Država nije prepoznalo šta se krije u Partizanu

Reč „uspeh“ nije dovoljna da bi se opisalo poslednje pola decenije u Košarkaškom klubu Partizan. Za pet godina osvojeno je pet titula državnog prvaka, a ovaj „nadrealni podvig“ se može porediti sa trideset godina na sceni Zdravka Čolića ili uzastopnim osvajanjem Oskara Toma Henksa. „Najveći krivac“ što navijačima Partizana u novom milenijumu ne silazi osmeh sa lica je naravno trener crno-bele košarkaške mašinerije Duško Vujošević. Nalik četiri godine mlađem kolegi iz fudbalskog sveta, Hose Murinju, Vujošević iza sebe nema igračku karijeru pošto je već sa sedamnaest godina zaplovio trenerskim vodama. Za više od tri dekade bavljenja trenerskim zanatom, popularni Dule je „stvorio“ bez preterivanja na stotine igrača i podigao na desetine trofeja. Poslednji pehar u nizu koji ima posebnu draž osvojen je u regionalnoj Jadranskoj ligi, a vest koja je prošle nedelje protutnjala sportskim medijima je imenovanje Partizanove ikone za prvog „istorijskog“ trenera reprezentacije Crne Gore.

Očekivano na klupi Crne Gore

Potez crnogorskog Košarkaškog saveza da imenuje Duška Vujoševića za prvog selektora u istoriji ove zemlje ne predstavlja nikakvo iznenađenje. Čelni ljudi KSCG su jednostavno sabrali dva i dva i izabrali Partizanovog „kouča“ čije se ime samo po sebi nameće kao prva i prava opcija. Naime, većina igrača koji bi trebalo da nastupe za „đetiće“, ili igraju (Drobnjak, Peković, Bakić) ili su igrali za Partizan kod Vujoševića (Šćepanović, Ostojić, Sekulić…), dok su ostali, (Mijatović, Dašić, Koljević, Vranješ…) prava poslastica za Duleta koji je poznat kao ekspert za rad sa mladim igračima. Olakšavajuća okolnost je i ta što je Vujošević (48) rođen u Podgorici.

Vujošević za Danas govori o odnosu sa Jadranskom ligom, trenutnom stanju u našoj košarci, situaciji u Partizanu…

Umesto lične karte

Duško Vujošević je trenerskim poslom počeo da se bavi davne 1976. sa nepunih 17 godina. Do 1982. je radio sa mlađim kategorijama u Partizanu, da bi već naredne godine kao trener OKK sa juniorima osvojio prvenstvo Jugoslavije. U 27. godini je postao (prvi) trener prvog tima Partizana i već na premijeri je osvojio prvenstvo Jugoslavije (1986/87). U sledeće dve sezone Vujošević je vodio Partizan do Fajnal fora (87/88), i trofeja Kupa Radivoja Koraća (88/89). Nakon jedne godine provedene u Španiji (Uelva) vraća se u Partizan sa kojim je došao do finala plej ofa (90/91) u kome je poražen od POP 84. Od 1992. do 1998. je radio u Italiji (Breša, Pistoja, Skavolini). Po povratku iz Italije Vujošević je u sezoni 1998/99 bio šef stručnog štaba podgoričke Budućnosti, a od 1999. do 2001. dve sezone je vodio beogradski Radnički.

Od povratka u Partizan, 2001, osvojio je pet titula prvaka države (2002, 2003, 2004, 2005 i 2006) i jedan Kup (2002), i tako postao najtrofejniji trener u istoriji kluba.

Kao trener juniorske reprezentacije Jugoslavije osvojio je Evropsko prvenstvo u Vrbasu (1988).

Poznato je da Partizan „nije u ljubavi“ sa Jadranskom ligom i njenim čelnicima. Kakav je vaš stav prema regionalnom takmičenju iz ove perspektive nakon osvajanja pomenutog takmičenja?
– Mi smo imali problem sa Jadranskom ligom prilikom samog priključenja. Partizan je 2003. godine u okviru Evrolige igrao u Zagrebu protiv Cibone, što je za nas bila neka vrsta „tihe probe“ da li je ostvarljivo da igramo u regionalnom takmičenju. Nažalost, u pomenutoj utakmici je ispoljena izuzetna agresija prema našem klubu, igrači su bukvalno gađani kamenjem, ja sam bio fizički napadnut…sve to je rezultiralo da Partizan, koji se godinu dana kasnije priključio Jadranskoj ligi od ostalih srpskih klubova, ima lošu konekciju na startu saradnje sa čelnicima takmičenja. To je uticalo da tretman prema našem klubu jednostavno od strane same lige nije dobronameran. Iz Partizana je zbog toga usledila normalna reakcija, da ne ćutimo u situacijama kada smo oštećeni…Mi smo u njoj učestvovali i kada smo bili nezadovoljni odnosom prema nama, naravno da smo zadovoljniji sada kada smo je osvojili. Ono što je dobro je da je ta liga napravila dobre konekcije u ULEB-u i jako je cenjena tamo. Idealno bi bilo da se liga reformiše i da se bolje (po Srbiju) rasporede vlasnička prava. Takođe broj učesnika treba smanjiti na dvanaest klubova da bi bilo više prostora za igranje u drugim takmičenjima, a prvak Jadranske lige mora da ima direktan prolaz u Evroligu.
Poznato je da se KK Partizan nalazi u određenim problemima pošto nema podršku od strane države. Koliko takva situacija utiče na ovako veliki klub i sa kojim se problemima Partizan zbog toga suočava, a sa kojim Vi lično?
– U ovoj državi još uvek nije rešen sistem finansiranja sporta. Svima je jasno da ovo nije profitabilna delatnost, već kao kultura, prosveta i zdravstvo treba da bude nešto iza čega će država da stane i da reprezentuje. Mislim da nije prepoznato šta se krije u Partizanu. Mi imamo zdrav sistem po kome selektujemo mlade igrače u koje puno ulažemo i ne prodajemo ih da bismo zarađivali. Imamo ekipu u kojoj bez mnogo stranaca pokušavamo da stvorimo nešto što bi moglo da bude baza neke nove reprezentacije. To nažalost nije dobro prepoznato u sredini u kojoj, ponavljam, nije ustanovljen sistem finansiranja. Jednostavno nema srazmere koliko se ulaže u značaj nekog projekta koji daje rezultate nego se svodi na to da finansiranje zavisi od nekih nekih ličnih ukusa i simpatija pojedinaca. Mi veliku zahvalnost dugujemo NIS-u i nekim drugima, koji su bez obzira što nemaju ličnog interesa, odlučili da pomognu. Ta pomoć mnogo znači ali je ipak jednokratna a već je počela da se zloupotrebljava od strane nekih kao izgovor da je najzad i velika firma (NIS) stala iza Partizana. To nije vrsta sponzorstva, kao što ima slučajeva u našem sportu da neko preko svojih satelitskih firmi uslovljava pomoć klubu. Ministarstvo Sporta trebalo bi da pronađe put da se sportski klubovi finansiraju na pravi način. Jednostavno mora da se pronađe mehanizam u kome će se sprečiti pranje novca i gde treba da se dođe do pravilne distribucije sponzora u odnosu na veličinu nekog projekta koji je značajan za državu, a ujedno da postoji kontrola od strane te iste države.
Koliko se ova sezona Partizana razlikuje od prethodnih pošto je opšti utisak da je sistem igre drugačiji nego kada su za Partizan nastupali Vujanić i Milojević koji su se izdvajali kao lideri tima?
– Prva i osnovna razlika je da su mladi igrači koji su u ekipi ove sezone već neko vreme u klubu i da su stekli iskustvo igranja na velikim utakmicima. U te igrače je mnogo uloženo i oni jednostavno sada vraćaju klubu kvalitetnim igrama. I oni su svesni da je pitanje da li bi toliki napredak u igri ostvarili da nisu u Partizanu. Mi smo od starta sezone bili upućeni na timsku i zajedničku igru u kojoj je lider tim. Naravno, ja ne bih imao ništa protiv da je tu i dalje jedan Milojević ili Vujanić ili bilo ko drugi ko pod liderstvom ne podrazumeva da privatizuje igru i da igra isključivo za statistiku.
Koliko je za našu košarku dobra promena na mestu predsednika Saveza i kakvo je po vašem mišljenju trenutno stanje u našoj reprezentaciji?