Alhemijska veza tri umetnika

Jedan od najvažnijih vojvođanskih i mađarskih pesnika svoje stihove u knjizi posvetio je dvojici svetskih umetnika, savremenom francuskom slikaru Mikelu Barselu i svom bliskom prijatelju Jožefu Nađu, pozorišnom umetniku, reditelju i velikom svetskom koreografu baleta.

Svečano uvesti linije tela, domen plesa koji predstavlja zaseban svet u savremenom društvu, u poeziju već nadahnutu slikarstvom Mikela Barsela, može donekle da začudi.

Ali to pokretačko telo je reka u koju se uliva više pritoka. Od samog kraja 1980-ih godina, poput alhemičara koji pravi najneobičnije legure, Jožef Nađ stvara delo koje se napaja na izvorima svoje slovensko-mađarske kulture, emancipatorskog poleta džeza i muzičke improvizacije, druženja sa slikarima i vajarima, čitanja kultnih pisaca.

Pisci kao što su Kafka, Bihner, Borhes, Beket, Rusel i, malo poznijeg datuma, Mišo, predstavljaju književnu crpnu stanicu za pozorišta tela i senki čije konce Nađ povlači iz predstave u predstavu. Oto Tolnai, savremenik i prijatelj Jožefa Nađa (obojica su rođena u Kanjiži), zauzima posebno mesto u tom panteonu. Crtež i slika su takođe tajni Nađov kutak. Iako je on sâm daleko od galerija slika, ništa mu nije tako milo kao susreti sa umetnicima koje duboko poštuje (išao je da poseti Baltusa u Švajcarsku, malo pre smrti umetnika) i šetnja po njihovim ateljeima.

Tako se ovaj koreograf, mic po mic, ušunjao u pariski atelje Mikela Barsela, da bi na kraju tamo provodio čitave noći. Iz duhovne bliskosti ova dva vrsna umetnika, poznavaoca materije, nastao je zajednički projekat, Paso Doble, izveden na festivalu u Avinjonu jula 2006. Za kraj, neka ne začudi što u delu Senka Mikela Barsela, Tolnai pokatkad doziva još jednu senku, Jožefa Nađa, čije je enigmatično prisustvo zapravo koren koji dubinski povezuje sliku i poeziju.