Kao deca takmičili smo se ko će najduže da izdrži pod vodom bez vazduha.
Zagnjuriš glavu, pri nedostatku mora, u limenu kantu, uši zuje, klaustrofobija u grudnom košu, ne dišeš pola minuta, neki čak minut i po, otprilike koliko traje jedna kratka priča i brzo dižeš glavu, vraćaš se u život.
Prvi udah je odsečan i podsećajući. Zadihan si kao da si putovao 20.000 milja pod vodom… Nešto slično moraju da budu i kratke priče. Nećeš se utopiti ali posle svakog gnjuranja uzimaš dah kao prvi put – objašnjava u pogovoru za knjigu superkratkih priča Sva naša tela, njen autor Georgi Gospodinov. A, beogradska Geopoetika uzela je dah i objavila nedavno ovu knjigu u prevodu s bugarskog Marije-Joanne Stojadinović. Tim povodom, urednik u Geopoetici, Vladislav Bajac zabeležio je da i tekst o pričama Gospodinova mora biti u njihovom duhu – superkratak: Gospodinov je umetnik sa majstorskom diplomom za hvatanje reči u književnu mrežu.
„Tu gde je koncentracija najbitnija, stvari su dovedene do savršenstva. Jedan drugačiji, osetljiviji, dublji pogled. Osećaj, predosećanje, intuicija, pronicljivost… Knjiga slična prethodnim knjigama Georgija Gospodinova, a istovremeno potpuno drugačija“, misli pak Ivan Teofilov, dok Marin Bodakov dodaje da je reč o knjizi bez ijednog falš tona.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
