Da se zlo ne zaboravi i ne ponovi 1

Život može biti kratak, ali trag od života može biti večit (Isidora Sekulić).

Nakon prve objavljene knjige, Kada bog zažmuri, objavljene 2017. godine (ICEJ Srbija, Novi Sad), Marija Vasić, profesorka sociologije u Zmaj-Jovinoj gimnaziji u Novom Sadu, nastavlja svoju misiju traganja i spašavanja od zaborava ljudskih sudbina iz perioda Drugog svetskog rata na ovim prostorima, u knjizi pod naslovom Pismo na šinama (Izraelski centar. N. Sad 2021).

Prva njena knjiga bila je zbirka kratkih priča, koju je autorka napisala na osnovu arhivske građe, kao i svedočenja o sudbinama Novosađana, za vreme okupacije Novog Sada i tokom tri stravična dana Racije i deportacije.

U knjizi su navedena stradanja na mestima u gradu, na ulicama kojima građani Novog Sada svakodnevno prolaze, nažalost, koja su neobeležena i zaboravljena, kao što je to Miletićeva ulica, Uspensko groblje, Štrand, igralište NAK-a, na kojem je nedavno podignut tržni centar Promenada…

Autorka je knjigu napisala u povodu 75. godišnjice Racije, u spomen na nevine žrtve, kao upozorenje novim generacijama, da se zlo ne zaboravi i ne ponovi.

U novoj knjizi autorka ide dobro utabanom stazom, sa jakim razlogom, da se još više ljudskih sudbina otrgne od zaborava.

Zato je ova knjiga dobar nastavak prethodne, i, ako smemo pretpostaviti, štivo koje najavljuje i dalje bavljenje autorke ovom teškom i zahtevnom temom.

Pripovesti koja sakuplja i koje prenosi na papir nisu metodološki strogo određene, niti su vezane za sociologiju, koju sa puno srčanosti i uspeha, godinama predaje u najuglednojoj novosadskoj školi, nego su više dokumenti o smutnom vremenu rata, vremenu velikih ljudskih patnji, strahova ali i nadanja u život, spasenje, prestanak zla.

Naravno, svako ko je živeo, ili sada živi u Novom Sadu, zna za Raciju, događaj sa početka 1942, o kojem ima znatan broj napisa, studija i svedočanstava.

I, kao da nije sve rečeno i na papiru pohranjeno, još postoji potreba da se ova gradska trauma još istraži, da se o njoj kaže još neka reč…

„Novi Sad je osvanuo tog 21. januara 1942. godine zaleđen, opkoljen i odsečen od sveta“.

Tako autorka počinje svoja kazivanja, uvodeći mnogobrojne likove u svoje priče – Jevreje, Srbe, Mađare, Nemce, koje ne prikazuje kao kolektivitete, nego uvek i samo kao ljudske jedinke, koje su se zadesile u smutnom vremenu, sa željom i nadom da se izađe iz zamki istorije, geografije i ljudskih gluposti.

I, kad god je to moguće, naznačiće autorka plemeniti ljudski gest, kao što je onaj u naslovnoj pripovetci, kad neko pronađe pismo na pruzi, na šinama.

„Mi smo dobro i svi smo zajedno, ali na putu za našu smrt, Aušvic. Maks Kasovic“.

A, onda to pismo, kao u literarnim snoviđenjima Filipa Davida, završi kod onoga kome je namenjeno, da se nikad ne sazna ko ga je pronašao u dalje prosledio.

Pisac je svoju priču možda (?) izmislio, naša autorka ju je potvrdila primerom iz života.

Pa šta je onda neverovatnije, iznenađenja koje sam život priređuje ili književnička imaginacija? Nije to jedino što se zapitamo čitajući ovu knjigu.

Kako sagledati pomirenost sa smrću onih koji čekaju na egzekuciju, pa se ista obustavi i jadni, promrzli i preplašeni ljudi upute kućama, sa objašnjenjem da nisu krivi?

A, šta su bili krivi oni koji su ubijeni pola sata ranije?

Što nisu imali sreće, ili što je soldateska ranije došla po njih? Ili, priča o jednom od najvećih glumaca Druge Jugoslavije, Miji Aleksiću, koji je kao mladić preživeo streljanje u Kragujevcu.

Priča kaže: „Mija je bio u poslednjoj baraci. I on, i svi oko njega, znali su šta ih čeka. Vreme je prolazilo, a vrata se nisu otvarala. Koliko je vremena prošlo niko nije mogao znati, vreme je stalo. Na kraju su se i njihova vrata otvorila. Znači, ovo je kraj. Vojnik u oker košulji i niko osim njega. Mislio je da će to biti poslednje lice koje će videti, ali Folksdojčer progovori: ‘Idite kući'“.

Slučaj, delić sreće, šta?

Ili, sudbina koja je želela da sačuva Miju, da bi on decenijama plenio svojom umetnošću, bio sinonim za komičara i glumca najplemenitijeg kova.

Ili, najbanalnije, fašisti su imali tačan račun koliko ljudi treba streljati, završili su svoj posao, ostali mogu kući, da razmišljaju do kraja života zašto su ostali živi i koliko su srećni bili.

Autorka je u ovu knjigu uvrstila 22 životne priče, svedočanstva, koja svaka za sebe predstavljaju građu za romane, filmove, dokumentarne i igrane serije, što zaslužuje svaku podršku i podstrek za njen, ali i rad drugih istraživača u ovoj zahtevnoj oblasti.

Zato je još uvek, sada i ovde, a imajući u vidu i iskustva 1990-ih godina na ovim prostorima, potrebno pisati i o vremenu koje Ivo Andrić opisuje: „Dođu tako ponekad vremena, kada pamet zaćuti, budala progovori, a fukara se obogati“.

Marija Vasić svojim istraživanjima i knjigama ne dozvoljava da to vreme bude zaboravljeno i zanemareno. Zato je njena priča jednostavna, istinita, prijemčiva i katarzična.

Autor je profesor na Fakultetu za pravne i poslovne studije „Dr Lazar Vrkatić“ u Novom Sadu

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Jedno reagovanje na “Da se zlo ne zaboravi i ne ponovi”

  1. nece se ponoviti …samo…ako budemo oprezni!
    Pri tome mislim na sve vrste opreza!

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.