Božidar Šujica: Konstantinovićeva neprolazna svest o suštini

Rade naglašava da je deset autorskih primeraka les oeuvres complčtes podelio svojim prijateljima umesto čestitki za Novu 1984. A ja sam Kaći i njemu tanku knjižicu stihova Mirlitonnades Samjuela Beketa napisanu na francuskom.

Naslov je izveden od reči mirliton / svirala sa piskom i vers mirliton / loši stihovi.

Kovanica u beketovskom sinestezijskom značenju.

„Nisi mogao da nam doneseš lepši poklon!“ ushićena je Kaća Samardžić, Radetova supruga i prevodilac Beketa. Ja prelistavam osam teških dobroukoričenih knjiga u zajedničkom izdanju Prosvete, Rada i Matice srpske i kažem da ću svakako pročitati, i da ću pisati o njima.

A Kaća strogo: „Nemoj i ti da olako obećavaš, a da to nikad ne uradiš, poput mnogih drugih jer su lenji… A lenjost je prva opomena Boga da pisac nema više talenta!“

Da pročitam osam knjiga, svaku po trista strana, trebalo mi je oko dva meseca.

Čitao sam, kako se to kaže, sa olovkom.

Ispunio sam punu svesku beleškama, i u jednom dahu napisao tekst o Biću i jeziku.

Odneo sam ga u Tanjug Mihailu Šaranoviću i ubrzo članak je objavljen u skoro svim republičkim dnevnicima, bez ikakvog skraćenja, samo što je u dva centra jekaviziran.

Prikaz je objavio i Nin, u celini, sa Radetovom slikom, 29. marta 1984.

Ispalo je tako da je moj tekst prva kritička ocena ovog epohalnog književno-esejističkog dela srpske književnosti.

U tekstu sam ispisao sebe; svoju udaljenost od prilagodljive poezije po ukusu tradicioljubivih antologičara i narastajućoj plimi nacionalne akademske laži.

Shvatio sam da se Rade nije ponašao pravničkom logikom da presuđuje već da uveri svojom semantičko-esejističkom analizom da je u srpskoj poeziji postojalo, i postoji nešto više od osrednjosti i akademske žalosne umišljenosti.

U malim kulturama kad se pojavi nešto zaista zadivljujuće, po pravilu palanačke oholosti delo će biti prećutano; jer nema ubitačnije kritike od prećutkivanja.

Kaća mi kaže da je Rade zadovoljan mojim prikazom…

Da li je on bilo čime zadovoljan u svom životu?

Zar nije u romanu Beketova smrt pisao o nepostojanosti naših dela.

Da su knjige Radeta Konstantinovića Biće i jezik, Filosofija palanke i Dekartova smrt napisane na nekom od velikih jezika „njihove rezonance bi bile slične onima koje imaju dela Beketa i Sartra“, tvrdio je veliki poznavalac svetske literature Oto Bihalji-Merin.

Znali su to i neki veliki umovi na Zapadu.

U Parizu pričao mi je Zdravko Sopić, arhitekta, graditelj solarnih krvova po Africi, prijatelj Beketov, da je Beket sa puno dviljenja i nežnosti govorio o svom genijalnom prijatelju iz Jugoslavije.

Ja smtram da je Biće i jezik najgrandioznije kritičko-istorijsko-književno ostvarenje srpske kulture dvadesetog veka!

Kad me je Oskar Davičo upoznao sa Radetom imao sam utisak da ga odavno poznajem. I to sam mu rekao.

„Otkuda ti taj utisak?“, pita me zavaljen u fotelju sa čašom vina i cigaretom.

I to pred Oskarom koji svakodnevno odlazi u bolnicu Dragiša Mišović na infuziju, kako kaže zbog pušačke noge.

Doktor Mihajlo Vučinić predočio mu je da će morati nogu da mu amputira ako ne prestane da puši.

A Rade pred njim puši.

Ja u kuhinji pitam Oskara: „Zašto ovaj puši?“, Oskar kaže: „Zato što hoće da me malo zeza!“

Rade je čuo naš razgovor, i kaže gaseći cigaretu kako je Oskar dolazio, posle rata, u sanatorijum za plućne bolesti gde je on ležao zbog tuberkuloze da ga poseti; i da je pušio, neobazirući se na upozorenje da je pušenje strogo zabranjeno.

Njega zanima, i pita me otkuda taj osećaj da imam da ga odavno poznajem.

Ispričao sam kako sam u sedmom razredu Prve kragujevačke gimnazije našao na otpadu u ulici Sime Milutinovića Sarajlije gomilu bačenih knjiga nerazrezanih stranica, i među njima i njegovu zbirku pesama Kuća bez krova.

Našao sam u nekoliko kartonskih kutija svežnjeve Književnih novina i Svedočanstava.

Čitao sam noću članke, a na časovima srpskohrvatskog polemisao sa profesorom Dragutinom Stefanovićem, inače autorom zvaničnog udžbenika Istorija jugoslovenske književnosgti za srednje škole.

Pitao sam profesora šta misli o zbirkama pesama Kora Vaska Pope, 87 pesama Miodraga Pavlovića i Kuća bez krova Radomira Konstantinovića.

A profesor Stefanović dao mi je stare Književne novine da pročitam kritiku Milana Bogdanovića O poeziji u jednom broju Mladosti.

U tom napisu Milan Bogdanović analizira Radetovu pesmu Na svim rečnicima sveta, i Popinu pesmu Konj. I u jednoj i u drugoj nalazi samo „nesmisao i besmisao“, „modernističko buncanje“, „morbidnu filosofiju“.

Profesor Stefanović često na časovima naglašava da je Milan Bogdanović njegov uzor, i da i on ima istovetno mišljenje o ovim pesnicima.

Sećam se da sam profesoru rekao prkoseći mu: „Besmisao je što i smisao na isti onaj način da je haos, zapravo, red“. A profesor meni: „Tvoja glava je bez pameti na isti onaj način kao što je kuća bez krova“.

Rade me pita: „Šta ti misliš o tim pesmama?“ – „Tada u gimnaziji bio sam zasićen recitatorskom poezijom iz školskog programa pa sam radio prihvatao drugačiju poeziju.

I tvoju i Vaskovu pesmu sam prihvatio, mada u njima nisam pronašao onu elastičnost i hitrost poezije koju sam voleo, kakva je kod Laze Kostića, Tina Ujevića, Crnjanskog, Rastka Petrovića, Oskara Daviča…

Rade kaže da sebe ne smatra pesnikom i da je definitivno promašeni pesnik.

A što se tiče kritike Milana Bogdanovića da danas, sa distancom, ne postoji u njemu uznemirujuće asocijacije.

Sećam se da sam se raspričao, hvaleći se, kako sam u gimnaziji uveliko čitao francuske pesnike od Bodlera, Remboa… pa preko Malarmea i Valerija sve do Apolinera, Mišoa, Rene Šara, i da sam na njima izgradio sopstveni kriterijum.

Ali da sam pročitao sve što je kod nas prevedeno od Vitmena, Jejtsa, Tomasa Dilena, i sve do Jesenjina, Majakovskog, Bloka, Hlebnjikova, Ane Ahmetove i Marine Cvetajeve, i da napamet znam stihove Lorke, Rilkea, Brehta…

Nastavio sam da pričam i pomenuo starog profesora, pesnika Jovana Paunovića, koji mi je u sedmom razredu gimnazije predavao istoriju.

Pesnik Paunović donosio je na svoje časove Antologiju najnovije lirike u redakciji Sime Pandurovića iz 1927.

On je u njoj bio zastupljen sa dve pesme, i fotografijom, na šta je bio dečački ponosan.

Rade me pažljivo sluša i traži da pričam o svemu čega se setim u vezi Simine Antologije…

I ja sam nastavio da pričam da mi je profesor dao Antologiju da je kod kuće pročitam, i da je čuvam kao oči u glavi, jer on ima samo jedan primerak…

Sećam se, samo što sam uzeo da je prelistavam, primetio sam da se puno pesnika ne potpisuje punim imenom i prezimenom… na primer V. Massuka (Velimir Živojinović), Milićević Ž. (Živko) Nastasijević M. (Momčilo), Đukić T. (Trifun), Đorđević K. (Konstantin)…

Pitao sam se da li to pesnici nastoje da se i od sopstvenog imena osećaju oslobođeni.

Ili je to neka vrsta posebne skromnosti?

I nisam mogao da se uzdržim pa sam rekao da je za mene skromnost nemoralna.

Počeo da brojim sa koliko je pesama ko zastupljen, i ko od pesnika tog vremena nije unet u Antologiju.

Izbrojao sam da se u Antologiji nalazi 64 pesnika među njima i takva imena kao Tin Ujević, Dušan Vasiljev, Aleksa Šantić, Ivo Andrić, Vladimir Nazor, Veljko Petrović, Mileta Jakšić, Gustav Krklec… a da je nekolicina pesnika – Božidar Stojadinović, Radoslav Dragutinović, Desnka Maksimović, Marko Vranješević, Jovan Radulović, Milićević Ž, Sima Pandurović… prekomerno zastupljena…

Zašto je toliko pesama njihovih u Antologiji pitao sam svog profesora.

A profesor mirno: „Zato što su oni najbolji!“

Inače ja sam voleo njegove časove koje je držao ujesen, u Šumaricama.

Prvo smo lovili štiglice i vrapce, stavljali ih u kaveze, pa donosili na grobove streljanih đaka, i sa humki puštali da odlete.

Taj čas istorije i poezije umetnički je performans po svojoj jedinstvenosti, to je lepota neprestanog kliktanja i pamćenja.

Sećam se da je Oskar, dok sam ja govorio o zastupljenosti pesnika u Siminoj Antologiji, rekao: „Svi traže poeziju tamo gde je nema. U antologijama je najmanje ima. Ah, ti antologičari sa ograničenom srednjoevropskom pameću!“

A Rade ja na francuskom naveo nečiju misao: „Le degré d’ esprit nećessaire pour nosu plaire, est une mesire asez exact du degre’d esprit gue nous avons“ (Stupanj duha koji je potreban da nam se neko svidi, prilično je mera stupnja koji mi imamo).

Rade Konstantinović sagledao je srpsku stvarnost devedesetih prošlog veka kao „svet u kojem umrtvo žive individualnosti“.

Malo ko je od intelektualaca kao on mogao da shvati tada šta nas sutra čeka, a da taj osećaj ne zvuči poput mazohističke kazne.

Na prostorima avnojske Jugoslavije svuda su buknuli požari i većina intelektualaca utrčava u njih da ih još više raspiri.

Bilo je i nostalgičnih idealista koji su hteli nešto da spasu ne znajući šta i zašto.

Nacionalizam ne raspiruje samo ultradesnica već i ideologija na vlasti simulira demokratiju sa predznakom nacije, štancujući slogane zaglupljujuće ratnohuškačke retorike.

Rade Konstantinović upozorava da intelektualci žive pod staklenim zvonom, tj. pod krovom koji ih, tobože, štiti od politike, i od svega što se događa u drami vremena da sačuvaju svoj komfor i privilegije.

Jedno od takvih zvona i potkrovlja je SANU.

Akademici sa reputacijom besmrtnika, posebnom nagodbom, kalkulišu sa svakom vlašću da dobiju izdašne nagrade, iz državne kase simuliraju tu demokratičnost na rečima pretvarajući se u portparole ideologije na vlasti.

Na nekoliko dana pred moj polazak u Pariz (na mesto direktora Jugoslovenskog kulturnog centra) Rade mi je telefonirao da se nađemo u kafani Kalenić.

Obradovao sam se: „Kada“, kažem. „Pa možeš li za sat“, kaže Rade.

On stanuje u ulici Sime Miloševića, u blizini kafane.

Znam da će doći tačno u minut kad je rekao, jer za njega tačnost je suština čovekove kulture.

Na Kalenićevoj pijaci vetar vitla stare novine, zasipa prašinom i smećem prazne tezge.

Nekoliko prodavačica skakuće na mrazu držeći u rukama venčiće sa nanizanim glavicama belog luka, najtraženijim lekom ove zime.

Rade dolazi prečicom kroz pijačni prolaz.

Za neku godinu napuniće sedamdesetu.

Majka mu je još živa i smeštena u starački dom negde u Vojvodini.

Supruga Kaća ozbiljno je bolesna. Znam da mu nije lako.

Sačekao sam ga na ulazu u kafanu.

Unutra je mračno i hladno.

Struje nema već satima. Ne skidajući zimske kapute sedamo za sto najudaljeniji od grupe penzuionera koji nadahnuti dinarskom epikom upadaju jedni drugima u reč.

Rade kaže da me je pozvao zbog dve stvari.

Prva je, Ivan Stambolić mu je pred Vladom Jovičićem, Špirom Galovićem i Giletom Đurićem ispričao da sam ja bio u društvu Mire Marković i doktora Markovića, direktora neke klinike u Knez Mihailovoj, kad je on naišao, i da sam videvši njega napustio društvo, prišao mu, rukovao se i zagrlio ga.

I da bi on to razumeo kao gest pristojnog čoveka na drugom mestu, ali tu, u prisustvu Mire Marković, koja je, inače, okrenula glavu, Ivan smatra takav postupak časnim. Rade kaže: „Ja sam nešto tako od tebe i očekivao. Ti nosiš u sebi neki helenski dinamični moral… I ja sam te kao takvog prihvatio“.

„Druga stvar“, nastavio je rade, „šta ćeš ti u JUL-u? Šta ćeš ti sa njima?“

(Odlomak iz memoarske knjige u rukopisu)

SINTEZA

Biće i jezik

Osmoknjižje Biće i jezik Radomira Konstantinovića rezultat je dvadesetogodišnjeg kontinuiranog rada bez predaha. Autor je u to delo uložio ne samo svu svoju lucidnost, ogromnu analitičku i sintetičku sposnobnost, ogromno poznavanje kulturoloških, istorijskih i sociloških činjenica, tanano razumevanje poetskog fenomena stavljeno u službu ispitivanja srpske poezije prve polovine XX veka, nego u neviđenu stvaralačku energiju nužnu da bi do kraja doveo svoj naum i ponudio našoj samosvesti i kulturi tu ogromnu i takoreći balzakovsku koncipiranu galeriju likova pesnika uhvaćenih ukoštac sa dramom jezika i dramaturgijom bića u životu jedne nerazvijene palanačke sredine.

Nijedna stranica, nijedan red tu nije napisan odoka i slučajno. Sve je osmišljeno, sve povezano ponekad nevidljivim nervima i nitima, ponekad jasno potcrtanim nabreklim žilama. Na scenu Srbije od 1900. do 1950. izlaze, pored njenih velikih pesnika čija se i nesreća golema, i oni manji i mali koji simuliraju svoju poetsku tugu i suznokrvavu tragediju bez veze s jezikom, bez veze s bićem.

Pišući ovaj rečnik o sto trideset dvojici pesnika prošlog poluveka Konstantinović je morao izvršiti i niz ispravki sakrosanktnih ocena, bilo loših pesnika, bilo velikana, pa je tako došlo i do vaskrsnuća niza zaboravljeniih mada značajnih pesničkih imena i do izricanja istinske vrednosne pravde prema svima kojima ovaj jezik duguje poštovanje i zahvalnost.

Dakako, reč je o tim masivnim knjigama sa više od po 700 stranica i o reviziji neodrživih ocena od nekad, ocena datih više iz nekih nepoetskih konjunktura negoli iz razloga koje determinišu istinski pesniči dometi. Niko se dosad u nas nije usudio da ispita u čemu je dobačaj na podbačaj Dučića i Rakića, šta je ono od stvarnog značaja u poeziji M. Nastasijevića i ostalih kontroverznih građanskih pesnika. Prvi put je Radomir Konstantinović, posle svestranih ispitivanja, došao u priliku da izrekne vrednosne sudove koji stoje i koji će stojati.

Četrdeset godina od revolucije po našim se školama pojavljuju koještarije o literaturi, još uvek se pale kandila pod ikonama Bogdana i Pavla Popovića, još uvek se prihvata svaki sud Jovana Skerlića, mada ovaj vrsni kritičar nije osetio i shvatio značaj Laze Kostića, ni Disa, iako je precenio Dučića, Rakića i V. Rajića i druge.

Tom, rekao bih, beskrajnom serijom pesničkih likova u stalnom kretanju značenja i neprekidnom menjanju oblika što nas obasjavaju, Konstantinović nam ujedno nudi uzorke jedne nove karakterologije našeg etnosa, drugačije od Cvijića, portretišući drugačije mentalitet našeg čoveka dinarca ili ne, no što se to dosad činilo. Pri tom se ovaj mislilac pesništva služio mahom pesničkim podacima, onim što su ljudi opevajući svet stvarno napisali o sebi, pišući više o drugom, manje o sebi.

Nije to učinjeno pomoću etnografskih studija, naučnih šema i pozajmica, Konstantinović je samo ispitivao slojeve pesničkog stiha i značenje pesama pesnika koji tek posredstvom inovacija u nasleđenom jeziku izgovaraju sebe, svoje biće, ali čine pojmljivom prošlost i budućnost jednog naroda. Karakter i veličina njegove poezije, njena smelost, istraživačka inventivnost, prodornost kao sposobnost da se odrekne izlišnih nanosa i balasta nasleđa, određuju i nacionalnu sudbinu i prirodu te sudbine.

U našem pesništvu malen je broj istinskih pobunjenika, kao što su Branko, Đura Jakšić, Laza Kostić, Dis, Dušan Vasiljev, Rastko Petrović, Vinaver, O. Davičo i još nekolicina koji su obuzeti pisanjem kao životnim smislom, spremni da život shvate i prožive kao stalni rizik, kao neprekinuti lanac pobedničkih poraza. Ti porazi danas mogu se javiti sutra kao pobeda pesme, kao neraskidivog dela i tela življenja.

Još nešto pada u oči: nedostatak dijalektičkih poricanja u našoj poeziji. Pesnici se malo stvaralačkih poznaju, malo proučavaju, malo međusobno čitaju. Mesto da se razvoj javlja kao niska međusobnih poricanja, ima se utisak da svaki pesnik počinje od sebe, od svog glasa, bez veze sa prošlim težnjama, rezultatima i prirodom srpske poezije. Ništa ne upućuje da naši pesnici stvaralački vode dijalog jedan s drugim, privlačeći se i odbijajući se u jednom kolopletu afiniteta i odbacivanja.

Svaki se pesnik u nas javlja kao neka vrsta Lajbnicove monade. On počinje uvek neznalački, sam, bez roditelja, bez predaka i potomaka. Mali broj kreće od nastojanja i dosega što su mu prethodili. Mnogi naši pesnici skloniju su bili da prihvate oveštale, proverene estetske recepte, da se povedu za uticajem inostranstva, nekadri da se dignu iznad ne pronalazačkih, klerikalnih domaćih uslova.

Nije čudo onda što su u nas poete i neuporedivo većem broju služili režimu nego poeziji i videli vrhunac ličnog uspeha u ukazu kojim su postavljani za kraljeve ambasadore i diplomatske predstavnike u inostranstvu. Živeći u razvijenom svetu, oni su palanački sačuvali svoj sluh za ono što je bilo već preživelo, poznato. Dučić je, na primer, prihvatio poruke i učenja onih francuskih pesnika za koje je nepotrebno reći da su opravdano zaboravljeni. Boraveći dugi niz godina van zemlje u Francuskoj, Italiji, Švajcarskoj i Španiji, u vreme kad se već znalo i ko su Malarme, Lotreamon, Rembo, Žari, Reverdi, i kakav potres za otkrovenje sveta i za čula donosi Breton, pesnik i autor nadrealističkih manifesta, šta poetski znače Elijar, Argaton i drugi koji su revolucionisali poeziju našeg veka, on je više cenio Semene, Renjije, Mandese i ostale postparnasovce i poete iz staretarnica poetskih invencija. To slepilo za prave vrednosti svojevremeno je opredelilo Dučića za Dierksa i četništvo, a ne za Bodlera i stvarnu nezavisnost zemlje.

Analizirajući situaciju 1930-ih godina u srpskom pesništvu Konstantinović otkriva da je naša tzv. socijalna poezija stvaralački uplašeno prihvatila sa ždanovskim receptima i ideale i učenje koje je nudila estetika uskogrudnih pesnika domaće, tj. nacionalne buržoazije, više grosističko trgovačke i bankarsko-zelenaške negoli industrijske.

Politički protivni građanskom i monarhističkom poretku, neki pesnici socijalne poezije su usvajali dučićevsku metriku ili Rakićevu slikovnicu ali bez njihovog talenta.

To ne važi, dabome, za rodonačelnika socijalne poezije u nas, za Kostu Abraševića, koji je bio genijalni junoša ali to važi za mnoge druge koji su naslednici bezvrednih stvaralačkih formula odvažnijih građanskih pesnika. Oni koji su otišli dalje i oslobodili se ne samo političkog nasleđa i drugih doktrina buržoazije, nego i njene stvaralačke uštrojenosti i njenih pesničkih blagodejanija, doneli su u nas prvi, kao grupa, nadrealisti, pronalazači toka svesti i ostalih savremenih mitova o slobodama čoveka, sveta poezije i ljudskih moći.

Otkriti, kao što je to učinio R. Konstantinović, domete i opredeljenja, struje i matice celog poluveka nacionalne poezije, znači obaviti pionirski posao. Zato, kapu dole pred tim monumentalnim doprinosom našoj kulturi, našim saznanjima o poeziji i analizi njenih dostignuća! Prvi put imamo delo koje nam pomaže da estetski i društveno-politički i revolucionarno odvojimo žito od kukolja i prvi put, bez navijačkog parti-pria, saznamo šta je u našoj poeziji itinski veliko i značajno, a šta samo dopadljivo i jedva održivo kao poezija, u najboljem slučaju.

Ono što je bilo vredno u tom poletanju u svet, istovremeno sa svetom koji se spremao da se vine ka najvišim slobodama zamislivim u datom trenutku, to je ono što je posredstvom poezije uspelo da učini biće prenosiocem svojih damaranja na puls jezika koji je sa pesnicima oslobođenim predrasuda stao da pulsira istinskije negoli sam damar i samo bilo života.

Božidar Šujica

Objavljeno u Ninu, 25. marta 1984.