Američki apostol podele Kosova

On je buntovnik unutar establišmenta, dok je, recimo, Noam Čomski, bundžija van establišmenta, mada to ne dovodi u pitanje poštovanje američke javnosti ni prema jednom, ni drugom.

NJegove ocene američke politike su oštre. On smatra da je američka spoljna politika posle okončanja Hladnog rata češće katastrofalna, nego neuspešna.

Dovodeći u vezi liberalizam, nacionalizam i realizam, on je ocenio da su posle kraja Hladnog rata, SAD bile dovoljno jake da usvoje spoljnu politiku koja se obično naziva „liberalnom hegemonijom“, čija svrha je bila da SAD preurede svet prema sopstvenom obliku.

Teško je reći kolika je profesoru Miršhajmeru to satisfakcija, ali on je u Srbiji poštovan i cenjen u svakom aspektu svog spoljnopolitičkog razmišljanja, da se može reći da predstavlja inspiraciju za većinu nosilaca glavnog pravca razmišljanja o spoljnoj politici.

U Srbiji su objavljena dva izdanja „Tragedije politike velikih sila“, drugo pre dve godine. Sada dolazi na predstavljanje svoje knjige „Velika iluzija“ koju je objavio CIRSD. U jednom od svojih televizijskih nastupa, višekratno ga je citirao i predsednik Srbije, Aleksandar Vučić.

Liberalna hegemonija, međutim, od samog početka bila je osuđena na neuspeh, „do kojeg je i došlo“, jer se ta politika „sukobila s nacionalizmom i realizmom“, a oni, i jedan i drugi, utiču mnogo više na međunarodnu politiku od liberalizma. „Većina Amerikanaca teško može da prihvati ovu osnovnu životnu činjenicu“, tvrdi Miršhajmer.

Sve velike sile ponašaju se agresivno kako bi uvezale svoju moć, uprkos tome što su sve „prigrlile vrednosti liberalne demokratije“. On smatra da se svetski poredak kreće prema „multipolarnosti“ u kojoj se izdvajaju tri sile: SAD, Kina i Rusija. Iako odnosi SAD i Rusije trenutno dominiraju u svetu, dugoročno obeležje u budućnosti daće nadmetanje Kine i SAD.

Rođen je kao jedno od petoro dece u porodici irskog i nemačkog porekla, a diplomirao je na akademiji Vest Point u donjoj trećini svoje klase, čak i pošto se kao mladić zaneo političkim naukama. Magistrirao je na Univerzitetu Južna Karolina, a onda otišao na doktorske studije na Kornel univerzitet.

Tu su u njemu probudila buntovnička priroda. „Nisam se složio gotovo ni s čim što sam pročitao, nikoga nisam poštovao. Otkrio sam šta mislim prema onome protiv čega sam bio“, opisao je Miršhajmer.

Odbio je da ode na Harvard, koji je smatrao „vladinim dućanom“, sredinom koja je neprijateljska prema teoriji i snažnim idejama, nego se uputio u Čikago, gde su dominirale primorske elite, pošto su ga oduvek su privlačile „čudne“ teorije politikologa koji, iako su duboko poštovani, istovremeno nisu prihvaćeni u američke akademske strukture moći.

Ti ikonoklasti uključuju Hansa Morgentaua ili Lea Štrausa, bez koga ne bi bilo ni američkog neokonzervativizma. Realisti su naročito bili autsajderi u profesiji, čak i ako su dolazili s Harvarda kao Henri Kisindžer ili Jejla kao DŽordž Kenan.

On je uveo u međunarodne odnose pojmove „anarhije“ i „hijerarhije“, pri čemu anarhija ne znači nered ili haos, već odsustvo „centralizovane vlasti, stražara ili arbitra koji se nalazi iznad država i koji ih štiti“, dok je „hijerarhija“ suprotna ovome i oslanja se na princip reda u unutrašnjoj politici.

„Neizvesnost“ postaje ključno obeležje međunarodne politike: vođe jedne velike sile u ovoj „anarhičnoj džungli u svetu“ ne mogu nikada da znaju šta misle vođe druge velike sile. Spoljna politika dobija „agresivni karakter“ i zbog toga se Miršhajmeru pripisuje etabliranje „ofanzivnog realizma“. „To je tragični smisao međunarodne politike. To daje osnove za realizam. LJudi mrze ljude poput mene, koji na to ukazuju“, govorio je Miršhajmer svojim studentima.

Realizam je, u suštini, stran američkom načinu razmišljanja, jer smatra „amoralnim“ pošto se oslanja na interese, a ne na vrednosti u dezorijentisanom i egoističnom svetu. Amerikanci vole sebe da vide kao „velikodušnu imperiju“, a ne kao sebičnog evropskog kolonizatora.

Zbog toga, realisti poput Kenana, Kisindžera ili sada Miršhajmera, nikada nisu bili na savršenom glasu, iako su priznati i uvršteni među korifeje američke spoljne politike i diplomatije.

U jeku bombardovanja, u komentaru „NJujork tajms“. 19. aprila 1999, Miršhajmer je javno predložio i podržao politiku koja je do tada bila tabu. Umesto insistiranja na multietničkim tvorevinama na Balkanu, on je predložio podelu Balkana kao jedini način da se okončaju balkanske krize. To ga je preporučilo pažnji političkih krugova u Srbiji i od tada do danas, profesor Miršhajmer održava se kao „neprikosnovena zvezda“ brojnih katedri međunarodnih odnosa, diplomatije i bezbednosti.

Umesto održavanja multinacionalnih država i entiteta,“koje su i neodržive i nepoželjne“, predložio je podele po etničkim linijama i stvaranje etnički monolitnih celina.

„Da li bilo ko ozbiljno veruje da kosovski Albanci i Srbi mogu da žive zajedno“, upitao se Miršhajmer. Odgovarajući odrečno na ovo pitanje, on je zatražio da NATO kao rešenje nametne „podelu pokrajine, stvarajući nezavisnu državu kosovskih Albanaca“, koja bi kontrolisala „veći deo sadašnjeg Kosova“, dok bi „Srbi zadržali severoistok Kosova“.

Miršhajmer je naveo više razloga za ovakvo rešenje. Među njima je najvažniji što Amerikanci ne bi morali da stacioniraju vojsku na Kosovu, što je za njega u svim situacijama i regionima, inače, neprihvatljivo. Sledeći razlog je neposredno dotadašnje iskustvo iz jugoslovenskih sukoba.

Ono je pokazalo da su razdvajanje i mir išli „ruku pod ruku“, tako da, tamo gde je „razdvajanje uspelo, došlo je do mira, a tamo gde nije, podstaknut je rat“. Nacionalna homogenost je bila ključ relativno mirnog odvajanja Slovenije, dok je u Hrvatskoj došlo do rata, koji je okončan tek „oružanim proterivanjem Srba“, što je „bedan primer kako grupe treba da se razdvoje“, ali je time okončan srpsko – hrvatski konflikt, mada nije okončao „duboku mržnju između Srba i Hrvata“.

Na sličan način, Dejtonskim mirom, okončan je sukob u Bosni, stvaranjem „konfederalne države“, gde bi tri etničke zajednice trebalo da žive zajedno, što nije uspelo, „ali ne potpuno“.

Pitajući se pod kojim uslovima bi Srbi prihvatili podelu Kosova, Miršhajmer je predložio opciju „štapa i šargarepe“. On je naveo: „NATO bi trebalo da predloži „veliku nagodbu“ koja bi uključivala podelu Kosova, ali i podelu Bosne, što bi približilo Srbe ostvarenju njihovog sna o homogenoj „Velikoj Srbiji“.

U toj velikoj nagodbi Srbi bi prepustili Albancima većinu Kosova. Zauzvrat, Srbi bi kao kompenzaciju dobili severoistočno Kosovo koje uključuje većinu srpskih istorijskih spomenika. Srbija bi dobila i istočni deo Bosne, koji je sada naseljen uglavnom Srbima. Ostatak Bosne bio bi pretvoren u nezavisnu državu bosanskih muslimana, osim Hercegovine, koja bi bila pripojena Hrvatskoj“.

Miršhajmer priznaje da je podela „ružan način okončanja rata“, jer „razara zajednice i krši individualna prava“, ali „podela je mnogo bolja od beskonačnih ratova“.

Rešenja koja je predlagao Miršhajmer tada nisu imala značajnijeg odjeka, budući da je rezolucija SSB UN 1244 potvrdila celovitost Srbije i nije bilo skoro nikakvih ideja o podeli Kosova u kasnijim pregovorima o „Ahtisarijevom planu“ ili tokom prenošenja nadležnosti sa UNMIK-a na Evropsku uniju. Napadi na NJujork 11. septembra 2001. i kasnija reakcija SAD na njih, koja je uključivala invaziju Avganistana, a potom Iraka, bacili su pitanje Kosova u senku.

Tek je odluka američkog predsednika DŽordža Buša da prizna Kosovo u dotadašnjim granicama, postavila niz kontraverzi između pravnog stanja pokrajine i faktičkog stanja na terenu, gde je Kosovo bilo američko – evropski protektorat uz značajno američko vojno prisustvo.

„Arapsko proleće“ i ratovi koji su usledili u Libiji, Siriji, Jemenu i pojava Islamske države, dali su nove vojnopolitičke dimenzije američkom prisustvu na „rezervnom položaju južnog krila NATO“. Mada je na prvi pogled neprimetna, uloga Bondstila u operacijama na Bliskom istoku je veoma važna i prevazilazi lokalne kosovsko-balkanske okvire.

Ovo sve potvrdilo je Miršhajmerove navode iz knjige „Tragedija politike velikih sila“ koja je objavljena 2001. uoči ovih događaja i odvela ga na put gotovo jedinstvenog mislioca čiju su intuiciju potvrdili kasniji događaji. Odmah je napisao da je Amerika pogrešila zbog toga što je izvršila invaziju i okupaciju Avganistana i Iraka, a zatim to ponovio u mnogobrojnim napisima i javnim istupima.

Miršhajmer je pokrenuo lavinu člankom iz 2006. godine koji je postao knjiga iz 2007. godine, napisanim zajedno s profesorom Harvarda, Stefanom Valtom, „Izraelski lobi i američka spoljna politika“, u kojem je tvrdio da su grupe koje podržavaju Izrael suštinski ugrozile američke spoljnopolitičke interese, posebno tokom rata u Iraku.

Miršhajmer, za razliku od većine američkih i zapadnih akademskih kolega i drugih spoljnopolitičkih eksperata, ima svoje, jedinstveno, objašnjenje ukrajinske krize. „SAD i njeni evropski saveznici snose najveću odgovornost za krizu. Koren problema je proširenje NATO, centralnog elementa šire strategije prebacivanja Ukrajine iz ruske orbite i njene integracije u zapad. Istovremeno, širenje EU na istok i podrška zapada prodemokratskom pokretu u Ukrajini – počevši od narandžaste revolucije 2004. – takođe su bili presudni elementi,“ ocenio je Miršhajmer.

On je predložio da Ukrajina bude nešto što je bila Jugoslavija u vreme Hladnog rata: tampon zona između Rusije i Zapada.

Ruska aneksija Krima 2014. uspostavila je direktnu vezu sa Kosovom i vratila ponovo Kosovo u središte svetske politike.

U takvim okolnostima, vratila se na sto i ideja o podeli Kosova, ali i Bosne, koju je pre dve decenije Miršhajmer eksplicitno formulisao. Biće zanimljivo čuti od njenog autora šta je od nje ostalo, kolika je njena praktična primenljivost i kako su na nju uticali pobrojani događaji u poslednjih 20 godina, ali će i on moći da iz prve ruke sazna nešto više o balkanskim procesima koji su istovremeno potvrđivali, a možda i inspirisali ideje profesora Miršhajmera.