Bugari su se doselili na jugoslovenske prostore krajem 17. veka, nakon poraza Turske 1683. godine. Tada je stiglo prvih nekoliko hiljada Bugara, a naselili su se u Banatu. Na osnovu Nojskog mirovnog sporazuma 1918. teritorije Dimitrovgrada i Bosilegrada, sa pretežno bugarskim stanovništvom, pripojeni su Kraljevini SHS. Takođe, Bugari su postajali državljani Srbije i na osnovu brakova, a poslednjih godina to se dešava i biznismenima koji ovde investiraju.

Danas u Srbiji živi, sudeći po poslednjem popisu, oko 20.500 Bugara, što je 0.27 odsto ukupnog stanovništva. Bugarska udruženja, međutim, procenjuju da ih ima više od 70.000, a njihovu „sakrivenost“ objašnjavaju uglavnom životnim razlozima. Bugari su, naime, najbrojniji na jugoistoku Srbije, u pograničnom pojasu, koji je najsiromašniji deo zemlje, i gde se do dobrog posla, solidnog novca i boljeg života stiže teško, a pripadnost manjinama nije uvek „dobra preporuka“ za to. Mada žive i u nekim banatskim selima (Belom Blatu, Ivanovu), a ima ih i u Nišu, Pirotu, Vranju, Beogradu ili Novom Sadu, najviše ih je u opštinama Dimitrovgrad, Bosilegrad, Surdulica i Babušnica, koje spadaju u ubedljivo najsiromašnije, a poslednjih godina se i ozbiljno prazne. Država je sve to, uglavnom, pasivno posmatrala, ne preduzimajući dugoročnije ili sistemske mere koje bi to popravile.

Dragoljub Notev, predsednik Partije Bugara Srbije, jedne od tri stranke bugarske manjine, smatra da bi ovo pogranično područje moglo da živi znatno bolje ukoliko bi Srbija ustanovila jasna pravila ekonomskog poslovanja, zaštitila „malog proizvođača“ i insistirala na ozbiljnoj borbi protiv korupcije. Neophodno je takođe da se ova transgranična regija „tržišno bolje poveže“, što sada nije slučaj, uprkos tome što je Dimitrovgrad od Niša i Sofije udaljen svega 100, odnosno 60 kilometara, a pri tom postoji i evroregion Evrobalkan, na relaciji Niš – Sofija – Skoplje. Država bi trebalo da sistemski ulaže i u korišćenje prirodnih resursa, kojima je ovaj kraj izuzetno bogat. Umesto toga, u poljima u Dimitrovgradu i Pirotu ne može se videti ni deset ljudi na kvadratnom kilometru, kaže on, uz zaključak da narod ovdašnji, pa i Bugari, „ne poštuje svoju dedovinu, ne voli da radi, a probleme rešava jednim: lako ćemo“.

– Ovo jeste siromašan kraj, mnogi se sele u unutrašnjost Srbije, neki odlaze u Bugarsku, a ljudi koji ostaju uglavnom žive teško i nemaju ozbiljnije obrazovanje. Oni, pored ostalog, nisu spremni ni da se izjasne kao Bugari, a mnogi u Dimitrovgradu i ne znaju bugarski jezik ili ne žele da upišu decu na nastavu na bugarskom, jer veruju da bi time „Srbiji i sebi naneli štetu“. Tačno je da Bugari Srbiju prihvataju kao svoju državu, iz više razloga, pa i onog da su u Jugoslaviji živeli bolje i komotnije nego Bugari u Bugarskoj. Ali, u toj Jugoslaviji ljudi su se, tako/e, delili na podobne i nepodobne, pa su se Bugari trudili da „ugode“ takvoj vlasti, rukovođeni uglavnom pukim egzistencijalnim razlozima. Neki su se još tada odricali svoje nacionalnosti, pokrštavali se i psovali Bugarsku. Bugarska nacionalna manjina je, dakle, pobegla od svog identiteta. I krajnji je trenutak da Bugari shvate da je vreme UDBE prošlo, a da su Internet i znanje više jezika, pa i bugarskog – bogatstvo. Treba manje da žive u prošlosti, a mnogo više u budućnosti – smatra Notev.

Nebojša Ivanov, član Nacionalnog saveta Bugara i zamenik predsednika Demokratske partije Bugara, inače najjače bugarske manjinske stranke, tvrdi da je potrebno učiniti „mnogo i na više planova“ kako bi se položaj bugarske zajednice u Srbiji popravio. On kaže da su Bugari veoma zainteresovani za decentralizaciju i regionalizaciju Srbije, u skladu sa dobrom evropskom praksom, koja bi omogućila opštinama sa većinskom bugarskim stanovništvom da imaju izvorne prihode i upravljaju svojim resursima, kao i komunalnim, prosvetnim, inspekcijskim i kulturnim poslovima na „svojoj“ teritoriji. To, uostalom, i nije manjinski već opšti zahtev sve većeg broja lokalnih samouprava i regiona u Srbiji, objašnjava sagovornik Danasa.

Ivanov još kaže da se Bugari u Srbiji zalažu i za dalju demokratizaciju zemlje, koja bi se ogledala u donošenju zakona o otvaranju političkih policijskih dosijea do 2000, denacionalizaciji imovine i punoj političkoj, moralnoj i materijalnoj rehabilitaciji političkih zatvorenika. Među pripadnicima bugarske nacionalne zajednice bilo je dosta onih kojima je imovina nacionalizovana ili su stradali kao politički zatvorenici, posebno u vreme Informbiroa, objašnjava.

On dodaje da je bugarska nacionalna zajednica zainteresovana i za aktivnije učešće u političkom životu Srbije. Ona ima „svoje“ stranke, ali zbog izbornog zakona nema predstavnike u parlamentu Srbije, već je prinuđena da svoje interese „gura“ preko drugih stranaka. Takođe, bugarska zajednica ima pravo na obrazovanje na svom jeziku, ali takva odeljenja u Dimitrovgradu i Bosilegradu to pravo ne mogu da ostvare u praksi jer nema udžbenika na bugarskom jeziku.

Vančo Bojkov, univerzitetski nastavnik i autor knjige Obrazovanje i mediji Bugara u Srbiji, koji živi i radi u Nišu, kaže da je obrazovanje na bugarskom jeziku bilo znatno bolje razvijeno ranije, pa i u komunističkoj Jugoslaviji, nego sada. Školske 1945/46. godine u Bosilegradu, Dimitrovgradu i Babušnici otvoreno je 89 osnovnih škola, sa 153 odeljenja, 6.397 učenika i 117 nastavnika, kao i dve gimnazije, sa 38 razreda, 1.311 učenika i 22 nastavnika, u kojima je celokupna nastava izvođena na bugarskom jeziku. Osamdesetih godina, međutim, u Dimitrovgradu i Bosilegradu uvodi se obrazovanje na srpskom jeziku, a matični i bugarski jezik uče se u okviru jednog predmeta. Ovakvo rešenje nije nametnuto, već je posledica većinske želje roditelja (učenika). Danas, na teritoriji opština sa većinskim bugarskim stanovništvom, postoje samo dve centralne osnovne škole, sa isturenim odeljenjima u skoro svim selima, koje imaju oko 1.500 učenika, kao i dve gimnazije, u Bosilegradu i Dimitrovgrad, sa jedva 300 učenika. Nastava na bugarskom jeziku odbija se, opet po želji roditelja (đaka), samo u tri odeljenja osnovne škole u Bosilegradu i u jednom odeljenju gimnazije u Dimitrovgradu.

– Roditelji su se opredeljivali da njihova deca uče na srpskom jeziku kako bi nastavila dalje školovanje u Srbiji i imala veću mogućnost zaposlenja. U poslednje vreme, međutim, skoro sva deca koja završe srednju školu odlaze na studije u Bugarsku, iz više razloga. To im je pristupačnije i jeftinije, što je važno za kraj koji jako skromno živi, a i u Bugarskoj se brže nalazi posao. Nije neobično ni da u potrazi za poslom mladi ljudi odu i „dalje“, u Italiju, Španiju ili Nemačku, što nije teško izvodljivo, pošto je Bugarska u EU – kaže Bojkov.

On dodaje da je i situacija u medijskoj sferi nekada bila bolja nego danas. U jednom momentu bilo je 14 medija na bugarskom jeziku, što štampanih, što elektronskih, koji su imali emisije na bugarskom. Takve emisije imali su i javni servis (RTS) – TV žurnal i Radio Niš (Radio Beograd). TV žurnal je ukinut bez obrazloženja pred NATO bombardovanje 1999, a emisija na Radio Nišu prošle godine. Program na bugarskom jeziku danas emituje samo Radio Bosilegrad i RTV Caribrod u Dimitrovgradu.

Bojkov dodaje da bugarska nacionalna zajednica u Srbiji ima i Novinsko-izdavačku ustanovu Bratstvo, sa sedištem u Nišu, koja je formirana daleke 1959. godine i sastoji se od nedeljnika Bratstvo, dečjeg lista Drugarče i časopisa za kulturu Most, koji izlazi dvomesečno. Osnivač Bratstva je Nacionalni savet Bugara u Srbiji. Od prošle godine zbog finansijskih problema, i sve manjih sredstva koja pristižu od države, nedeljnik Bratstvo izlazi neredovno i na smanjenom broju strana, Drugarče se ne štampa, a Most je izašao samo jednom.

Tri stranke, dosta udruženja

U Srbiji postoje tri stranke bugarske nacionalne manjine. To su Demokratski savez Bugara u Srbiji, koji je najstariji, registrovan 1990. i sa sedištem u Bosilegradu, kao i Demokratska partija Bugara i Partija Bugara Srbije, obe osnovane 2007. i sa sedištem u Dimitrovgradu.

Nevladin sektor koji se bavi pravima bugarske zajednice je razgranatiji, a sedišta tih organizacija su u Dimitrovgradu, Bosilegradu, Nišu, Novom Sadu. Ova zajednica ima Kulturno-informativni centar Caribrod, Helsinški komitet za zaštitu prava i sloboda Bugara u Jugoslaviji (Srbiji) , Humanitarnu organizaciju Solidarnost, Maticu Bugara u Srbiji, Društvo srpsko-bugarskog prijateljstva Rila, Društvo Bugara u Vojvodini, Društvo za bugarski jezik, književnost i kulturu.

Strančarenje

– Formiranje Nacionalnog saveta Bugara, kao i ostalih Saveta, bilo je veoma nekorektno, od kampanje do konačnog izbora. Nacionalni savet ne predstavlja bugarsku nacionalnu zajednicu, već političke partije koje su trenutno na vlasti. To će se i videti, uskoro, kada Savet počne da rešava određena pitanja. I ovo nije samo moje mišljenje, već i mišljenje koje deli većina u bugarskoj nacionalnoj zajednici – kaže Nebojša Ivanov, inače član tog Saveta.

Odgovor predsednika Nacionalnog saveta Bugara Zorana Petrova, inače pripadnika DS, nije bilo moguće čuti, pošto nije odgovarao na pozive Danasa.

 

close
Beg od svog identiteta ili Bugari u Srbiji 1

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.