To govori da istinski polemičkog i otvorenog dijaloga u srpskoj književnosti nema. Zato je i nova knjiga Jasmine Ahmetagić dragocena, jer, bez obzira na to koliko su njene teze tačne ili ne, autorka jasno iznosi stavove i želi o bitnim stvarima otvoreno da polemiše. Uz to, što je takođe pre izuzetak nego pravilo u našoj kritici i nauci o književnosti, Jasmina Ahmetagić piše preciznim i komunikativnim stilom koji se čita s uživanjem.

U celini gledano, Priče o Narcisu zlostavljaču je hibridno, „nasilno“ sklopljena zbirka eseja. Prva četiri odeljka knjige, usredsređeni su na zlostavljanje u tematskom, tj. motivskom smislu. S druge strane, završni odeljak Zlostavljanje književnosti, donosi načelnu i konkretnu polemiku s onim što autorka negativno konotirano naziva „ideološkom kritikom“.

„PSIHOLOŠKA KRITIKA“

Prva grupa tekstova u metodološkom smislu se najpre može podvesti pod tip psihološke kritike. Autorka se oslanja na naučnopsihološku, psihijatrijsku i viktimološku literaturu da bi analizirala postupke ili unutrašnja preživljavanja književnih likova. U obzir uzima dela u kojima je uzrok zlostavljanja ili nasilja narcizam, odnosno gde neki od likova ima „narcistički poremećaj ličnosti“. Kafkin Proces i roman Kako upokojiti vampira Borislava Pekića primeri su književne tematizacije moralnog zlostavljanja, što u ta dva slučaja pre svega znači posmatranje pojedinca kao žrtve različitih totalitarnih sistema. U ogledu o Pekićevom romanu autorka se oslanja na piščevu memoarsku knjigu Godine koje su pojeli skakavci (za koju smatra da „implicitno sadrži i polemiku sa Procesom“), i ukazuje na Pekićev uvid da istorija civilizacije svedoči o tome je „ljudsko biće… antropološki određeno nagonom za zlostavljanjem bližnjeg“.

Pekićev junak Konrad Rutkovski, koji je istovremeno i žrtva i zlostavljač, kao pripovedač u romanu ima poziciju iz koje nastoji da se u moralnom smislu opravda, da pribavi intelektualni alibi za sopstveni zločin, a sličnu poziciju ima i Hambert Hambert, (anti)junak i „klinički slučaj“ iz Nabokovljeve Lolite, o čemu Jasmina Ahmetagić piše u ogledu koji otvara odeljak knjige o „ljubavnom zlostavljanju“. U istom kontekstu autorka analizira lik Mileve Ajnštajn („žrtva bezuslovne ljubavi“) iz istoimene drame Vide Ognjenović, kao i ljubavni odnos Leonida Njegovana i njegove supruge Dijane (Zlatno runo). Taj segment knjige zatvara ogled o Andrićevoj pripoveci „iz građanskog života“ Zlostavljanje, gde je u fokusu tumačenja muževljev tretman žene „kao trofeja“.

U esejima posvećenim romanima Pijanistkinja Elfride Jelinek i Gazda Mladen Bore Stankovića u središtu autorkine pažnje su psihološki (narcistički), ali i socijalni (patrijarhalni) mehanizmi „porodičnog proždiranja“. Odnos žrtve (žene) i zlostavljača (muškarca), u kontekstu psihološkog prevladavanja traume (silovanje), kao i društvenog suočavanja sa zločinom, Jasmina Ahmetagić analizira na primerima dva dramska teksta: Vojnik i lutka Đorđa Lebovića (nacistički konc-logori) i Smrt i devojka Arijela Dorfmana (Pinočeova diktatura).

Poglavlje Zlostavljanje književnosti otvara ogled o romanu Pornografija Vitolda Gombroviča i taj tekst zbunjuje, jer neočekivano počiva na logičkoj i metodološkoj zameni teza. Naime, autorka „optužuje“ Gombroviča da kao pisac zlostavlja svoje junake, jer ih „opredmećuje“ i potom „ispunjava vlastitim sadržajem“, što je po njoj „pseudopsihološka strategija zlostavljanja“ (?!). Romansijerski trik s nemimetičkim pripovedanjem i metafikcionalnim poigravanjem s likovima u romanu, Jasmina Ahmetagić kritički potpuno nespretno prevodi na etički nivo i optužuje pisca da je narcisoidni „manipulator“ i „spletkaroš„ koji „preuzima ulogu Boga/sudbine“ i potom „zlostavlja svoje junake i posledično… čitaoce“ (sic!).

„IDEOLOŠKA KRITIKA“

Na kraju knjige smeštena su tri teksta objedinjena međunaslovom Kritika i delo: ideološko zlostavljanje književnosti, u kojima autorka polemički interpretira u književnoj javnosti manje-više dobro poznate, „kontroverzne“ tekstove Esada Bajala o Gorskom vijencu, Saše Ilića o romanu Opsada crkve Sv. Spasa Gorana Petrovića, kao i knjigu autobiografsko-memoarskih zapisa Mirka Kovača Pisanje ili nostalgija.

Jasmina Ahmetagić, pre svega, pojam ideologije razume u okvirima kod nas još uvek dominantnog „negativnog“ razumevanja tog termina, što je zapravo nasleđe (anti)komunističkog vremena, po kome je ideologija poistovećena s totalitarizmom, manipulacijom i represijom. Pojam „ideologije“ pre bi trebalo shvatati u širokom i vrednosno „neutralnom“ smislu, što je danas u (zapadnom) svetu njegovo prevashodno značenje, kao znakovni i značenjski sadržaj određenog kulturnog sistema.

U tom smislu „ideološko čitanje“, odnosno, „ideološka kritika“ nije ništa drugo nego nastojanje da se govori o konkretnom društvenom značenju i smislu književnog dela. To donekle prihvata i Jasmina Ahmetagić kada je sklona da prizna kako je „sve što činimo i sve što mislimo izraz nekakve ideologije, koja se, i ako je nismo svesni, naknadno može rekonstruisati“, jer „ne samo da predstavljanje stvarnosti uvek ima ideološke implikacije, već je i sam jezik, osnovno sredstvo književnosti, društveni konstrukt i moćno ideološko oružje“. To znači da je svako čitanje po sebi uvek-već „ideologizovano“. Književnost je, kao „društvena pojava“, neodvojiva od socijalnog konteksta u kome nastaje i „živi“, tj. u kome joj se dodeljuju značenje i vrednost i u kome institucije društvene i književne moći tu interpretaciju nadalje distribuiraju i „servisiraju“.

Zato je osporavanje „ideološke kritike“ koje izvodi Jasmina Ahmetagić koristeći kao ključni argument tezu da takvo čitanje prenebregava „vlastitu tekstualnu logiku književnog dela“ – nesuvislo i neodrživo. Jer, ko određuje šta je nekom delu „vlastito“, a šta nije, i da li je to određivanje „vlastitosti“ ne-ideološko? Autorka optužuje „ideološku kritiku“ da nije „imanentno književna“, nego je ograničena na „književni život“, odnosno na društvene „efemernosti“, i da time „izneverava osnovna znanja teorije književnosti“. Čak i ako zanemarimo protivrečnost u koju upada kada ubrzo potom tvrdi da su „ideološka čitanja… u svetu… već postala mejnstrim“, što znači da zapravo ona „izneverava osnovna znanja teorije književnosti“, a ne oni koje napada – pitanje za Jasminu Ahmetagić ostaje: ko je i kada proizveo ta „osnovna znanja teorije književnosti“, ko ih je njoj i s kojim ciljem preneo i da li je ceo taj proces „izvan-ideološki“? (Simptomatično je da Jasmina Ahmetagić pokušava da diskvalifikuje „ideološku kritiku“ nazivajući je „uvezenim modelom“. Iako ta kvalifikacija po sebi ništa ne znači, neupitno je da se njeno retoričko „rodno mesto“ nalazi u najbanalnijim narativima nacionalističke propagande iz devedesetih, o „patriotama“ i „izdajnicima“. Međutim – i ne mora se ići dalje od toga – pitanje za Jasminu Ahmetagić glasi: da li je „ne-ideološki“, „imanantistički“ pristup za koji se ona zalaže takođe „uvezeni model“, ili je to možda „autohtono“, srpsko stanovište?!)

„ŽETONČIĆ“ ZA RAZONODU

Ilićev pokušaj opisivanja ideološkog konteksta u kome se pojavio i „proslavio“ roman Gorana Petrovića, jeste u izvesnom smislu „redukcija“ (uostalom, koje tumačenje nije redukcija?), ali Ilić je zapravo „apstrahovao“ onaj segment romana koji je bio presudan za njegovu recepciju i „kanonizaciju“, što ne znači da roman nema drugih kvaliteta. Drugim rečima, stav Jasmine Ahmetagić da se „ideološka kritika“ kreće „po rubovima književnog dela“ jeste tačan, ali to su „rubovi“ koji su determinišući za značenje dela u konkretnom trenutku književnog života (posebno u malim književnim sredinama kakva je srpska), što ne znači da se to značenje neće promeniti, štaviše ono se uvek neizbežno menja. U tom smislu, ako se jedan vremensko-prostorni/istorijsko-društveni „presek“ shvati kao „efemernost“, onda značenje književnog dela nije ništa drugo nego skup svih „efemernosti“ nanizanih i nataloženih oko njega kroz vreme.

Kada polemiše s tekstom Esada Bajala, Jasmina Ahmetagić prihvata delove iz eseja Aleksandra Pavlovića i ukazuje na to da je Gorski vijenac – pored svih svojih drugih značenja i literarnih vrednosti – nastao kao „ideološki konstrukt čiji je cilj pre svega potvrđivanje ličnog i porodičnog autoriteta i legitimiteta“ njegovog autora, jer je „savlađivanje plemenskog partikularizma bio osnovni cilj Njegošu kao vladaru, te u ime takvog interesa i preduzima literarno uobličenje istrage poturica koje ne odgovara istorijskoj istini“. Na tom mestu autorka sama podriva svoje potenciranje „čisto književnih kategorija“, koje kao „najdublji slojevi umetničkog dela“ (a to bi bili „autentično postojanje“, „integralna stvarnost“, „duhovni poredak sveta“, „orijentacija ka transcendentalnom“) stoje nasuprot tj. iznad istorijskih/ideoloških „efemernosti“, jer i njih tako razotkriva kao „nuspojave“ ideologije, odnosno kao njene „maske“ konstruisane tako da zametnu tragove ideologičnosti, da je prikriju i „naturalizuju“. To što je tekst Esada Bajala napisan s ekstremističkih pozicija (u svojim krajnjim implikacijama i šovinističko-rasističkih), ne povlači po sebi zaključak da se ne može na „relevantan“ kritički način ukazivati na zloupotrebe Gorskog vijenca u srpskom nacionalizmu i ratovima iz devedesetih, što zapravo čini i sama Jasmina Ahmetagić, pri čemu takvo čitanje ne znači „devalvaciju“ Njegoševog speva „u celini“ (u sličnom smislu kao što njena ranija studija nije „devalvacija“ Pavića).

Jasmina Ahmetagić ima pravo kada „ideološkoj kritici“ zamera odsustvo „sumnje u samu sebe“, odnosno odsustvo preispitivanja vlastitih postavki (što je, poput reduktivnosti, takođe uvek-već tako). Međutim, stvar se bitno menja kada se ima u vidu da autorka, što uostalom ni sama ne krije, pod „ideološkom kritikom“ podrazumeva „antinacionalističku“ („antisrpsku“) kritiku. (To se nedvosmisleno providi kroz recepciju knjige, koja je, za razliku od studije o Paviću, dospela u uži izbor za nagrade Nikola Milošević i Isidora Sekulić) Jer „antinacionalistička“ kritika je prema svojoj poziciji u našem književnom polju, tj. prema moći koju poseduje – reaktivna i „opoziciona“, jer je dominantni, „vladajući“ diskurs nacionalistički (i klerikalan), koji je ne samo kao kulturni i umetnički koncept u našem dobu „po sebi“ neadekvatan, nesuvisao i „kič“, nego je istovremeno i ideološki instrumentarijum koji je obezbedio „softversku“ logistiku za ratove iz devedesetih. Na kraju, Jasmina Ahmetagić s pravom ukazuje na nedoslednost i dvostruka etička merila u Kovačevim memoarskim tekstovima u vezi s Pekićem, ali to sa sobom ne povlači, kako autorka implicira, da je time odbranjeno „pravo da se bude nacionalist“ u srpskom kontekstu devedesetih.

Na temu zlostavljanja književnosti Jasmina Ahmetagić je pisala mnogo suvislije kada je analizirala recepciju Pavića u „vladajućem“ delu naše kritike. Tada je, doduše ipak posredno, ukazala na to kako pisci, kritičari i izdavači koriste književnost kao instrument za lične, „narcističke“ ciljeve, za uvećanje vlastitog kapitala svih vrsta, odnosno kada je govorila o oportunističkoj/konformističkoj neiskrenosti kritičara, o književnim klanovima, o burazerskom i kumovskom ispisivanju hvalospeva i dodeljivanju nagrada, o imperativu nezameranja nikome (kome ne treba), itd. Ovako, kada se sve uzme u obzir, knjiga Priče o Narcisu zlostavljaču postala je, bez autorkine namere, upravo ono za šta je Jasmina Ahmetagić pokušala da prokaže „ideološku kritiku“ – „žetončić“ za privremenu razonodu palčeva književnog establišmenta i njegovih žirija.