Dani "Zlatnog doba" 1Foto: N1

Četvrtak, 10. jun: Iz pijeska vire krunisane glave…

Dan koji počne ničim izazvanim optimizmom – ne obećava mnogo. Na svemu što može preneti sliku ili zvuk, nepodnošljivo vedro, krunisana glava Zlatnog doba ponavlja mantru da je standard pokvario ljude… Pakujem prethodne noći pregledane pismene zadatke i pitam se koliko mi još treninga nedostaje da dosegnem taj zen – svake noći minimum jedna pročitana knjiga. Znam ja da moja pamet ne dobacuje toliko daleko, al volela bih da znam kako li prost puk izgleda sa tih duhovnih visina…

Ovaj intelektualni imperativ podseti me na anegdotu o nesrećnom novinaru jed(i)ne nacionalne televizijske stanice, koji je, željan dobre i autentične reportaže o javnosti nepoznatoj strani života običnog, malog čoveka, potegao iz prestoničkog kotla do pastoralnih pejzaža raštrkanog šumadijskog sela. Domaćin dočeka ekipu kako tradicija nalaže, što osokoli novinara da mu izloži svoj genijalni plan, naglašavajući nameru da zabeleži svaku pojedinost jednog tipičnog dana čoveka iz naroda. „Ma, sve može“, reče domaćin i sa filozofskim mirom, ne dajući pet para za uključenu kameru, otpoče priču: „Ja, ujutru, kad ustanem, živ nisam dok me drmnem jednu rakijicu, obavezno pre doručka… A kad stignem na njivu, sunem i polić, da me snaga ne izda… Onda, posle oranja, uz ručak, normalno, popijem onu mučenicu deda-Stojanovu…“

Zabezeknuti novinar jedva zaustavi ovaj nalet iskrenosti: „Stani, čoveče! Šta to pričaš?“ „Što si ‘teo, to sam ti reko“, mirno nastavi domaćin. „Pa šta će ljudi da pomisle – kako vi to živite? Nije valjda da nikad bar neku knjigu ne pročitate, da se ne uzdižete…“ „Aaaa, to ‘oćeš? Može… Eto, ja, ujutru, kad ustanem, živ nisam dok ne pročitam jednu knjigu, obavezno pre doručka! A kad stignem na njivu, moram drugu bar da prelistam. A jednom smo moj komšija i ja zaglavili u biblioteci do jutra, jedva pretekosmo. Al najteže je bilo kod kuma – on ima štampariju… Posle mi doktor strogo zabranio toliko čitanje…“

Petak, 11. jun

To je naša priroda i društvo…

Sedim sa drugaricom u kafiću na varljivom junskom suncu i merkam da li da pijem iz čaše ili iz flaše, što je bila neka naša lokalna fora od pre tri života. Toliko se znamo. Konobar ne gleda svoja posla, već dobacuje uz osmeh: „Bolje iz jednog prljavog nego iz dva.“ Auu, al smo mi zalutale!

Sandra mi pokazuje spodobu za susednim stolom, koju smo prezirale još u gimnaziji. Jeste: Moša, kvaziintelektualac, šrafčić u svakom sistemu, decenijama bog i batina, sada specijalista za prosvetne radnike. Kao antideus ex machina pojavljuje se iznenada da ispegla sve loše vesti. Jednom rečju: menaŽer! Prividno je uglađen, ali iz njega povremeno progovara razotkriveni konjokradica, gotovo džiber. Duboko uveren da će diploma u ovoj zemlji biti na ceni sve dok bude ozbiljnih kupaca, Moša dejstvuje po principu: Ne mešajte se u svoj život, sve ćete pokvariti!

Ustajem i, kao slučajno, gurnem onu čašu sa stola. Neću da sedim ni blizu tipa koji me je jednom drugarski posavetovao: „Vi, bre, lepo, treba da se setite onoga što učite decu: biologije, na primer! Pa, kad naučite od drveća da se ljuljate kako koji vetar dune, od sunđera da zaboravite na kičmu, od hijene – usiljen smeh, a od noja – zabijanje glave u pesak – ima, bre, Bog da vas vidi!“

Subota, 12. jun

Something is rotten in the state of Denmark…

Volim dansku kulturu iako ovu zemlju nikad nisam posetila. Od danskog peciva, princa Hamleta, Kjerkegora, sve do ludog Larsa Trira (što je iz zezanja sam sebi dodao fon), Lasea Olsena, Nikolasa Vindinga, Madsa Mikelsena u Lovu, politički triler Jensa Martina Eriksena… I glupu foru sa danskim kraljevskim vozom… A danski fudbal, ni fudbalere ne podnosim od ’92. Sve do večeras. Lekcija iz ljudskosti: danski navijači skandiraju Kristijan!, finski Eriksen!, a potom svi aplaudiraju. Ko se nije zapitao o smislu savremenog sporta, taj je zalud gledao utakmicu. Projektna nastava – zadatak iz matematike, sociologije, filozofije i psihologije: Koliko novaca je potrebno da vrhunski sportista potisne misao da je moderni gladijator?

Nedelja, 13. jun

Unbelievable & unbeatable – Djokovic, the Greatest of All Time

Svi koje volim i znam, odavno Noleta doživljavaju kao svog. Najrođenijeg. Gledaju i dišu u ritmu njegovih pokreta i uzdaha. Hiljadama kilometara daleko od epske borbe, disciplinovano poštuju sva pravila kao da su u publici. Katarza. Ovaj momak stvara poeziju svojim instrumentom. Hvala mu za sve trenutke otete od besmisla i užasa svakodnevice, za osećanje ponosa i radosti jer možemo svuda u svetu da se šepurimo ko da smo ga svi mi lično rodili, vodili na treninge i terali na spavanje.

Ali mi je još milije zbog naše dijamantske Ivane…

Ponedeljak, 14. jun

Iskrčite kreteni iskrčite

Sve mlado drveće starom sekirom

Isecite ga

Iskrčite kreteni iskrčite ga

A staro drveće sa starim korenjem

sa veštačkim zubima

sačuvajte ga

I okačite natpis

Drveće Dobra i Zla

Drveće Pobede

Drveće Slobode

I pusta šuma bazdiće po starom crknutom drvetu

i ptice će pobeći iz nje

a vi ćete onda ostati tu da pevate

Ostaćete tu kreteni

da pevate i defilujete.

(Dobro ste pomislili, jeste Prever)

Nacereno lice zvanične istine, štipaljkom zakačene na izlog novinarnice, izaziva mi ekspresno odumiranje sinapsi. Ni senke na idiličnoj skici stvarnosti – nevidljivi su svi otpori pomami seče drveća, gradnji kula vavilonskih, ukidanju čovekovog prava na zemlju, vazduh, vodu… Cinici bi rekli: Iseći će nam i onu šljivu pod koju treba svi da stanemo… Kako smo, zaboga, stigli baš u šupak kosmosa? Da sam se probudila iz tridesetogodišnje kome, kao iz topa bih okrivila nekadašnjeg urednika NON-a…

Tog leta Gospodnjeg, tri božanska minuta pred Apokalipsu, diljem prostrane države krstarili su brojni kamioni sa najrazličitijim tovarom i dva zajednička detalja: srpskim tablicama i A4 slikom Slobodana Miloševića na šoferšajbni. Otrčim pravo do urednika i zapljusnem ga nezaustavljivom bujicom argumenata da je to prava tema za nas, da ne smemo stajati sklopljenih očiju ni skrštenih ruku, da nikome uz mleko ili novine ne treba i otrovni zalogaj politike. Sad ili nikad. I sve u tom fazonu. Urednik me pušta da se kao balon izduvam. „Vidi, sine“, reče konačno. I ja znam: uz sine, dete, lutko obično su me podizali uvis samo da bi me sunovrat u realnost više boleo. „Naravno“, reče da sam u pravu; „sve je to lepo, mislim, taj entuzijazam, ta mladalačka odlučnost da se suprotstavi besmislu“, i bla, bla, bla… „Al’, nije sad pravi trenutak, nije pametno (!)“ Bolje je da pišem, recimo… o fenomenu prosjačenja ili lažnim bolovanjima… Bilo mi gadno da ga podsetim da sam o tome već pisala… „Čekaćete pravi trenutak bez mene“, pomislim. Nisam se nikad vratila.

Utorak, 15. jun

Biti isti, biti poseban, biti slobodan, biti samo svoj…

Danas za moje đake počinje prvi od tri ispita u okviru velike mature. Pismeni zadatak iz književnosti. Danas će misliti i pisati o velikim i značajnim temama: kako život, svet i ljude slikaju Šekspir, Andrić, Kami, Dostojevski, Beket, Kovačević… Najbolje što umeju, objašnjavaće šta je univerzalno u Hamletovom liku, zašto Raskoljnikov ne može ispraviti društvene nepravde čineći zlo, zašto Godo ne dolazi, ima li pojedinac prava da ignoriše nepisana pravila društva ili gde se zeznuo podstanar Ilije Čvorovića… Ohrabrujem ih da budu svoji, dosledni i iskreni i da nikako ne prisvajaju tuđe procene. U šali me pitaju: „Zar ni sedam posto?“

Izrastaju u dobre ljude. I to je najvažnije. Mnogima od njih život je već sada teži nego odraslima i tu nepravdu kao gorku knedlu odavno nosim u grlu. Sve i da budu najbolji na svetu u tome što rade, nema nikakvih garancija da će njihove kvalitete ovo društvo prepoznati. Da će im dati bar šansu. „Milionska ulaganja u obrazovanje“, a za decu nema novca ni za šator u Petnici. Zalud im što znaju da „isto je pevati i umirati“, kad nedaroviti za sto hiljada evra podvaljuju lažne stihove. „Zemlja za svu našu decu“ ili samo odabrane klimoglave influensere?

Sreda, 16. jun

Treba mi soba

Da primi pet hiljada ljudi

Sa dignutim čašama…

„Danas nam je sun-co-bran, sun-co-bran… Ne! Danas nam je gro-mo-bran, gro-mo-bran… Ne! Danas nam je in-sta-gram, in-sta-gram… Ne! Pa, šta nam je danas? Danas nam je DIVAN DAN!

Jeste, danas mi je rođendan, ali ovo a kapela buđenje, koje mi je pripremio porodični trio – umalo da se pretvori u lapot. Naravno da sam u najboljim godinama – bolje mi neće doći. Torta bez svećica – ne pravim obrednu lomaču. Šta mi više treba za sreću? Možda da zagrlim sve one koji mi čestitaju sa drugih kontinenata, iz svojih novih života… One koji nisu hteli sa nama u redu da sačekaju svoju dangu…

Autorka je profesorka srpskog jezika i književnosti i portparolka GS prosvetnih radnika Srbije „Nezavisnost“

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.