Balkanske razdelnice

Taj članak se smatra najuticajnijom i kontroverznom publikacijom s kraja 20. veka.

Svojim porukama o snazi faktora podela, koje utiču na ljudsku civilizaciju, čini se da trijumf doživljava upravo ovih dana, kada administracija američkog predsednika Trampa neumornim unuilateralizmom nagriza svaku tačku međunarodnih ugovora i globalnog poretka, a evropske desničarske i populističke grupacije sve snažnije pobednički marširaju ka koridorima vlasti evropskih prestonica. Tu je i novi sukob u Ukrajini, na liniji koju je Hantington označio kao „razdelnicu civilizacija“. U zbiru, u poslednje dve decenije, ideja „sukoba civilizacija“ pretvorila se od akademskog koncepta u snažnu globalnu bezbednosnu brigu.

Od kada je članak objavljen, koncept „sukoba civilizacija“ imao je značajan uticaj u razumevanju globalnog razvoja i kretao se u više pravaca poslednjih 25 godina. Njegova kontroverza bila je toliko jaka, da je odmah po objavljivanju počela snažna debata, koja se toliko usijala posle objavljivanja knjige 1996, da je izdavač „Simon & Shuster“ bio primoran da već sledeće godine objavi knjigu sa zbirkom gledišta koja se sporila s Hantingtonovim tezama.

Hantington je varirao ideju Žana Bodrijara o „modernom varvarstvu“ koja se pojavila u seriji filmova „Med Max“. Ista zamisao predstavljena je i u filmu „Urga“ Nikite Mihalkova koji je snimljen 1991. i te godine dobio „Zlatnog lava“ u Veneciji. Gombo kupuje televizor u mongolskoj stepi i u njegovu jurtu odjednom stižu američki predsednik i Brus Li. U oba filma, naša svest ostaje vezana za našu kulturu, samo su nam sve naprednija tehnološka sredstva na raspolaganju, bilo za dokolicu, bilo za ratovanje.

Sukob u bivšoj Jugoslaviji koji je imao i dimenzije religioznog konflikta islama i hrišćanstva, a onda i unutar samog hrišćanstva, bio je direktan povod Hantigtonu da formuliše svoju ideju. Bio je to događaj koji ga je motivisao i uverio da napiše svoj članak i tako okonča trijumfalističku euforiju liberalizma koja je našla oslonac u ideji Frensisa Fukujame o „kraju istorije“.

Fukujama je bio bivši Hantingtonov student koji je 1992. objavio svoju knjigu „Kraj istorije i poslednji čovek“. To je bila proširena verzija članka koji je objavljen neposredno pred okončanje hladnog rata 1989. kada se videlo da se približava ujedinjene Nemačke i završava do tada poznata era podele sveta između dve supersile, SAD i SSSR. „Ono čemu sada verovatno prisustvujemo nije samo kraj „hladnog rata“ ili napuštanje određenog perioda posleratne istorije, nego je kraj istorije kao takve: to je krajnja tačka ljudske ideološke evolucije i univerzalizma zapadne liberalne demokratije kao konačnog oblika ljudske vladavine“, zaključio je Fukujama.

Razlika u ova dva koncepta je fundamentalna: Fukujama tvrdi da će se svet dalje razvijati potencirajući sličnosti ljudi, kultura i političkih sistema. Hantington polazi od toga da će budući razvoj potencirati različitosti, koje ne samo da će biti kulturne i civilizacijske, nego će biti i sukobljene.

Prvi put, ovaj izraz je zabeležen  u knjizi o Bliskom istoku Bazila Metjusa „Rani islam: studje o sukobu civilizacija“. Izraz je izveden iz pojma „sukoba kultura“ koji je korišćen u kolonijalnom periodu Belle Époque. Istu frazu koristio je kasnije Alber Kami u svom opisu situacije u Alžiru 1946. i istoričar Bernar Luis u članku „Koreni muslimanskog besa“ koji je objavljen 1990. u septembarskom broju časopisa „Atlantik mantli“. U svakom slučaju, on je korišćen da bi opisao relaciju Evrope i islamskog sveta.

Centralni deo Hantingtonove argumentacije tiče sa Balkana kao „razdelnice civilizacija“. Istočna granica zapadnog hrišćanstva „najizrazitija je linija podele“ još od 1 500 godine, koja se proteže od današnje granice između Finske i Rusije i između Baltičkih država i Rusije, preseca Belorusiju i Ukrajinu razdvajajući više katolički zapadni deo Ukrajine od pravoslavnog, nastavlja se na zapad gde razdvaja Transilvaniju od ostalog dela Rumunije i onda ide kroz Jugoslaviju skoro tačno onom linijom koja danas razdvaja Hrvatsku i Sloveniju od ostatka Jugoslavije. Na Balkanu se ova linija poklapa s istorijskom granicom koja je razdvajala Habzburšku i Otomansku imperiju. Narodi koji su na severnoj i zapadnoj strani ove linije su protestanti ili katolici; oni dele zajednička iskustva evropske istorije – feudalizam, renesansu, reformaciju, prosvetiteljstvo, Francusku revoluciju, industrijsku revoluciju; oni su generalno gledano ekonomski razvijeniji od naroda na istoku; i danas nastoje da uvećaju učešće u zajedničkoj evropskoj ekonomiji i konsoliduju demokratske političke sisteme. „Narodi koji se nalaze istočno i južno od ove linije su pravoslavci i muslimani; istorijski su pripadali Otomanskoj i carskoj imperiji i samo su ovlaš dotaknuti događajima koji su oblikovali ostatak Evrope; oni su generalno gledano ekonomski manje napredni; i manje je verovatno da će uspostaviti stabilne demokratske političke sisteme“, predviđao je Hantington, ističući da ona nije bila samo linija razlika, nego „s vremena na vreme i linija krvavog sukoba“. I pored toga, te zemlje nisu „ni istok, ni zapad“.

Te zemlje on je nazvao“pocepanim“.. „Pocepane zemlje“ su one koje su podeljene oko toga kojoj civilizaciji pripada njihovo društvo. Takve zemlje su Turska, Meksiko, Rusija, balkanske zemlje. „U budućnosti, kada civilizacija izdiferencira ljude, zemlje sa velikim brojem naroda iz različitih civilizacija, kao što su Sovjetski Savez i Jugoslavija, kandidati su za rasparčavanje“, pretpostavio je Hantington.

Sukob duž „razdelnice“ zapadnih i islamskih civilizacija traje već 1.300 godina, napisao je on, zaključujući da su duž te linije sukobi verovatniji nego bilo gde drugde, pogrešno izuzimajući Ukrajinu kao poprište mogućnog sukoba. Danas je i Ukrajina na mapi sukoba na “ razdelnici civilizacija“.

Hantingtonovo razmatranje imalo je neposrednog uticaja na rešenja koja su primenjena u Bosni. Tvorci Dejtonskog sporazuma nipošto nisu hteli da zacementiraju „liniju razdvajanja“, nego su sve učinili upravo da izbegnu kreiranje granice koja bi omogućila da se povuče čista linija između tri „civilizacije“. Zbog toga postoje muslimanske enklave u srpskom entitetu i zbog toga su međuentitetske granice takvog oblika, da bi svako razdvajanje učinilo odvojenu teritoriju nemogućom za odbranu i upravljanje.  Rešenje za Bosnu trebalo je da na praktičan način onemogući „sukob civilizacija“.

Diskusija je osnažena serijom događaja u poslednje dve decenije. Prvi je teroristički napad 11. septembra 2001. koji je za mnoge stručnjake, a naročito u SAD, bio ključni dokaz  „sukoba civilizacija“ između zapada i „islamskog sveta“. Ujedinjene nacije odgovorile su na ovaj izazov stvarajući 2005. forum „Savez civilizacija“ čiji zadatak je praktična borba protiv daljeg širenja uticaja koncepta „sukoba civilizacija“. Predlog o „savezu civilizacija“ dao je tadašnji španski ministar spoljnih poslova, Hoze Luis Sapatero uz sapotpisnika, turskog premijera Režepa Tajipa Erdogana. Inicijativa je trebalo da dovede do kolektivne akcije u svetu u borbi protiv terorizma i prevazilaženju kulturnih i društvenih barijera između zapada i islamskog sveta i smanji napetosti koje su postojale među njima. „Arapsko proleće“ i pojava „političkog islama“ sa ambicijama okupljanja i objedinjavanja islamskog sveta i kulture ponovo je okrenulo pažnju na potencijale Hantingtonove ideje.

„Arapsko proleće“, suštinski, obnovilo je snagu i posustalu ideju „sukoba civilizacija“, kada su pokreti arapskih masa artikulisali antizapadno raspoloženje. Slogani „Obama je terorista, a ne Osama“, aludirajući na likvidiranog vođu Al Kaide, bili su ravnopravni, a ponekada i dominantni pokliči koji su na trgovima vodili osećanja i raspoloženje masa. „Reislamizacija“ Bliskog istoka bila je na vidiku

Hantington je uvideo snagu identiteta. Identitet je snažniji od demokratije. A osnovni izvor identiteta je nacionalna država. Hantington je bio svedok nastajanja nacionalnih država iz bivših socijalističkih federacija. One nisu iznikle iz Versajskog ili nekog drugog međunarodnog dogovora, kao 1919, ali su bile su uvod u novi talas samoopredeljenja onih naroda koji nisu imali istorijskih mogućnosti da se samostalno pojave na istorijskoj sceni. Sada su oni koji su bili pobednici Versaja, postali njegove žrtve. Moć identiteta ne samo da je razorila „hladni rat“, ona je na putu da uništi sam koncept „zapada“.

U suštini, ovo je bio traktat protiv Evrope i protiv Evropske unije, a ne protiv Amerike. U Americi, jedino u Americi, čovek je mogao da bude i Arapin i Amerikanac. Sve do skora. Islamska država uzdigla je podozrenje ka muslimanima na državni kredo – od SAD, do Mađarske i Poljske. Za stvari koje se na Balkanu opet smatraju kažnjivim, u Centralnoj Evropi deo su redovnog žargona. Tako je poljski premijer odbio migrante, izgovarajući se da zemlja nema džamija. Nije ni pomislio da bi mogao da ih izgradi.

Prema svim osobinama, ovo je američka ideja koja je najenergičnije osporavana u Evropi. Evropa je koncept zasnivan na uzajamnosti i saradnji velikog broja evropskih nacija, prevazilaženja njihovih sukoba, pa makar mnogi od njih bili istorijski i viševekovni, poput francusko – nemačkog ili poljsko – nemačkog. Bilo je potrebno više od dve decenije da se u Evropi u značajnijoj formi pojave političke opcije i platforme koje potenciraju u suštini antievropske ideje sukoba i različitosti.

U evropskoj javnosti smatra se da su ovi procesi indukovani pobedom Donalda Trampa na američkim izborima i njegovim potpunim i otvorenim nipodaštavanjem vrednosti evropskog jedinstva. Širenje koncepta „sukoba civilizacija“ u Evropi, gde su desničarske populističke stranke već stigle do različitog stepena političkog uspeha u Danskoj, Francuskoj, Mađarskoj, Holandiji, Austriji, Poljskoj i Italiji, bio je refleks događaja povezanih sa „arapskim prolećem“, naročito eksploatacijom straha od „muslimanske invazije“, stimulisanog talasom migracija 2015. i strahom od terorizma.

Evropa se na Balkanu još uvek premišlja i bori sa sobom da li i kako želi da prekorači „razdelnicu“ koju je ponovo istakao Hantington. Evropska unija stigla je i stala upravo na njoj. Ma kako to izgledalo kao daleki istorijski razlog, to je veoma bitan činilac evropskog snebivanja iza koga stoji nedefinisan odgovor na pitanje evropskog identiteta. Dok je zapad decenijama dokazivao mogućnost postojanja „univerzalne civilizacije“, sada je i on deo partikularističkog trenda koji upravo koči ulazak Balkana u EU. Kao i pre 25 godina, Hantington treba da trijumfuje prvo na Balkanu, da bi se moglo reći da je njegova ideja pobedila globalno.

           Džems Hog, urednik časopisa „Forin afers“

           Izazovna kontroverza

Tadašnji glavni urednik najuticajnijeg svetskog spoljnopolitičkog i diplomatskog časopisa, „Forin afers“, Džems Hog priseća se u razgovoru za „Danas“ vremena kad se pojavio Hantingtonov „Sukob civilizacija“. Hog kaže: „Čuo sam od kolega na univerzitetu Harvard o provokativnoj analizi o promenama u svetu koju je napisao poznati stručnjak, Samjuel Hantington. Pročitao sam nacrt i shvatio sam da će to biti kontroverzno, ali sam osećao da to zaslužuje da se nađe pred važnom i što je više mogućno globalnom čitalačkom publikom. Kada je objavljen, članak je stvorio veoma široku i oštru debatu u političkim krugovima u celom svetu. Za mene u to vreme bilo je sasvim jasno da esej zaslužuje da bude objavljen uz potpuno uviđanje da će biti strastveno osporavan i podržavan.

Jedini motiv autora koji mi je poznat, bila je njegova tvrdnja da je sukob civilizacija realnost koja se pojavljuje i da političari u svetu treba s njom da se suoče.

Balkanski sukob bio je faktor u širim kulturnim napetostima koje su brinule Hantingtona. Iako se široko bavio njima, bio je to samo deo geopolitičkih razmišljanja u to vreme“, kaže Hog.