Prošle sedmice u Beogradu boravila je filozofkinja Šantal Muf, između ostalog koautorka Hegemonije i socijalističke strategije (sa Ernestom Laklauom, 1985) – knjige koja je označila teorijski zaokret na evropskoj levici, a njenu političku teoriju prevela u postmarksističku fazu. Rođena u Belgiji, studirala je na univerzitetima u Parizu i Eseksu. Predavala je na mnogim katedrama Evrope, Severne i Južne Amerike. Od 1989. do 1995. bila je direktorka programa Međunarodnog koledža za filozofiju u Parizu. Danas je Šantal Muf profesorka političke teorije na Univerzitetu u Vestminsteru u Engleskoj. Autorka je i dela Povratak Političkog (1993), Demokratski paradoks (2000) i O Političkom (2005).
Tokom odviše kratkog i u široj javnosti gotovo neprimećenog boravka u Beogradu, Šantal Muf održala je predavanje na Fakultetu za medije i komunikaciju Univerziteta Singidunum, posvećeno politici i političkim strastima.
Razgovor sa Šantal Muf za Danas vodili su Ivan Milenković i Milica Jovanović n U svom delu razlikujete političko i politiku. O čemu zapravo govorimo kada govorimo o političkom? Da li se politika danas svela na puku tehniku?

Agonizam kao borba časnih protivnika

Politički termin agonizam, zasnovan na grčkoj reči agon – nadmetanje, borba, podrazumeva poštovanje protivnika. Reč je o sukobu koji implicira susret, otkriće, saznanje, promenu – nadmetanje u kom je važno učestvovati, gde i poraz može biti čast. Ovakav pogled na sukobe raznih društvenih grupa svoj optimizam temelji upravo na stavu da je demokratija ono što upravo omogućava časnu i ravnopravnu borbu, budući da je politika pre svega diskurs konflikta, a da njegovo razrešenje nije u poricanju neslaganja, već u mogućnosti artikulacije svega oko čega se ne slažemo.

– Polazna tačka te knjige je moja kritika stava koji političko pitanje tretira kao tehničko. Dakle, kad god se postavi neki politički problem, prepustićemo stručnjacima da ga reše, jer su politički problemi postali suviše komplikovani za običnog građanina. Reč je, tvrde zagovornici tog stava, o tehničkom problemu koji ne podrazumeva izbor. Ili, kako je to Toni Bler govorio, ne postoji leva i desna već samo dobra ili loša ekonomska politika. Ja sam uverena da nas takav stav onemogućava da mislimo politički, jer previđa da se političko mišljenje oslanja na subjektivno i iracionalno, i da to podrazumeva neizbrisive antagonizme. Politika je, po mom uverenju, nužno partijska, i zapravo nema suštinski političkih pitanja koje mogu rešiti eksperti.
Da bih objasnila u čemu je problem sa tim ekspertskim stavom, razlikujem Političko, koje je smešteno na ontološki, i politiku, smeštenu na ontički nivo. Dimenzija Političkog se odnosi na dimenziju konflikta, antagonizma koji se ne može eliminisati. Politika je skup praksi institucija, koje pokušavaju da uspostave određeni poredak, da nađu načina da konstituišu zajednicu priznajući sve te razne sukobe unutar nje. Politički problem, dakle, nije tehnički, i za njegovo rešavanje uvek postoji alternativa – a građanin mora uvek biti u prilici da bira.
Sa druge strane, „pobednički“ argument neoliberalnog stava o deideologizaciji politike i depolitizaciji ekonomije, ukazuje da ideološki sukob vodi u nasilje i rat. Imajući pritom u vidu zaista uverljive istorijske dokaze.
– U redu, okrenimo se najpre stavu koji tvrdi da neoliberalna hegemonija nema alternative, da je u globalizovanom svetu to jedina moguća održiva politika. Margaret Tačer je bila poznata po toj tvrdnji, zvali su je TINA (there is no alternative), a to su potom prihvatili i Toni Bler i većina evropskih socijaldemokratskih partija. Oni svoje odluke, bez obzira da li je reč o unutrašnjim ili spoljnopolitičkim, ne objašnjavaju svojim političkim uverenjima i izborima koje prave, već nužnostima razvoja – a tome nema alternative; ovakav politički poredak je kao usud, tvrde neoliberali, nužna i logična stvar. Jedina razlika je što se socijaldemokrate trude da tim procesom upravljaju malo humanije, ali drugog puta nema… To sam u poslednjoj knjizi označila kao život u postpolitičkoj situaciji.
Na drugi deo vašeg pitanja odgovorila bih središnjom tezom mog argumenta – da se politici inherentan antagonizam transformiše u agonizam. Problem sa liberalnom teorijom uopšte je u tome što liberali kao da veruju da će samo priznanje te dimenzije antagonizma nužno odvesti društvo u građanski rat. Oni tvrde da moramo da verujemo i podržimo deliberalizaciju – to je model deliberativne demokratije (Rols/Habermas) koji kritikujem – kako bi došli do konsenzusa, do ukidanja razlika. Međutim, uverena sam da negiranje antagonizma neće ukinuti sukob, već će samo nas onemogučiti da se suočimo sa izazovom političkog spora u društvu. Razlika koju pravim između antagonizma i agonizma zasniva se na odnosu prema drugom. U slučaju antagonizma, suočeni smo sa prijatelj-neprijatelj relacijom, a neprijatelji su u najmanju ruku lišeni legitimiteta zbog svog neprijateljstva. To nije demokratsko društvo. Agonizam, sa druge strane, ovu nužnu političku podelu na nas i njih, konstruiše tako da umesto neprijatelja imamo protivnike. Protivnici dele zajednički simbolički prostor, među protivnicima postoji konfliktni konsenzus, oni se slažu oko osnovnog etičko-političkog principa, kako treba organizovati društvo. Ako prihvatite, recimo, slobodu i jednakost za sve, kao etičko-politiki princip, jasno je da različite grupe mogu imati suprotstavljena shvatanja slobode i jednakosti. Naravno i to svi je pod znakom pitanja – da li u celinu društva spadaju imigranti, što je danas u Evropi jedno od veoma značajnih pitanja, da li je celina etnički ustrojena… U svakom slučaju, za razliku od neprijatelja, protivniku priznajete legitimnost drugačijeg mišljenja, i ne samo pravo na artikulaciju razlike, već i pravo na sukob. To je situacija koja omogućava da živimo zajedno uprkos činjenici da se sporimo…
Naznačili ste i da legitimitet spora u društvu ipak ne uživaju svi podjednako. Gde se povlači granica, i kako se sprečava urušavanje demokratske procedure? Kako se sprečava podrivanje samog polja koje je omogućilo artikulaciju spora, kako je to slučaj sa muslimanskim ekstremistima ili, prema nekim tumačenjima, sa Slobodanom Miloševićem i ratovima u bivšoj Jugoslaviji?
– Naravno, agonistička politika mora da ima limite. Ne slažem se sa mišljenjem da treba priznati legitimitet svim zahtevima. U mnogim evropskim državama postoje ekstremne muslimanske grupacije koje žele teokratsko uređenje. Postoje zahtevi koji poriču zajedničko simboličko polje zajednice, samu osnovu demokratskog uređenja. Na raspolaganju je neka vrsta institucionalnog nasilja, kroz isključenje. Demokratsko društvo jeste inkluzivno, ali i ekskluzivno – da bi postojala mogućnost uključenja, moramo označiti granice. Ne možemo reći da svako ko se trenutno zatekne na teritoriji Srbije, ima pravo da učestvuje u političkom upravljanju i odlučivanju. Postoji set uslova da bi se to pravo steklo, o kojima se zajednica dogovara kada prihvati osnovne političke principe uređenja, i o njima se može pregovarati. Ali, ako ste zajednicu zasnovali na etničkom ili verskom principu, ne možemo govoriti o demokratskom društvu, i tada je margina isključenja veoma velika. Međutim, nemoguće je potpuno elimisati svaki oblik ekskluzije, jer to onemogućava definisanje samog političkog tela zajednice.
U knjizi Hegemonije i socijalističke strategije predstavili ste ideju radikalizacije demokratije. Da li je radikalna demokratija ostvariva?
– Tačnije, u Hegemoniji… smo ponudili koncept radikalne i pluralne demokratije. Važno je da naglasim da radikalna demokratija nije nekakav potpuno različit stupanj od liberalne demokratije, mislim da je tu bilo mnogo nerazumevanja. Kad kažemo radikalna, mislimo na radikalizaciju demokrartije, uvođenje principa slobode i jednakosti za sve, u što je moguće više društvenih relacija. Naravno, da biste bili u mogućnosti da je radikalizujete, morate najpre imati demokratiju. Za mnoge je liberalna demokratija sinonim za kapitalizam naspram, recimo, istočnom socijalizmu. Međutim ja govorim o političkom nivou, ne o ekonomskoj dimenziji – pa, da bismo izbegli to pitanje, naznačimo da je reč o pluralnoj demokratiji.