Bit Grada je čovek – bit čoveka je mit

Kako bismo na trenutak ovim redovima dali malo zanimljivosti, neophodno bi bilo napraviti putokaz kroz knjigu „Poslednja stanica Beograd“. Razume se, ni onima kojima su svi putevi odavno već poznati, ni onima koji tek treba da krenu putem upoznavanja jednog „Grada“, ovaj putokaz neće biti dovoljan: možda se učini i suvišnim, ali, u najmanju ruku, zamišljen je kao novo čitanje. Zato, putokaz, može imati naslov „Poslednja stanica Beograd – nekoliko godina kasnije, novo ažuriranje“, ali nimalo nije slučajno zašto smo za drugi deo naslova uzeli stih pesnika (i urednika knjige) Zorana Bognara: „Bit čoveka je mit“, a ne pomenutu mogućnost. Dakle, ovako, Bosiljčićevi TV eseji zadržavaju svoju narativnu strukturu u obliku sve-vremenog iščitavanja: upoznati se sa Beogradom koji je bio „Grad“, prelistavanjem događaja koji su od njega napravili grad. („Tek u komplementarnom odnosu lica i naličja iskazuje se „Ukupno Biće Grada“. To je taj veliki razlog što je Beograd, i posle tolikih ratnih rušenja i mirnodopskih urbanističkih promašaja, živ grad“, iz knjige „Poslednja stanica Beograd“).

Ova knjiga, po svemu sudeći, izlazi iz štampe u periodu kad podsetnik nikome više nije potreban, kad se svi oslanjaju na pamćenje koje, umnogome, danas, ne ide dalje od juče. Izvesna skepsa koju osećate kad je reči o jednoj ovakvoj knjizi, ciklusu televizijskih eseja emitovanih u nedeljnom magazinu „Metropolis“ (emitovan od 1993. do 2016), ogledala se u sledećem. Predočiti čitalačkoj publici samo jezgro događaja i doživljaja, koju su oblikovali „Grad“ i čoveka tih 1990-ih, i egzistencijalističko iskustvo pisca – autora knjige – gotovo je nezamislivo: kako za autora, tako i za urednika knjige. („“Poslednja stanica Beograd“ bila je, dakle, moj otpor, i moj znak. Znak na kome je pisalo „No passaran“. Pa ne možeš samo sedeti i gledati dok obesni ruše tvoj „Grad“, zar ne?“, B. Bosiljčić)

Posrnuće duhovne snage ljudi došlo je u onom trenutku kad se za izdržljivost okolnosti, i borbu, govorilo da treba samo izdržati; pitanje koje postavlja knjiga ide dalje od „samo izdržati“, ide do, skoro, nepodnošljivog postojanja svakodnevice, ma kog vremena: Jesmo li iz okolnosti koju je samo trebalo izdržati izašli bolji nego što smo bili, ili se moralo uništiti sve vredno u jednom gradu, ne bismo li za svoju izdržljivost okrivili okolnost? Okolnosti 1990-ih godina nisu uništile „Grad“ (uticale jesu), već oni koji su svoju snagu potvrđivali u preoravanju kultne kafane „Orač“, sakaćenju „Kalemegdana“… i malim pakostima koji na kulturno-istorijskom horizontu, danas, stoje kao divovi.

Ne možemo biti bolji ukoliko objektu našeg ravnanja ukinemo istoriju, kulturu, značajnost institucija, i sve ono što je činilo da bude prepoznatljiv. Tada obično govorimo o odnosu koji je jednodimenzionalan u oba slučaja. Prvi ukazuje na razvoj čovekovih neetičkih osobina koje imaju pred-is-poziciju da postanu etičke, ali samo ukoliko se drugi slučaj – estetski – odbaci kao moguć, u daljoj konstrukciji duha „Grada“. Iz toga vidimo da je, Bosiljčić, neprestano ukazivao, iz emisije u emisiju, na etiku i estetiku „Grada“ – Beograda – i pokušavao da sačuva njihovu komplementarnost. Zato njegova knjiga, ne samo što pokušava da sačuva stvarnost poslednje decenije 20. veka, sećanje na „vreme hiperinflacije i permanentnog rata“, već nudi i zadovoljstvo ponovnog očitavanja sebe kroz događaje koji su bili, kroz događaje koji se danas dešavaju i, na kraju – događaje koje ćemo oblikovati, u „Gradu“ koji sjaji „“, u „Gradu“ kome su „naši boli sitni mravi“ (Miloš Crnjanski, „Lament nad Beogradom“).

Bosiljčić je uspeo da sačuva, ako ništa drugo, sećanje na Beograd u onom obliku kakav je bio, dajući nam mogućnost pretpostavke da zamislimo kakav je mogao biti. U polemičkim esejima o (našem) „Gradu“ možemo osetiti duh kulture življenja, i tada, kao i sada, nadu u novomilenijumsko sutra (koje se ništa bitno ne razlikuje od juče), kao i određenu odgovornost – svest – koju moramo imati prema Beogradu, pa tako i o samima sebi.

„Poslednja stanica Beograd“ knjiga je koja će odjeknuti, kako beogradskim, tako i drugim ulicama, kao neverovatna želja za prisećanjem onoga čega više nema. Uzbudljiva i dobro osmišljena knjiga koju je teško čitati, a još teže ne suočiti se s njenim sadržajem. Bosiljčić ovom knjigom kao da poslednji put podiže ruku i odmahuje „Gradu“, poslednji pozdrav i sećanje na Beograd koji više ne postoji. Crnjanski, ne zna se da l’ bi i toliko.