Dnevnik jednog ludaka

Vladimir Jokić Celog dana dubio na glavi, tako sam i prošetao. Kad sam se umorio, svratio do Blagoja da gledamo u bob. On jesenas na kvantašu kupio pun džak pa sad, kad ne kalemimo česmu, on gleda u bob, a ja dubim. Blagoja sam zatekao kako neće. Zavalio se u plafonjeru i samo se smeška. Pitam ga zašto se smeška kad je Finac stigao avionom, a on ćuti i neće. Posle smo malo zanovetali, sve taksativno. Dva- -jedan za njega. Ume! Tek kasno ujutru sam uspeo da ga nagovorim da gleda u bob. Kad će vlada, pitam, a on ni da bekne, mada sam siguran da i to ume. Tu me zaboli vrat od pitanja, te odem kući.
Prepodobni Maksim
Prespavao sam jastuk čitava dva sata. Okrenem se poleđuške da se isplačem i doručkujem kad – eto ti Blagoja. Doneo kanister, a nije doneo bob. Dobro, gledali smo u kanister. I on u nas, Blagoja više. Ne znam zašto onda nije srećan.
Gde su mi naočari? Kako da zaspim bez njih, kako da sanjam? Svuda sam ih tražio iako su nevidljive, a srebrne. U žardinjeri sam zatekao mošus i dva para popova. Ništa nisam dirao – neka se dogovore. Dok sam slušao žalopojku obližnjeg vetra, u moj život ušetao je Blagoje sa spotom. Opet nije poneo bob. Dobro, gledali smo u spot. Kakav divan šareniš! A tek crkve! Najlepša rumunska. Blagoje samo ćuti i uživa u muzici, vidim sklopio kaftan, gladi mačku i prede. Mada je mačka krpena. Gledali smo ceo dan i celu noć. I nije nam žao. Gledali bismo mi još da nam vreme nije izbledelo. Nalik štampanoj tkanini lošeg kvaliteta. I kvantiteta.
Prosvirao sam sebi misao kroz glavu: da li će svi doći? Ili će poslati Sedobradog. Sav u skoku i naprečac, uzverao sam se do stola sa đakonijama i ponovo zaspao. Ništa nisam sanjao, osim ovoga što zapisujem. Posle sam drhturio do kioska – njega nema, ukrala dečurlija. Sve njih valja zaposliti u policiji – ovo je govorio moj pokojni dever, nisam ja. Ja ne govorim ni glasno. Otišao sam u baštu i tamo sačekao pramen vetra, voleo bih da ne dubim – tako bi mogao da mi mrsi kosu kad skinem šešir. I ovako sam bio prijatno iznenađen: maslačak samo što se nije dao u beg. Uveče sam se vratio.
Nema Blagoja. A javljeno mi je da će se pojaviti, s bobom. Ako danas ne ustanovimo kad će vlada – onda ne želim ni da mi se pretpostavlja svaki izlaz. Ili ulaz. Ne znam zašto ga nema, čekam ga.
Blagoja nema pa dubim. Zainatio sam se da obelodanim kapacitet, belodan da bude. Od ponoći radim na tome danonoćno i u kontekstu. Preuzeo sam odgovornost. Lično ja! Ne mogu više da čekam ni Blagoja, ni skoroteču, ni proces. Nisam vlastan.
Odavno nisam ovako lepo leteo. Polako. Ne smem da ubrzavam zbog papuča, one su mi za srce prirasle. Priraslice. Gore nisam mislio ništa. Tako je najbolje. Kao kroz maglu sam čuo pletenog Blagoja kako nosi džak boba. Sav se oznojio od tuge. Nisam mu se javio, nisam hteo da dangubim.
Zamalo da zalutam – da nije bilo novih putokaza ko zna kuda bih odleteo. Zaspao sam, tako, leteći. I, lepo sam sanjao.
Probudio sam se gore, sam. Umio sam se, očešljao, ručao i večerao. Nisam želeo da sletim u sve što sam video. Šta će meni Blagoje i njegov bob! Sve sam video sam i ne slećem više nikad!