Danica Popović: Kult relikvija ni u 21. veku nije prevaziđen 1

Zaokupljenost ovim pitanjem rezultat je činjenice da svetost predstavlja jednu od ključnih kategorija ukupne hrišćanske civilizacije, uključujući i srpsku sredinu. Nije preterano reći da se bez pojma i manifestacija svetosti ne bi mogli razumeti bitni vidovi duhovnosti i kulture srednjeg veka, ali i poznijih razdoblja – kaže za Danas Danica Popović, naučna savetnica Balkanološkog instituta SANU u penziji. Njena knjiga Riznica spasenja, koju su objavili Balkanološki institut SANU i Matica Srpska, zapravo je zbirka autorskih tekstova o kultu relikvijara i srpskih svetih u srednjovekovnoj Srbiji.

* Relikvijari su danas deo manastirskih i muzejskih riznica. Kako ih približiti široj javnosti?

– Savremenom čoveku lik hrišćanskog sveca mogao bi se približiti na sledeći način: to je autentični heroj svoga doba, izuzetna ličnost koja se od ostalih ljudi izdvaja merom svoje vrline, snagom vere i ubeđenja, spremnošću da se suoči sa najvećim iskušenjima i da zbog njih pretrpi najteža stradanja. I, ono najvažnije – svetac je osoba sa harizmom. To znači da je ispunjen posebnom, božanskom silom, koja ga čini sposobnim da čini čudesna dela, ona koja prevazilaze mogućnosti običnog čoveka. Svetac je u dosluhu sa Božanstvom i stoga delotvoran posrednik za ljudski rod. Osim ovog univerzalnog aspekta, postoji još jedan, takođe bitan, koji se tiče istorijskog i političkog konteksta u kome se zbiva uvrštenje jedne ličnosti u red svetitelja. Ono je uvek izraz konkretnih potreba, interesa i težnji neke društvene skupine ili čitavog naroda. Posebno je zanimljiv fenomen nacionalnih svetitelja, a među njima naročito svetih vladara – zaštitnika srednjovekovnih država i dinastija. Srpski primeri, pre svega kultovi vladara Nemanjića, nude u tom pogledu izuzetno zanimljiv i relevantan uzorak, i to na širem, evropskom planu.

* Kakva je uloga Svetog Save za razvoj kulta relikvijara u nemanjićkoj Srbiji?

– Uloga Save Srpskog u stvaranju sakralnih osnova države Nemanjića ne može se dovoljno naglasiti. Kao ličnost vladarskog porekla i vrhunskog obrazovanja, svestranih talenata i zadivljujućeg ličnog formata, Sava je bio ne samo poglavar osamostaljene Srpske crkve, već i neprikosnoveni ideolog mlade nemanjićke kraljevine. Odlično upućen u prilike koje su vladale na Istoku u tadašnjem, vrlo osetljivom istorijskom trenutku, Sava je odabrao najefikasniji način da Srbe, i to na velika vrata, uvede u porodicu legitimnih, poštovanih naroda – onih naroda koji imaju ne samo politički već i kulturni i duhovni identitet. To sopstveno učešće u svetosti obezbedio je pažljivim i svrhovitim građenjem kulta svog oca, Simeona Nemanje, osnivača svetorodne dinastije. Drugi pravac realizacije ove ideje bila je stvaranje osobenog relikvijarnog programa. U tu svrhu, Sava je uspeo nešto doista fascinantno – da dođe u posed najcenjenijih hrišćanskih svetinja, između ostalog relikvija vezanih za Hrista, Bogorodicu, Jovana Preteču. Neke od njih nabavio je u Carigradu, naročito nakon pada vizantijske prestonice u ruke krstaša 1204, dok je druge dobio na poklon ili kupio tokom svojih putovanja u Svetu zemlju. O entuzijazmu sa kojim je sakupljao ove svetinje, sa ciljem da ih donese u otačastvo, njegovi biografi ostavili su vrlo zanimljiva i živa svedočanstva. Vrhunac Savinog relikvijarnog programa svakako je ostvaren u Žiči, krunidbenoj i katedralnoj crkvi, gde su pohranjene najvrednije svetinje, poreklom iz Jerusalima.

* Koji su najpoznatiji srpski srednjovekovni relikvijari i gde se čuvaju?

– U srpskom spomeničkom nasleđu srednjeg veka najveća stradanja pretrpele su riznice, upravo stoga što su tu čuvani najdragoceniji, a ujedno lako prenosivi predmeti. Razmere ovih gubitaka su nemerljive, a posebno tragične u slučaju relikvijara, koji su u isto vreme bili sakralni predmeti i izuzetna dela srednjovekovnog zlatarstva. Stoga danas nemamo ni približnu sliku o inventaru starih srpskih riznica. Relikvijari za koje znamo uglavnom se nalaze u inostranim muzejskim zbirkama ili riznicama, a njihovo poreklo – prvobitni naručioci i vlasnici identifikovani su samo zahvaljujući natpisima koje sadrže. Među najvrednijim primercima treba neizostavno pomenuti relikvijare sa imenom Save Srpskog, a to su Pretečina desnica u riznici u sijenske katedrale i stavroteka u Pijenci. Tu je, zatim, stavroteka kralja Milutina i raškog episkopa Grigorija u Dominikanskom samostanu u Dubrovniku. Nekoliko identifikovanih srpskih relikvijara nalazi se na Svetoj Gori, u manastirima Hilandaru i Vatopedu. Neki, sada izgubljeni primerci, kakve su stavroteke sa česticama Časnog krsta kralja Uroša Prvog i kraljice Jelene, poznati su na osnovu pisanih izvora. Istraživači ne gube nadu da će u budućnosti, u nekoj svetskoj zbirci, biti prepoznata još poneka dragocenost poreklom iz srpskih zemalja.

* Koliko je u 21. veku, izvan stručnih, naučnih i crvenih krugova, važno razumevanje kulta relikvijara?

– Kult relikvija je pojava suštinski slična kultu svetitelja. Relikvije su fizički ostaci svetih ličnosti, neka vrsta materijalne zaostavštine i zaloge koji sveti ostavlja čovečanstvu. To mogu biti svete mošti – svetačka tela ili njihovi jednako delotvorni delići, a takođe, predmeti sa kojima su bili u neposrednom dodiru. Hrišćanski svet poštuje relikvije iz različitih epoha i podneblja, ali po načelu svojevrsne hijerarhije svetosti. Bez sumnje najcenjenije relikvije su one poreklom iz Svete Zemlje i vezane za ličnosti biblijske istorije – za Hrista, Bogorodicu, svetog Jovana Preteču i druge istaknute protagoniste Starog i Novog zaveta. Narodi koji nisu neposredno učestvovali u stvaranju te svete istorije zato su s posebnom pažnjom razvili kult sopstvenih, nacionalnih relikvija.  Srbi i danas veoma poštuju mošti svojih svetih vladara, pohranjenih u skupocenim kivotima. Treba naglasiti da te mošti – na primer, Stefana Prvovenčanog u Studenici, kralja Milutina u Sofiji, Stefana Dečanskog u Dečanima, kneza Lazara u Ravanici – pripadaju kategoriji onih najcenjenijih, u vidu celog, nepropadljivog tj, balsamovanog tela. I dan-danas, verni im pripisuju naročita, čudesna svojstva, pre svega ona isceliteljska. Da kult relikvija ni u 21. veku nikako nije prevaziđen, možda najbolje svedoče brojne hodočasničke ali i turističke ture, čiji su cilj svetilišta čuvena po svojim relikvijama, poput Jerusalima, Rima, Carigrada, Mire, ili Barija… Čini se da dodir sa svetošću i vera u čudesno predstavljaju jednu od iskonskih čovekovih potreba.

Desna ruka svetog Jovana Krstitelja

Istorijat relikvija (uz relikviju Časnog Krsta, jedna od najneobičnjih priča o relikvijarima svako je ona o desnoj ruci svetog Jovana Preteče i Krstitelja, kojom je krstio Hrista – prim. JT) relativno je dobro potkrepljen pouzdanim istorijskim svedočanstvima, naročito u slučaju Cetinjskog relikvijara, a istovremeno ima elemente najuzbudljivijih avanturističkih romana. Mislim da neću pogrešiti ako kažem da se oko svakog ili gotovo svakog srednjovekovnog relikvijara pletu vrlo zanimljive, neobične priče, a neretko i zamršeni zapleti. Naravno, istorijska nauka poseduje sredstva i metode kojima je u stanju da razdvoji validne činjenice od različitih legendi i nadgradnji. Moderne humanističke discipline koriste i egzaktne metode, preuzete iz prirodnih nauka. Međutim, kad su u pitanju relikvije poput Pretečine desnice, primena ovih metoda je nemoguća, jer nema uzorka za poređenje. Naravno, hemijskim analizama može se, bar približno, odrediti starost pojedinih materijala, kao što analiza tehničkih svojstava i umetničkog rada nekog predmeta može mnogo da doprinese njegovom hronološkom opredeljenju. Kad je reč o relikvijama Pretečine desnice, a ima ih nekoliko koje pretenduju na autentičnost, vrlo je važno istaći da je sijenska ruka, sa natpisom Save Srpskog na okovu, među njima bez sumnje najstarija dokumentovana relikvija. Njen istorijat pouzdano se prati negde od kraja druge decenije 13. veka.

Kosovo i Metohija

Ozbiljni istoričari odavno su odbacili pojednostavljena i banalna tumačenja pojmova kakvi su Kosovski mit, Kosovski zavet ili Kosovsko opredeljenje. Ovo utoliko pre što su ta tumačenja isuviše često bila predmet političkih zlouporteba. Štaviše, u modernoj nauci uspostavljeni su čvrsti teorijski okviri za tezu da su upravo mitovi i legende, predanja i simboli, oni ključni činioci koji formiraju kulturni i religiozni habitus jednog naroda. To su tzv. sakralni izvori njihovog identiteta. U našoj naučnoj sredini o tome su u novije vreme pisali, dokumentovano i vrlo podsticajno, uvaženi istoričari, poput prerano preminulog Dušana Batakovića, Miloša Kovića i Smilje Marjanović Dušanić. Prema tome, kad istoričari govore o Kosovu i Metohiji kao svetoj zemlji srpskog naroda, oni to čine imajući u vidu vrlo konkretne i profilisane kriterijume: Kosovo i Metohija je prostor koji definišu reperne tačke srpske prošlosti, duhovnog i spomeničkog nasleđa. Tu se nalaze znameniti manastiri, mošti svetaca i grobovi zaslužnih predaka. U dalekoj, ali i bližoj prošlosti to je bila pozornica velikih, sudbonosnih bitaka i delovanja izuzetnih ličnosti – od legendarnih junaka do buntovnika i narodnih tribuna. U tom smislu, Kosovo i Metohija predstavljaju nacionalnu memoriju prvorazredne važnosti i mesto sećanja ukodirano u kolektivnu svest. To i jeste razlog što u tako dugom istorijskom razdoblju ono budi povišene emocije i stvaralačko nadahnuće. Taj prostor sadrži i neka zaista posebna mesta, sa moćnom energijom i gotovo opipljivom aurom. Takav je slučaj sa Dečanima, ali i drugim, manje slavnim ili jedva poznatim svetinjama, kakva su pustinjačka monaška staništa sakrivena u vrletima metohijskih klisura. Odgovoran diskurs o Kosovu i Metohiji mora imati u vidu te okolnosti i činjenice.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.