Dan i noć generalnog sekretara

Dok je bio mlađi i spavao sa ženom, prvo bi skuvao kafu, potom se vratio u krevet i pokazao joj koliko je voli.

Otkad spavaju odvojeno, jutarnji izlivi ljubavi su ređi.

On posle kafe izlazi u baštu, šeta i puši. Dežurni oficir ga pozdravlja i drži se nekoliko koraka iza njega. Posle šetnje ulazi u kuću, pozdravlja se sa ženom ako je već budna, uzima tašnu i izlazi.

Dežurni salutira, otvara i zatvara za njim vrata automobila, kapija se otvara. Dvoja kola idu ispred njega, dvoja iza. Ponekad se redosled menja, pa su njegova kola na drugom ili na četvrtom mestu. On to ne primećuje.

Nekad u koloni ima i desetak automobila. To zavisi od bezbednosnih procena koje mu se dostavljaju svakog dana i koje on pogleda samo ovlaš. Gensek poznaje sve koji brinu o njegovoj i državnoj bezbednosti i uveren je da oni izvršavaju svoje zadatke onako kako se od njih zahteva. U skladu s pravilima službe, niko ne ostaje dugo na jednom položaju, ali ko jednom uđe u gardijsku brigadu – ušao je zauvek.

Bez obzirana toda li je kapetan, pukovnik ili general, gardista postupa po naređenju i izdaje naređenja podređenima u skladu s ovlašćenjima koja u datom trenutku ima. Gardisti su i stražari i vozači, i kuriri i kuvari. Svi su sve što je potrebno, uvek kad je potrebno. Nedaleko od gardijske kasarne nalaze se zgrade u kojima žive porodice gardista.

Gardijsko naselje okruženo visokim zidom ima svoje prodavnice, školu, sportske terene, bazene, bioskop. Svaki gardista mesec dana boravi u kasarni, mesec dana kod kuće. Posle toga prelazi na novu dužnost. Ovaj sistem smislio je gensek lično.

U mermernoj palati Politbiroa koju narod naziva Belim dvorcem sva svetla upaljena su po celu noć.

Gensek uvek dolazi tačno u sedam. Nikad se ne zna kad odlazi. Stražarima pred zgradom salutira, onima koji ga pozdravljaju na ulazu poželi dobro jutro. Nekom se osmehne, nekome se obrati po imenu. Samo malobrojni znaju na kom spratu su njegove kancelarije i koliko ih ima.

Kad uđe utaj lavirint, jedino šef kabineta i ađutant znaju gde se trenutno nalazi i s kim razgovara. Jer, gensek neprestano razgovara s važnim ličnostima. On određuje ko je važan. Koga god nazove, kaže mu da je važan.

Time stiče poverenje ministara, guvernera, sudija, profesora, bankara i ostalih kojima je makar jednom telefonirao, pohvalio njihov rad i istakao da od njih očekuje još više. Gensek zna sve o svima i daje to do znanja u svakom razgovoru.

Razgovara tako s ministrom saobraćaja i naglo kaže:

– Daj, bogati, zar ti nije dosadila ta glumica? Ubiće te onaj njen delija, znaš da je lud.

Sagovornik zaćuti, zatim nešto muca, a gensek nastavlja da propituje o izgradnji pruge. On zna da je jadnik prebledeo, pozeleneo i pocrveneo. To je obojici zasad dovoljno. Bude li genseku potrebno ubistvo, a povremeno je potrebno, biće optužen onaj delija. Ubistva su potrebna kako bi se narodu pokazalo da neprijatelj nikad ne spava.

Ili, nazove ministra obrazovanja, raspituje se o razvijanju rodoljubivog duha, o nastavnim programima i platama, a onda progunđa:

– Dobro, sve je to u redu, ali neki profesori su se oteli kontroli. Svašta pričaju i pišu po novinama.

Ministar počne da drhti i obećava:

– Pojačaćemo kontrolu, moraćemo da pritegnemo.

– Nisam mislio da odmah pritegnete i da kažnjavate zbog svake reči, ali treba biti na oprezu. Sloboda mišljenja nije za one koji je zloupotrebljavaju.

Siromah tek sad ne zna na čemu je. Ne zna da li da zabrani davanje intervjua ili pisanje za novine. Biće zlo ako ne bude kažnjavao, a još gore ako greškom kazni nekog koga ne bi smeo.

Nije lako ni guverneru Narodne banke. Podnosi izveštaj o tromesečnom bilansu, nastoji da stanje prikaže što boljim, a gensek ga preseče:

– Vidim, onaj magarac dobio već treći kredit za podsticanje razvoja siromašnih krajeva, a ovamo podiže dvorac na Savi.

Guverner zna o kojem je magarcu reč. Jedva ima daha i da zamuckuje:

– Pa, znate, išlo je na kolegijum. Svi papiri su mu čisti.

– Njegovi papiri, budalaština. Dobro, nastavi. Samo sam hteo da kažem da pripaziš.

Jadnik je na mukama. Ako ministru uskrati bespovratni kredit, taj će mu sve vreme raditi o glavi. Jednako opasno je dati novac onome koga gensek naziva magarcem.

Gensek retko prima i najbliže saradnike. Sa svima razgovara telefonom. Lakše razmišlja kad ne vidi sagovornika. Nervira ga njihovo ulagivanje, prenemaganje i snebivanje. Još gore je ako neko pokuša da se odviše prsi.

Takve koristi kada treba da se gaze sitni crvi koji su se oteli kontroli, neki filozofi i slična blebetala. Ljudi od poverenja znaju da cene to poverenje.

Ne govore ono o čemu nisu pitani. Ne opterećuju ga sitnicama. Znaju da se od njih ne očekuje ni srdačnost ni mudrovanje, već hladna glava. Bez obzira na to da li je smrknut ili opušten, njihovo je da se drže poslovno. Mora da se zna gde je kome mesto i koja granica se nikad ne prelazi.

Gensek najviše mrzi susrete sa zaslužnim i uzornim građanima. Dovode mu naučnike i vezilje, stihoklepce i pevačice, agronome, kaluđere, guslare i travare, skupljače narodnih umotvorina i hirurge, kalemare i ostale koji svojim postupcima i delima dokazuju odanost njemu i otadžbini.

Mora da se rukuje i slika s njima, mora da sasluša njihove glupave govore i da pročita govor koji mu je napisan, mora da pokaže razumevanje za njihov rad, mora da ostavi utisak brižnog poglavara koji ceni i poštuje neumorne pregaoce na narodnoj njivi.

Pošto ne voli nepoznate ljude, pravilo je da takvi susreti traju što kraće. Zna da ga lažu. Uveren je da je njegova snaga upravo u tome što to zna. Niko ne može da ga prevari.

Zna da nema novih stotina kilometara puteva. Zna da nema nikakvih naučnih dostignuća. Zna da se u bolnicama ništa nije promenilo nabolje za poslednjih tridesetak godina.

Zna da su podmitljivi i lekari i sudije i profesori. Najradije bi ih sve rasterao, ali boljih nema. Podmitljivi profesori školuju podmitljive profesore. Policajci dele plen s lopovima i ribokradicama. Trulež je i tamo gde se čuva spoljašnji sjaj. Da on lično ne vodi računa o svemu, sve bi se odavno raspalo.

Kad je bio mlad, verovao je u pravdu i pravednost. Postao je popularan zbog zapaljivih govora protiv narodnih neprijatelja i bezobzirnih bogataša. Osuđivao je kršenje zakona, zalagao se za poštene izbore i biranje poštenih. Stariji drugovi hvalili su njegov žar i uverljivost. Počeo je da sumnja tek kad je postao član Politbiroa.

Zgražavao se zbog kvarnosti i dvoličnosti onih iz partijskog i državnog vrha u kojima je doskora video uzorne narodne prvake.

Doduše, tad se još nadao da će staru gardu zameniti mlado pokolenje, ljudi čistih ruku poput njega. Da bi stigao do cilja, morao je da odustaje od ponekog načela, da se u svakodnevnim sukobima u vrhu, nevidljivim za javnost, priklanja gorima od najgorih. Sve češće je pristajao da čini ono što je smatrao neprihvatljivim i nedostojnim.

Shvatio je da se u Dvorcu danonoćno vodi borba za opstanak i da preživljavaju samo najsuroviji. Kao i ostali, počeo je da gazi i protivnike i prijatelje i čeka svoj trenutak.

Tokom višemesečne bolesti Oca Ujedinitelja počela je borba za mesto naslednika. Politbiro se podelio i na kraju je izabran on, kao najmlađi. Svi su smatrali da je to privremeno rešenje, dok ne ojača jedna od tri struje u Politbirou. Novi gensek nije gubio vreme. Prvo je razbio najslabiju grupu, potom se pridružio većoj. Neke uglednike je potkupio, neke smestio u zatvor ili ludnicu.

Umesto njih doveo je mlađe, uspaljene kao što je i on nekad bio. Svakom od njih dao je do znanja dokle može da se proteže. Nakon nekoliko meseci dostigao je moć prethodnika, na kojeg se pozivao i kleo mu se na vernost u svakoj prilici, kao i dok je bio živ.

Od tada je sve jači i sve usamljeniji. Živi neki drugi život. Čini mu se da je neko drugi polagao ispite, stajao u redu u studentskom restoranu, jednom mesečno putovao u rodni grad, trpeo gužvu, nemar, nerad i nered na svakom koraku.

Čini mu se da je neko drugi sedeo na besmislenim sastancima partijskih komiteta, ćutke trpeo budalaštine, ponižavao se pred nesposobnjakovićima, ulagivao se šefovima kabineta i sekretaricama.

Mrzi kolege sa studija i dosadne rođake, jer znaju da nije bio takav kakvim ga opisuju u novinama i na televiziji. Još više mrzi devojke koje su ga odbijale.

Mrzi i one koje je osvojio. One znaju da je bio neodlučan i mlakonja. Verovatno su to ispričale prijateljicama i drugim muškarcima. Verovatno se sad kaju što nisu ostale s njim.

On sada ima besprekornu biografiju borca za preporod i ubrzani razvoj otadžbine i ne želi da pamti šta je sve istrpeo dok nije dospeo tu gde je sada. Ponekad poželi da prošeta parkom pored reke, da prođe glavnom ulicom rodnog grada, da se opusti na plaži na kojoj je upoznao ljubav svog života. To potraje nekoliko trenutaka, a onda se vrati u stvarnost i oseti neizrecivo zadovoljstvo što nije tamo.

On je prvi čovek ove zemlje, on je gospodar sedam miliona života.

Ništa ne može da se uradi bez njegovog znanja i blagoslova. Zbog toga ne sme da bude slabić. Ne može da ima prijatelje. Mora da se pravi da ne vidi kako je ružan glavni grad njegove zemlje.

Mora da se pretvara da ne zna za siromaštvo i glad. Kad uveče s vrha Dvorca pogleda na polumračan grad, dođe mu da pljune. Maštao je o velikim i slavnim delima, verovao je da će doživeti procvat. Sad zna da je vladar jedne od najzaostalijih država na kontinentu.

Zna da ima sve više onih koji ga mrze, koji mu se podsmevaju i jedva čekaju kad će pasti. Nisu bolji ni oni iz najbližeg okruženja. Služe zato što svako od njih zna da bi bez te službe bio niko i ništa.

Kolona automobila svake noći nekoliko puta projuri ulicama glavnog grada. Ljudi veruju da je u njoj generalni sekretar. Dok veruju, on može na miru odspavati nekoliko sati.