svesni. Iako je priča lokalna, sličnih sukoba ima nažalost i drugim delovima sverta, pa je utoliko poruka univerzalnija“, ukazuje Gabilondo.

Na našu konstataciju da je zaborav u Španiji svesno i sistematski podstican Aitor Gabilondo odgovara: „Potrebno je zaboraviti da bi se moglo prevazići ono što se dogodilo. Mislim da je malo po malo, polako počelo da se govori, mislim da su se emocije lagano izbistrile. Prva reakcija jeste uvek zaboravimo što pre ovaj užas, jer smo mnogo propatili. Ali, kako vreme prolazi nove generacije i mi sami postavljaju brojna pitanja na koje treba odgovoriti kako bi suživot bio moguć i zdrav, a društvo napredovalo ka budućnosti. Mislim da u baskijskom društvu, mimo onoga što rade politika i političari, postoji jaka volja i odlučnost da živi u mirnom i stabilnom društvu koje jeste i može biti primer zajedničkog života, saosećanja i mudrosti na koji mogu da se ugledaju u drugim delovima sveta. Ja sam Baskijac, verujem u Euskadi (ime Baskije na baskijskom jeziku koji Baskijci zovu euskera), uvek sam to činio i mislim da Euskadi može da bude dobar primer za druge“, navodi Aitor Gabilondo za Danas.

Od njega je sve počelo

Autor romana Otadžbina Fernando Aramburu (1959) pripadnik je španskog novog narativa. Diplomirao je španski jezik i književnost, od 1985. radio kao predavač u Nemačkoj, da bi 2009. godine napustio nastavu i posvetio se isključivo pisanju. Dosad je objavio sedam romana, tri zbirke kratkih priča i jednu knjigu za decu. Po knjizi El Trompetista del Utopia snimljen je i film Bajo las estrellas. Aramburu je dobitnik mnogobrojnih priznanja, između ostalog i nagrada Ramon Gomes 1997. i Euskadi 2001, a za zbirku kratkih priča Los peces de la amargura osvojio je priznanje Mario Vargas Ljosa i nagradu Španske kraljevske akademije 2008. Otadžbina se smatra jednim od najznačajnijih španskih romana u 21. veku.