Čini mi se da sam se u jednom danu sreo sa sudbinama, ljudima i problemima koji su paradigma stanja u našem društvu. Prisećam se da je prva rečenica koju sam čuo bila ona na koju nailazim u svakom mestu u Srbiji – „Znamo da je svugde teško, ali kod nas je ipak specifična situacija“. Za razliku od toga kako jeTolstoj video srećne i nesrećne porodice, u Srbiji nesreća ima jedinstveni obrazac. Samo se imena lokalnih šerifa razlikuju. Takav je slučaj i sa Lučanima – jedna fabrika, jedan lokalni kabadahija.

Malo mladih ljudi uglavnom sa jednom ambicijom – da odu. Međutim, nije sve tako crno. Naišao sam na ljude koji nisu spremni da se predaju. Pomalo sam bio u strahu da li će moći da prihvate naše liberarlne i građanski orijentisane stavove, ali ubrzo me je bilo sramota zbog intimno izražene sumnje. Za razliku od mnogih „urbanih“ koji se deklarativno za njih zalažu, ovi ljudi suštinski razumeju i cene slobodu i građanske vrednosti. Mnogi od njih ne koriste internet, nemaju pristup masovnim medijima, ali zato se bez greške služe logikom. Po povratku iz Lučana stižem na završetak proslave.

Već se može uočiti da nismo u kompletnom sastavu i da je razlog tome „migranstka kriza“. Ljudi uglavnom pomisle na izbeglice koje su naselili prostor oko železničke stanice, zaboravljajući da se Srbija svake godine suočava sa odlaskom desetina hiljada ljudi. Razgovarao sam sa poznanikom koji je završio medicinski fakultet u roku i koji uči norveški, jer ima dobru ponudu za posao. Tragao sam za racionalnim argumentom kojim bih ga odvratio od takve zamisli, ali realnost nije bila na mojoj strani.

Ne mogu da mu zamerim. Suočeni sa ovim jednim životom razumljivo je da u njemu težimo najboljem, a Srbija, nažalost, to trenutno ne može da pruži. Lično smatram da mladi ljudi imaju dve opcije: da ostanu i da se aktivno uključe u kreiranje sadašnjosti i budućnosti ili da sreću potraže na nekom drugom mestu. Najgore od svega je ostati, biti skeptik (što je uglavnom lagodna pozicija, jer ti stvarnost omogućava da si često u pravu) i pustiti da stvari idu svojim tokom.

Kako sam se odlučio za prvu opciju, vreme je da se dam u Pokret. Danas je na dnevnom redu skup u Pionirskom parku. Idemo da postavimo pitanja ko je ubio Olivera Ivanovića i zbog čega ljudi u Srbiji nisu bezbedni. Smatram da je veoma bitno pokazati režimu da im taktika po kojoj nova zlodela čine da se zaborave ona stara, više ne prolazi. Pamtimo i pitanja ćemo postavljati glasno. Ne očekujem da ćemo dobiti odgovor, znam da će se braniti ćutanjem. Znam i da ćemo postavljanjem pitanja sebi staviti na pleća teret odgovora na njih, ali znam i da ćemo to učiniti.

Subota 23. jun

Pokušvam da za četiri dana, koliko je ostalo od trenutka dostavljanja materijala do održavanja sednice Skupštine Beograda, savladam 2085 stranica materijala. Ne mislim da je najveći problem to što je prekršen Poslovnik, ali me zabrinjava iskazivanje nedopustive nezainteresovanosti da se o ključnim temama adekvatno raspravlja.

Neko je zamislio da se za par sati rasprave, uz prethodno par dana pripreme, mogu donositi odluke o planu regulacije za većinu beogradskih opština. Neko očigledno svoj grad voli samo u sloganu. Verovatno vođeni idejom da opozicija a priori glasa protiv svega, a dodatno motivisani saznanjem da imaju dovoljan broj odbornika koji nisu opterećeni ličnim integritetom i koji su spremni da izglasaju peto godišnje doba, ako zatreba, gradski čelnici pripremaju još jednu lošu predstavu demokratije.

Nisam siguran da će ikada shvatiti da smo mi opozicija njima, tj. njihovom načinu vršenja vlasti, a ne Srbiji i Beogradu i da je pogubno bilo koga na tako perfidan način isključiti iz procesa odlučivanja.

Nedelja 24. jun

Produženi eho (ne)fudbalske utakmice između Srbije i Švajcarske i dalje traje. Upoređivanjem VAR tehnologije i Haškog tribunala selektor Krstajić negira narodnu poslovicu da je jutro pametnije od večeri. Nada da ću nedelju provesti u odmaranju srušena je onog dana kad mi je javljeno da sam pozvan na celodnevnu obuku o kreiranju i plasiranju poruka. Da li je imalo efekta, procenićete kad završite sa čitanjem teksta.

Ponedeljak 25. jun

Pitanje da li bi građani glasali za mešavinu „baba i žaba“ iznova aktuelizuje pitanje ko ruši jedinstvo opozicije. Smatram da je preuranjeno i kontraproduktivno govoriti o obliku saradnje opozicije u ovom trenutku. Država svakodnevno gubi svojstva države, društvo pati od progresivne dekadencije, građani sve teže podnose kolektivne i individualne nesreće, a opozicija se bavi – opozicijom?!

Plašim se da bi takva sebičnost mogla da bude kažnjena još izraženijom apstinencijom na narednim izborima, bez obzira na broj kolona. Uveren sam da opozicija mora da promeni ugao gledanja, način razmišljanja, metodologiju rada. Da promeni „padež“. Umesto „rijalitiva“ ( ko s kim, ko protiv koga), da se prebaci u „konstruktiv“ (ko, šta, kad, kako). Ne slažem se sa stavom da „duh vremena“ zahteva da se odustane od ideologije, principa, na kraju krajeva i politike. Duh vremena je Zadruga. Duh vremena je nasilje.

Duh vremena je Informer. Duh vremena je SNS. Ko želi istinsku promenu, taj ne igra po pravilima „duha vremena“, jer u takvim uslovima promena može biti samo personalna, kozmetička. U suporotnom, ishod će biti poput stihova Tina Ujevića: „Mi smo išli putem. Put je bio dug. Kasno opazismo da je put u stvari krug“.

Utorak 26. jun

Početak sednice kasni sat vremena – kvare se mašine za fotokopiranje. Doštampavaju se materijali o izboru određenog broja direktora javnih ustanova, uz predviđeno rešenje da se o njima odlučuje u skraćenom postupku – dakle, bez rasprave. Kad pogledate biografije nekih od kandidata, jasno vam je da bi rasprava u stvari bila besmislena.

Neki od kandidata ponosno ističu bračno stanje, korišćenje interneta i vozačku dozvolu. Neki dokazuju da nikada nije kasno, pa i da višu školu završe u 60. godini. O ostalih 30 i nešto tačaka vodila se rasprava koja je, kao i obično, bila nedostojna Skupštine glavnog grada. Vlast je koristila vreme da ukaže kako je za sve, u stvari, kriva prethodna vlast. Nakon pet godina vladavine, argument rada prethodne vlasti postaje besmislen.

Vođeni tom logikom, dolazimo do zaključka da sledeća vlast na talasu kritike svojih prethodnika ne mora da učini apsolutno ništa – dovoljno je samo da budu malo pristojniji. U simfoniji besmisla, najviše se istakla izjava moralno neopterećenog viteza demokratije, Nebojše Bakareca i njegov podrugljiv govor o dosmanlijama. Mislim da je propustio priliku da ćuti. Na ovom mestu, ja neću ponoviti njegovu grešku.

Sreda 27. jun

Priprema za sednicu koja će biti održana u petak. Na dnevnom redu, odluka o završnom računu budžeta za 2017. i predlog odluke o rebalansu budžeta za tekuću godinu. Čitajući završni račun, da se zaključiti da zlatno doba ne da nećemo čekati dve, najviše tri godine, ne da će stići do kraja godine, već da je odavno došlo!

U prilog tome govori i predlog rebalansa budžeta koji predviđa izgradnju jarbola sa zastavama koje će nas u naredne dve godine koštati 400 miliona evra. Svega 18 puta više od iznosa koji Grad izdvaja za stipendiranje najboljih učenika i studenata. Očigledno je da predugo imamo problem sa određivanjem prioriteta, ali je još očiglednije da niko ne želi da ga rešava.

Četvrtak 28. jun

Vreme je da i ja, ali i slučajni čitaoci privedu kraju ovu priču. Sve nas čeka još mnogo stranica. Mene stranica materijala, a vas ovog, ali i budućih izdanja lista Danas. Čeka nas i borba, ali ona nikad nema kraja.

Autor je najmlađi odbornik u Skupštini grada Beograda