Bitka za čvor 1Foto: BETAPHOTO/ DRAGAN GOJIĆ

Dan kasnije, i srpsko Ministarstvo energetike najavilo je javni poziv za izbor izvođača na izgradnji 109 kilometara duge deonice gasne interkonekcije Srbija – Bugarska od Niša do Dimitrovgrada.

Plan je da radovi počnu ove godine, a da gasovod proradi 2023. Kapacitet gasovoda je 1,8 milijardi kubnih metara.

Bugarski deo gasovoda koštaće oko 73 miliona evra, a srpski oko 85,5 miliona evra (finansijeri: EU, EIB, država Srbija i Srbijagas).

Interkonekcija Sofija – Dimitrovgrad – Niš nastavak je Transjadranskog gasovoda (TAP) kojim su i bukvalno u poslednjim satima 2020. godine potekle prve količine gasa iz Azerbejdžana prema Evropi. Već sutradan, 1. januara 2021, počeo je s komercijalnim radom LNG terminal na Krku pristajanjem tankera Tristar Ruby s 91 milion kubnih metara gasa za firmu MFGK koja trguje gasom, inače članicu Elektroprivrede Mađarske.

Kapacitet LNG terminala na Krku (koji je svečano otvoren 29. januara) je 2,6 milijardi kubnih metara gasa.

Istog časa 1. januara, ali 500 kilometara dalje, u selu Gospođinci kod Žablja svečano je otvoren gasovod Balkanski tok (krak Turskog toka kojim teče ruski gas ka Evropi).

Gasovod je dug 403 kilometara, u Srbiju ulazi iz Bugarske kod Zaječara i ide do Horgoša, a kapacitet mu je 15,7 milijardi kubnih metara.

Ova tri događaja otvorila su sezonu takmičenja za najvažniji gasni čvor jugoistočne Evrope.

„Srbija postaje važno regionalno čvorište distribucije gasa“, hvalili su se srpski političari ranom zorom 1. januara u Gospođincima.

„Ovo je nova tačka snabdevanja gasom na evropskom koridoru sever – jug. Hrvatska ima novu poziciju na energetskoj karti sveta“, poručio je hrvatski premijer Andrej Plenković na otvaranju LNG terminala na Krku i 16,7 kilometara dugog gasovoda Omišalj – Zlobin.

Hrvatska ima vrlo ambiciozne planove s LNG terminalom na Krku i u njega polaže velike nade.

Proglašen je strateškim nacionalnim i evropskim projektom od zajedničkog interesa, koštao je oko 234 miliona evra, od kojih je 101,4 miliona bespovratno ulaganje EU a ostatak je obezbedila država, HEP i firma Plinacro.

Hrvatska bi teoretski mogla s Terminalom na Krku da zadovolji domaće potrebe (troši 2,5 – 2,8 milijarde kubnih metara godišnje).

Cilj je, međutim, mnogo više postavljen – da Krk bude jedan od ključara evropskog tržišta, a Hrvatska regionalno čvorište.

Iako zagovornici ruskog gasnog monopola na Zapadnom Balkanu uporno nastoje da omalovaže LNG terminal na Krku, to gasno čvorište danas je relevantan evropski tržišni igrač, spreman da pomrsi konce Gaspromu koji regionu već isporučuje manje količine i spušta cenu (sa 240 na 155 dolara za hiljadu kubnih metara).

To potvrđuje i struktura zakupa postrojenja za regasifikaciju (utečnjavanje prirodnog gasa).

Za iduće tri godine zakupljeno je 100 odsto kapciteta, u narednih šest godina zakupljeno je 80 odsto kapaciteta a zaključno s 2035. zakupljena je polovina kapaciteta.

U drugoj fazi projekta gradiće se kopneni LNG terminal na Krku koji će u potpunosti zameniti plutajući.

Najveći zakupci novootvorenog terminala su kompanije Power Globe Quatar, MFGK Croatia i MET Croatia Energy Trade.

Primera radi, MFGK je rezervisao kapacitete od 6,75 milijardi kubnih metara gasa za period od sedam godina.

U saopštenju mađarske Elektroprivrede kaže se da su tečni gas koji je dopremljen u terminal na Krku proizveli isključivo igrači na zapadnoevropskom tržištu.

„Puštanje ovog terminala u rad otvara novu eru u snabdevanju Mađarske gasom, pružajući zemlji direktan pristup izvorima i tržišnim igračima koji ranije nisu bili dostupni na domaćem i regionalnom tržištu“, objavila je mađarska novinska agencija MTI.

Terminal na Krku povezan je preko novog gasovoda Omišalj – Zlobin s hrvatskim gasnim transportnim sistemom na koji se u selu Slobodnica kod Slavonskog Broda konektuje 293 kilometra dug dvosmerni gasovod do mađarskog mesta Varošfold, što je ključna veza s tržištem centralne, jugoistočne pa i istočne Evrope (uključujući i Ukrajinu).

Ta deonica evropskog sever – jug gasnog koridora ima kapacitet od sedam milijardi kubnih metara godišnje a koštala je 395 miliona evra.

I Srbija ima vrlo ambiciozne planove s mrežom gasovoda.

Ona godišnje potroši oko 2,5 milijarde kubnih metara gasa i teoretski bi mogla (uz mali dodatak domaće proizvodnje) da pokrije svoje potrebe s, recimo, interkonekcijom Niš – Sofija.

Međutim, pretenzije su mnogo veće – da postane regionalno čvorište za distribuciju gasa na zapadnom Balkanu i protočni bojler na trasi do bečkog Baumgartena, važnog magacina evropskog gasnog tržišta.

Tako i treba razumeti ideju izgradnje regionalnog bajpasa i ofanzivu Srbije s Balkanskim tokom kao jednim od magistralnih gasovoda velike protočne snage koji će gas (i prirodni i tečni) iz Rusije, Azerbejdžana i istočnog Mediterana transportovati do Evrope.

Poznato je da su neke od država regiona skromni kupci gasa.

Pogotovo su mali potrošači Severna Makedonija (0,3 milijardi kubnih metara), BiH (0,24 milijarde) i Crna Gora (oko 0,1 milijarde).

Primera radi, procene evropskog Gas Haba, na koje se poziva Ekonomska komisija UN za Evropu, govore da će Bugarska, Hrvatska, Grčka, Severna Makedonija, Rumunija, Srbija, Slovenija, Slovačka, Albanija, BiH, Kosovo i Crna Gora u 2025. godini potrošiti oko 18 milijardi kubnih metara gasa, što su za evropske prilike skromne količine.

Ali, gasovodi velikih kapaciteta i gasna čvorišta ne grade se da bi zadovoljili samo regionalne potrebe već da bi služili kao magistralni snabdevači velikih evropskih potrošača.

Jedna studija Oksford instituta za energetske studije iz 2017. sugeriše da Zapadni Balkan kao gasno čvorište može da obezbedi međusobnu povezanost gasa iz cevovoda, LNG terminala i obnovljive energije i da se projekti tranzita energije na Balkanu preklapaju kao ni u jednom drugom regionu u Evropi.

Najveće zasluge za takvo pozicioniranje jugoistočne Evrope ima EU koja gleda da, kroz uspostavljanje okvira za komercijalno opravdanu upotrebu gasa, poboljša sigurnost i diverzifikuje portfelj snabdevanja.

S obzirom na trenutnu i buduću potrošnju može se reći da je zadovoljena potreba za arterijama gasnog krvotoka regiona.

Zato je u narednim godinama potrebno graditi kapilarnu mrežu i poprečne veze.

To konstatuje i Ekonomska komisija UN za Evropu kad kaže da u većem delu regiona – od Hrvatske i Srbije do Grčke i Turske – nije potrebno graditi nove velike cevovode za dovođenje gasa, koliko je neophodno graditi relativno male interkonektore i lokalne distributivne sisteme, koji bi omogućili regijama i gradovima da se povežu na postojeće glavne prekogranične cevovode i LNG terminale.

Na primer, Mađarska (10-11 milijardi kubnih metara gasa godišnja potrošnja) generalno ima problem s malim kapacitetom ulaznih gasovoda pa zato želi da ojača poprečne veze u koje ubraja još jedan gasovod prema Hrvatskoj i izgradnju novog gasovoda do granice sa Srbijom kako bi se konektovala na Balkanski tok (dobiće ga najverovatnije 2022. godine).

I BiH najavljuje dve kapilarne veze.

Posle odbijanja Republike Srpske da dozvoli gasnu vezu Hrvatske i BiH preko Slavonskog – Bosanskog Broda, kompanija BH-Gas i Vlada FBiH odlučilli se za izgradnju gasovoda Južna interkonekcija ukupne dužine 168,54 kilometra i vrednog 100 miliona evra (finansira EU).

Taj gasovod će se u Zagvozdu spojiti sa hrvatskim transportnim sistemom koji će prirodnim i tečnim gasom snabdevati centralnu Bosnu i deo Hercegovine.

Novu poprečnu vezu s BiH planira i Srbija.

Iz Beograda se najavljuje izgradnja novog 400 kilometara dugog gasovoda od Rače, do Bjeljine i Banjaluke, kao krak Balkanskog toka, ali taj projekat više deluje kao marketinški potez (koštao bi oko 300 miliona evra) jer postojeći gasovod već koristi ruski gas i zadovoljava potrebe potrošača u Republici Srpskoj.

Ono što bi, međutim, moglo značajno da promeni mapu regionalnih interkonekcija i okonča trku za primat regionalnog čvorišta je projekat TRA-N-070.

Iza misterioznog kodnog imena krije se interkonekcija (gasovod) između Hrvatske i Srbije koji bi Srbiji omogućio pristup LNG tečnom gasu sa Krka i prirodnom gasu iz Austrije i Italije.

Glavni cilj projekta je povezivanje srpskog i hrvatskog prenosnog sistema da bi se obezbedila tržišna integracija, sigurnost i diverzifikacija izvora snabdevanja u obe države.

Taj projekat zauzima važno mesto u planovima Evropske mreže operatora prenosnog sistema za gas (ENTSOG) i Energetske zajednice.

Polazne tačke gasovoda biće u selima Slobodnica i Gospođinci a pogranična mesta dodira su Slobin i Bačko Novo Selo.

Gasovod bi finansirala EU (144 milion evra), dužina mu je oko 240 kilometara, investicione odluke i dozvole za gradnju obe države trebalo bi da obezbede iduće godine a početak rada planiran je za 2023. u Hrvatskoj i 2026. godinu u Srbiji.

Nadmetanje za regionalnog lidera u distribuciji gasa s posebnom pažnjom prate potrošači. Ko god da pobedi u tom takmičenju, građani i kompanije imaće najveću korist – jeftiniji gas.

close
Bitka za čvor 2

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.