Foto: EPA-EFE/ CLAUDIO PERI

Dojučerašnji najbliži saradnik američkog predsednika Trampa, Stiv Benon, ovo verovatno smatra posebnom vrstom komplimenta i priznanjem snage svog projekta, u borbi za koju najavljuje da će trajati decenijama. Istina, Benon je još prošle godine bio nemilosrdan prema Makronu, kada je dolazio u Vašington.

„NJegova masturbaciona fantazija je da je on Napoleon. On je mali, on je sitan, on je napoleonski, on je Napoleon bez snage karaktera, konvergencija ega poput Napoleona sa težnjama Rotšildovog bankara“, opisao je Benon francuskog predsednika, birajući da svaka reč bude što je mogućno teža i neprijatnija od prethodne.

Benon je tako postao „izvoznik revolucije“, neka varijacija Trockog koji je očekivao „svetsku revoluciju“ proletera. Trockog su prigrlili neokonzervativci koji veruju u avangardnu ulogu liderstva, nešto što su formulisali u amalgamu svojih gurua, Trockog i Lea Štrausa. Benon želi mase „malih ljudi“ koje će biti protiv takvog liderstva.

Zbog toga je osnovao u Italiji, stotinak kilometara od Rima, Institut „Pokret“ čiji zadatak je da bude centar za obuku nove, Benonove, evropske revolucije. U tehnici vladanja masama, njegov institut stiže 30 godina kasnije za našim iskustvom, za prvima autentičnim gospodarima ulica i vesnicima populizma, Miroslavom Šolevićem i Kostom Bulatovićem.

To su naše preteče Stiva Benona. U ratu protiv institucija oni su formulisali i neka zlatna pravila. „Kada se staklo polomi, više ga niko neće sastaviti“, govorio je Šolević, dokazujući koliko su institucije krhke. Uvek su jače mase koje su protiv institucija, od onih koje su za institucije. I tu je Benonova početna prednost, ali pošto igra u gostima, uvek može da računa na neprijatnosti od domaćina, poput nedavnog video svrgavanja austrijske Slobodarske partije.

Osnivač sajta Brajtbert kojem je Benon bio na čelu i koji je oblikovao Trampovu predizbornu strategiju, Endrju Brajtbert, kulturna pitanja smatrao je apsolutnim prioritetom politike.

„Politika je samo proizvod kulture“, bio je njegov moto, koji je prihvatio i Benon. To je značilo da političari – pojedinci, dolaze i odlaze, ali kulturno okruženje i stavovi prema religiji i politici mnogo su važniji od bilo kog političkog programa, jer ti stavovi stvaraju te „cirkularne političare“.

Benon, stoga, veruje u snagu ideja. Snaga populističkih i nacionalističkih ideja treba da se kondenzuje u što je mogućno širu formu identiteta. To bi bila „judeohrišćanska civilizacija“. Za njega nema sumnje da će 21. vek biti obeležen Hantingtonovom vizijom „sukoba civilizacija“.

Odnosi između domaće kulturne politike i američke misije spolja prelamaju se preko poštovanja autoriteta. „Novi radikalizam“ (levičarski) koji je počeo šezdesetih nije doneo ništa dobro, osim prostaštva i odsustva standarda, što je odvelo u nihilizam i u totalitarne izazove. Jedna od posledica jeste kolaps svih tradicionalnih izvora autoriteta, a propast legitimiteta za konzervativce je najvažnije pitanje unutrašnje politike.

Odsustvo institucija koje mogu da steknu široku podršku kod kuće, potkopava napore američke misije u svetu. Cilj je da se o bezbedi red i stabilnost u domaćoj politici, povrati poverenje u institucije da bi SAD mogle da ispune svoju misiju u svetu. Suprotnost „kulturnoj katastrofi“ iz 60-ih jeste „novi nacionalizam“ koji su stvorili i promovisali „konzervativci“.

Takav poredak je neophodan jer je, prema njihovom uverenju, „kriza permanentno stanje“. Situacije su uvek hitne, alternative snažne, potreba za akcijom je neprestana jer su posledice kašnjenja ili neaktivnosti pogubne.

Osnovni akter istorije jeste čovek, a ne bezlične snage, tako da ljudi određuju pravac istorije. „Najsnažnija moć na svetu nije nuklearna moć, nije kapital. Najveća moć na planeti jesu radni ljudi i žene u ovoj zemlji. Oni su plemstvo u njoj. Elite nije briga što smo mi u opadanju. Ono što će da spase zemlju (Ameriku…), jeste radnička klasa ili niža srednja klasa koje odbijaju da prihvate da je Amerika u opadanju“, tvrdi Benon.

Benon ne veruje da je moć u institucijama. On veruje da je ona na ulici. Svako ko uspe da izvede milion ljudi na američke ulice zavređuje poštovanje, pa makar to bio i pokreti „Me too“. On poštuje i Bernija Sandersa, za razliku od Hilari Klinton. Kaže da se jedna trećina Sandersovog programa sasvim uklapa u Trampov program, posebno gde se oslanja na američki nacionalizam i veru u „malog čoveka“.

Gledano prema našim analogijama, on može da zvuči kao predsednik Socijalističkog saveza radnog naroda, organizacije koja je bila široko rasprostranjena u vreme socijalističke Jugoslavije. Ili, ako hoćemo da mu damo filozofsku dimenziju, kao Hegelovo objašnjenje o odnosu roba i gospodara, koje su marksistički klasici rado uzimali kao izvor svoje teorije o moći radničke klase i predstojećoj proleterskoj revoluciji.

Kao što se koreni neokonzervativne teorije nalaze u velikoj depresiji tridesetih godina, tako i Benon koren svojih revolucionarnih ideja nalazi u septembru 2008. kada se dogodio finansijski kolaps. Tada je, 15. septembra 2008. u 9.00 ujutru bankrotirao Leman Braders. Taj kolaps, optužuje Benon, izazvale su političke i finansijske elite. Desetine hiljada ljudi ostali su bez krova nad glavom, a da to nije bilo nikoga briga.

NJegov stav o Americi u svetu isti je kao i kod većine drugih konzervativaca, bili oni „neo“ ili „paleo“. U stalnoj krizi, kriza vođstva, stoga je najopasnija i najvažnija. Pravi odgovor na tu manjkavost jeste herojsko, „čerčilovsko“ vođstvo. Američka misija u svetu je takva da se Amerika ne sme nikada povući nazad, jer ne postoji nikakva alternativa američkom vođstvu. Istorija je odredila da Amerika igra izuzetnu ulogu u svetu i pesimizam, preispitivanje i sumnje nemaju mesta u projektu u kojem se traži i očekuje superiorna američka moć. Američke vrednosti su univerzalne vrednosti.

Opstanak slobodnih institucija svuda u svetu zavisi od američke moći, je američko izuzetno mesto u svetu može biti zamenjeno samo haosom. Dilema u svetu, dakle, mora da glasi: ili Amerika ili haos?

NJegova prioritetna tačka je Kina, jer ona trenutno ugrožavanje američkog vođstva može da pretvori u svoju apsolutnu pobedu. Benon je u Trampovoj administraciji važio kao vodeći protivnik sadašnjeg kineskog komunističkog vođstva, kako sebe definiše, pošto se izjašnjava da je u suštini „sinofil“.

Nova osovina globalne moći, kako je on vidi, nije Kina-Rusija, nego Kina-„Persijska imperija“-Turska. To je, otprilike, pravac projekta „Pojas i put“ kojim Kina treba da se domogne Evrope. Tri stare civilizacije stvaraju „novu osovinu“ kako bi se „suprotstavile hrišćanskom zapadu“ i „islamu koji je povezan sa zapadom. Ta osovina se sve više svakodnevno uobličava, „poput 1930“.

Prva zvona za uzbunu zbog ovakvog povezivanja zvonila su u SAD i Izraelu 2010. kada je Turska, posle „Marmara“ incidenta sa Izraelom, prekinula zajedničke vazduhoplovne vojne vežbe sa Izraelom, koje su se redovno održavale do 2010. Turska je izraelske vazduhoplovne snage zamenila 2010. kineskim „suhojima“. Pošto je obelodanjeno da su avioni u Tursku stigli preko Pakistana i Irana, Obamina administracija je protestovala zbog turske saradnje sa Iranom.

Veze između ove tri zemlje učvršćivane su kasnije brojnim poslovima u nabavci naoružanja i zajedničke projekte. Iran je nabavljao rakete od Kine, a Kina je, opet, raketni program razvijala u saradnji s Turskom. Kineski zvaničnici od tada redovno posećuju Ankaru, usputno potpisujući brojne sporazume o saradnji, a vojne vežbe s Kinom proširile su se i na morske površine Mediterana. Kina i Turska planirale su da izgrade „Parsijski naftovod“ povezujući Iran i Tursku u dužini od 3 300 kilometara. Ove veze SAD i Izrael prate sa zabrinutošću.

SAD su od kraja „hladnog rata“ pa sve do Trampovog izbora, „uzele strateški odmor“, a „velike sile ne mogu to sebi da priušte“. Pouzdan znak da „američke elite spavaju“ jeste što niko nije obratio odgovarajuću pažnju na govor kineskog predsednika Si Djinpinga na 19. Kongresu partije, Američke elite nisu ozbiljne, jer nisu shvatile ni poruke govora koji je trajao tri i po sata.

„Ukoliko oni ostvare sledećih 5 do 10 godina sve ono što su napisali, oni će nas pregaziti i bukvalno biće nemoguće da nastavimo da budemo hegemonistička sila naspram njih. Mi spavamo i dozvolićemo im da se to dogodi“, ocenio je Benon, koristeći se analogijom istaknutog antiholivudskog reditelja, DŽona Karpentera u filmu „Oni žive, a mi spavamo“.

Benon se desetinu puta sreo s Henrijem Kisindžerom koji je smatra ocem moderne američke politike prema Kini. NJegova knjiga „O Kini“ (čiji prevod će se uskoro pojaviti u Srbiji), udžbenik je „miroljubive koegzistencije“ dve zemlje suprotstavljenih stremljenja i sistema, u kojoj Kisindžer obrazlaže kako one mogu da deluju zajedno. Zbog toga, Benon je opisao Kisindžera kao „iracionalnog prilagodljivca“, ograđujući se da to nije „potcenjivački komentar“.

Benonov vokabular pun je istorijskih analogija. On najavljuje da će u Evropskom parlamentu svaka sledeće bitka biti „staljingradska bitka“ između populističkih i etabliranih partija, gde populisti, za sada, neće moći da diktiraju, jer nemaju većinu, ali će da blokiraju, jer će imati trećinu, kako sam očekuje.

Kada je počeo da oblikuje Trampovu strategiju, osim što ga je povezao sa najvažnijim finansijerima, enigmatičnim bračnim parom Merser, Benon je morao da definiše strategiju koja donosi pobedu i da detektuje gde se nalazi moć. Usmerio se na nametanja ideja i stvaranje i povezivanje sličnih grupa, jer je želeo „široku armiju dobrovoljaca povezanih u organizaciju“. Tri stvari su u tome bile važne: autentičnost kandidata, delotvorne ideje (a njih su imali i Obama i Tramp kao kandidati) i odlučna armija posvećenih dobrovoljaca.

„U podeljenom, izolovanom, digitalnom svetu, najsnažnija stvar je kada vam neko pozvoni na vratima i govori vam o svom kandidatu. Najmoćnija stvar u nekom pokretu nije njen lider. Najmoćnija stvar je milion ljudi na ulici subotom. To je moć“, definisao je Benon.

Snažno obeležje Benonove ideologije je antiislamizam. On je još 2007. napisao scenario za dokumentarni film čija osnovna ideja je da će SAD ubrzo postati „Sjedinjene islamske države“.

Kada je stvorio svoj institut koga je nazvao „Pokret“ Benon je sebi u zadatak stavio „judeohristijanizaciju“ Evrope. Takva, judeohrišćanka Evropa, prema njegovom verovanju, imaće potencijalno potpuno različite spoljnopolitičke stavove, recimo o Bliskom istoku ili o Izraelu, od današnje sekularne i multikulturne Evrope.

Današnja EU nosilac je osuda današnje politike Izraela i suštinski najveća smetnja Izraelu na međunarodnoj sceni. Judeohrišćanskoj Evropi to se, veruje Benon, takvo nešto nikada neće dogoditi.

U svom tekstu o Kini, Benon, recimo ni jednom nije pomenuo Trampa, iako odobrava njegovu politiku. On je pre samo nedelju dana izjavio da je „najviši prioritet u njegovom životu da Donald Tramp bude reizabran 2020“, jer je to pitanje „apsolutno egzistencijalno za Zapad i za SAD“, iako je priznao da više ne razgovara s Trampom od pokretanje istrage protiv njega. A najbolje mesto odakle može da mu pomogne jeste „tu gde je sada – napolju“.

Ujedinjene evropske države mogu da se udruže s Kinom ili Rusijom, ali prvo s Rusijom. U tom slučaju, Evropa je više od Evrope. To je Evroazija koja ima evropski industrijski potencijal i ruske sirovine. Benon ne želi taj model „nadevrope“, federalne Evrope koja je skoro država, koja ima vojsku i koja bi bezbednosno bila nezavisna od Amerike.

Za to mu kao pomoćna definicija služi afirmacija „Evrope nacija“, De Golove Evrope, za razliku od federalne Evrope. On ide još dalje, pa definiše Evropu kao entitet nastao na „vestfalskim ugovorima“ u kojem neće nestati nacionalni suverenitet i u kojem Brisel neće da diktira suverenim državama šta će da čine, jer države pojedinačno „štite interese svojih građana“. One stvaraju savez koji je „više komercijalan“, ali uz manje „političke integracije, pre svega u spoljnoj politici i politici useljavanja i bez ikakve armije EU“.

Pokojni Zbignjev Bžežinski nebrojeno puta navodio je da neuspeh Evropske unije u političkoj integraciji, u spoljnoj i bezbednosnoj politici, vodi Evropu u trajni „američki protektorat“. Benon to direktno ne govori, ali izgleda da ga u Evropi, Nemačkoj i Francuskoj, razumeju upravo na ovaj način.

Povezani tekstovi