Aleksandar Vučo: Dete humora zaspalog 1

U Klubu književnika ostajali bismo do zatvaranja, i nastavljali do zore u Lotos baru.

Ujutru odlazio sam neispavan i mamuran da držim časove u Medicinskoj školi za dečje negovateljice.

Vuk Vučo je bio jedan od onih momaka u generaciji koji su imali sve poput predratne bogataške mladeži.

U Klubu književnika za večeru u kasne sate, naručivao je fois gras izgovarajući na francuskom porudžbinu da mu kelneri Ivo ili Buda donesu hladnu paštetu od guščije džigerice.

Mlade glumce i devojke iz provincije koje su se okitile titulom misica gledale su u beogradskog plejboja bogomdanu priliku da se dobro udaju.

Vuk me je upoznao sa svojim stricem Aleksandrom koga je oslovljavao sa Acika i odnosio se prema njemu kao da mu je nekadašnji drug iz škole.

* * *

Aleksandar Vučo je naočit čovek i opušten na način kako to mogu da budu samo ljudi dobrog zdravlja.

Oskar Davičo jednom mi je rekao da je Vučova inteligencija đavo koji ga ne napušta i kojom se on oslobađa od vizije umetnika.

Rekao sam Vuču da je prva pesma koju sam naučio napamet njegova „Tempo, tempo, pioniri“, i da je i danas znam napamet i počeo sam da recitujem…

Vučo me je zagrlio: „Božidare, ja sam te sasvim drugačije zamišljao… Ispričaj mi kada si, gde i zašto naučio moju pesmu?“

„Za domaći zadatak u drugom razredu osnovne škole 1946. u Surčinu, učiteljica je rekla da svaki đak nauči napamet pesmu iz čitanke po svom izboru, i da je prepiše ćirilicom i latinicom. Pročitao sam sve pesme u čitanki i nisam mogao da se odlučim koju da izaberem. Čitanka je prepuna pesama Zmaj čika Jove, Vojislava Ilića, Vladimira Nazora, Otona Župančiča, Desanke Maksimović, Branka Ćopića, Gvida Tartalje… Među njima po svemu drugačija „Tempo, tempo, pioniri“. Izabrao sam nju. Lako i brzo naučio sam napamet i prepisao je ćirilicom i latinicom kako je učiteljica tražila. Za polovinu reči u pesmi prvi put sam čuo, i nisam znao šta znače. Ali uvođenje tih reči u ritam, ritmičko ponavljanje naglašenih slogova sugerisalo je lepotu. Učiteljica je pitala šta znači reči u u stihu „tempo, tempo, pioniri“?

Ja nisam znao šta da odgovorim. Jedna devojčica, najbolji đak u razredu, razumela je kao „brže, brže, pioniri“ ili kao „napred, napred, pioniri“.

Za stih „Pred vama svud je krš i lom“ ja sam rekao da je na njivama od Bežanije do Surčina pravi krš i lom tenkova, topova, avionskih krila i motora, kamiona, bornih kola, topovskih i tenkovskih polomljenih cevi, gvozdenih gusenica, točkova i guma, poklopaca, granata i mina.

I da njive treba očistiti i sa njih odneti sav taj krš i lom, i da na njivama nikne kukuruz i pšenica.

* * *

Uspomene su kao fotografije.

Ako se nečeg dobro sećaš znači da si bio dovoljno blizu da uhvativši magiju trenutka i svetlost u sebi. Vučo je navaljivao da mu pričam o učiteljici, kako se zvala, kako je izgledala, kako se oblačila, je li udata, je li imala decu…

„Potrebni su mi detalji za jedan ženski lik u romanu koji pišem, molim te seti se… Svaka pojedinost iz života tvoje učiteljice za mene je kao tanko svrdlo jer dublje razumevanje desi se odjednom.“

** *

Mene je zanimao pesnik Vučo jer je on od svih naših nadrealista najosetljiviji na humor i njegov je najizrazitiji predstavnik.

Skoro svi naši nadrealisti neguju humor i poput preteče nadrealističkog pokreta Žaka Vašija stavljaju humor na prvo mesto po duhovnim vrednostima.

Jer humor je po svojoj prirodi antikomformistički i sa njim se bunt vrlo efikasno iskazuje.

Želeo sam da postavljam pitanja pesniku, ali Vučo je mene naveo da pričam o sebi, da se vraćam u svet u kojem sam bio, i koji za mene ima odviše ranjivih mesta.

* * *

Neko je rekao da su intervjui nusproizvodi umetničkog rada i nisu ono što nas iskazuje već mogući korelativ za izgubljenu sigurnost.

Počeo sam da pričam o onom od čega nisam mogao da se odvojim.

Da sam u prvi razred osnovne škole pošao u Kosovu Polju bez bukvara, sveske, olovke i gumice za brisanje nego sa tablicom, pisaljkom i krpicom.

U učionici sedeli su zajedno đaci sva četiri razreda na šamlicama koje su doneli iz svoje kuće.

Učitelja smo zvali dragi učitelju.

On je mogao da bude sve drugo samo ne drag.

Iste jeseni umrla mi je mama i otac se pojavio u uniformi sa medaljom i pištoljem.

Rekao je maminoj sestri da me vodi u Surčin kod stričeva i tetaka.

Upisao me u drugi razred bez ikakvih papira, i vratio se u jedinicu partizanske vojske stacioniranu negde oko Trsta.

Učiteljica Bosa Bogojević kašljucala je kao i mama.

Ja sam joj rekao da je i moja mama tako umrla.

Imao sam osam godina i postideo sam se reči koje su se glupo otrgle.

Počeo sam da plačem.

Učiteljica me je zagrlila i zaplakala.

Da se umijem odvela me je u stan sa druge strane od glavnog ulaza u školsku zgradu.

Imala je troje dece, dve devojčice koje nisu pošle u školu i sina u razredu sa mnom.

Dve sestre, starije od nje, bile su u crnini nalik na kaluđerice.

Učiteljica je umrla u proleće.

Ništa nisam razumeo, ali sam naučio nečujni jezik slutnje.

Život se ne objašnjava kao što se ne objašnjava jedna pesma. Život deluje i poezija sama deluje…

* * *

Vučo sedi sa druge strane stola nagnut prema meni punom životnom energijom… pesnik u vrhu srpskog nadrealizma, pravnik koji je doktorirao na Sorboni, kum na venčanju Ive Andrića, suprug Julijane, Lule, jedne od najlepših žena predratnog Beograda…

Vučov život je mnogo koraka ispred moga, on me pita šta sam kao dete prvo osećao, svet u sebi ili svet oko sebe?

Ja kažem da sam zavičaj doživeo kao sliku koja može da se izmisli i menja, ali da se ne može izmisliti dubina uzbuđenja u najranijem dobu odrastanja.

Drugo ja deteta nije okolina, već jad i nevolje koliko i surevnjivost i gnev izraženi kroz plač…

* * *

Vučo me pita da li je Branko Miljković pričao o svom detinjstvu. Kažem da nije pričao o detinjstvu, ali jeste o dečaštvu koje naglo i smrtonosno uleće u mladost.

Branko je voleo Elijarovu poeziju. Govorio je da je neprevodljiva.

Na francuskom zvuči sjajno, u prevodu ispadaju, u najboljem slučaju, osrednji stihovi.

Osrednjost je kombinacija trivijalnih i genijalnih poetskih mesta. Za Elijarovu pesmu „Epitaf“ kaže da ga je potresla do suza:

Dete sam bio dete

Igralo se ne razmišljajući nikad

O tamnim preokretima vremena

Večno se igralo da bi se smejalo

I čuvalo svoje proleće

NJegov potok bio je bujica

Ali moja veselost bilo je bunilo

I ja sam umro u devetoj godini.

Izgovaram Elijarove stihove, rđavo, rđavo preveden, i čujem nadirajući kovitlace sopstvenog daha. Elijar je i moje detinjstvo sačuvao vernije nego što ga ja pamtim.

Jedina reč koja je nemilosrdno jasna detetu to je smrt. Imao sam devet godina, i ja sam umro u devetoj, kažem.

* * *

Osamdesetogodišnji pesnik Aleksandar Vučo objavio je zbirku pesama „Nepovrat humora zaspalog“ u maloj izdavačkoj kući „Grafos“ koju je znalački osmislio pesnik Vito Marković.

Zadivljujuća je svežina kojom je knjiga napisana, iako je Vučo 1977. ušao u devetu deceniju života.

Takvu svežinu ne možemo da prepoznamo i kod onih koji su dva i više puta mlađi.

Vučova poezija nije jalova igra, staračka besprekorna pismenost i bezvredna pustolovina ovog i onog sveta, ni uporno hladni raspored žaoka, trnja i bodlji, već poezija koja je sastavina života, sna, seksa, i pre svega humora kao higijene razuma, borenja i ljubavi…

* * *

Poznatom norveškom pesniku Toru Obrestadu koga sam upoznao na Stručkim večerima poezije i koji se živo interesuje za srpske nadrealiste Daviča i Matića poklonio sam tek izašlu Vučovu zbirku „Povratak humora zaspalog „i izdiktirao prevodiocu u pero: „Daviča i Matića svojataju razni pravci i škole, a oni, zapravo, pripadaju samo poeziji. Samo je Vučo nadrealistički pesnik, sadržajan, autentičan, čudesan.

Vučoove pesme neposredno se obraćaju našem srcu.

Čitava knjižica je od komada raznolikih i neponovljivih darovitosti. Pesnik sebe doživljava kao „Sebe uvek spremnog da iznova prosanja život, zamrsi ruke u grivu neizvesnosti, u snove luckaste, đavolaste, namćoraste… Sebe opčinjenog nerasudnim ljubavima.“

Pa sam nastavio: „Ima kod Vuča mnogo pesama u kojima se najupornije variraju pasaži kako se koriste reči. Jer jezik je toliko osakaćen nerazumnom inflacijom reči ili sterilnim spregovima TV voditelja.

On je istinski mag reči, za njega poezija je poslednje utočište magičnosti jezika za komuniciranje, i to dubinsko, između dve osobe.“

* * *

Spoj jezičkog eksperimenta i humora kod Vuča je takav da nova reč ima više humorni nego lirski prizvuk. Pitao sam prevodioca par exellance intelektualca, docenta na Katedrali za skandinavske jezike i književnost LJubišu Rajića da li mogu uopšte da se prevedu na norveški ovakvi stihovi: „rekom kućujem zid/i gorki hlebovi jed/crvarim hlebavi jed//danaću kad nema kud/kroz noćavi tupi vlač jezaču kad nema šta/kroz jatni travni plač/znaj/kako te ježujem višujem tujem samujem tituje/stid/znaj/kako sam lešni letni rudni razbijeni padni/drug//i jutraj perjaj evo većuje mrak/goli se čudni strah i molni zeleni hod/evo evuje dah i leduje gorući brod/ja lešno živ/ja lešnoživ.“

LJubiša Rajić kaže da je inteligencija uvek zauzeta, uvek je u budućnosti; i to je jedini način da bude moguće ono što izgleda nemoguće.

DŽojsov jezik sna u delu „Bdenje nad Filigranom“ sa dokučivom i nedokučivom simbolikom u maštovitoj povezanosti slogova izniklih iz najdubljih slojeva zaumnosti u prevodu na norveški sačuvali su prometejsko nadahnuće velikog pesnika.

* * *

Vučo je zašao u poodmakle godine… 1977. dobio je Oktobarsku nagradu grada Beograda za zbirku pesama „Nepovrat humora zaspalog kao najbolje književno delo objavljeno te godine.

Ali o knjizi ni reči u dnevnoj štampi.

Čak ni Buca Mirković koji je svesrdno pratio pisce nadrealističkog kruga nije se oglasio.

U to vreme ja sam jedva sastavljao kraj sa krajem.

Bednom profesorskom platom plaćao sam negovateljicu i lekove za suprugu operisanu od raka dojke koji se proširio na pluća.

Nekoliko mojih drugova koji su radili u „Tanjugu“, Slavko Stanić i Mihailo Šaranović predložili su da pišem o kulturnim dešavanjima u Beogradu. Napisao sam poduži prikaz Vučove zbirke.

Nije prošlo ni dva dana u svim republičkim dnevnim listovima štampan je prikaz. U zaglavlju „Tanjug“, a ispod teksta moje puno ime i prezime.

U nekim novinama tekst je jekaviziran i nekoliko termina „srpske varijante“ zamenjeno je „hrvatskom varijantom“.

Vreme je kad su se osokoljeni nacionalisti saplitali na ruševinama istog jezika.

Vučo mi je telefonirao: „Hvala ti, Božidare, posle tvoga prikaza u sarajevskom Oslobođenju mnogo bolje se osećam, skoro kao Dete Humora Zaspalog.“

(Odlomak iz memoarske proze u rukopisu)

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.