Dugi kadrovi

Božidar Mandić Potrebni su nam dugi trenuci da bismo ponovo osetili da smo živi. Amplitude vremena su se toliko skratile da više ni sopstveno lice ne prepoznajemo, a naličje se nije izgubilo. Nedovršenost postaje trend kojem čovečanstvo teži, a, opet, od koga je svima muka. Ništa ne možemo da stignemo, a sve više postajemo neostvareni. Nismo izgubljeni samo zato jer to ne želimo da priznamo.
Vreme traje onoliko koliko mi dozvolimo da traje. Ono je autohtono, ne – kao čovek! Ako mu se čovek usprotivi, i ono se pobuni protiv čoveka. Mnogo mogućnosti sprečava delanje. Ništa ne možeš da učiniš jer te sprečava množina i upućenost ka velikim ciframa i dimenzijama. A prava ljubav dugo traje, gledanje filma se pretvara u uživanje kad ne znamo koliko traje sedenje na tvrdim stolicama u bioskopskoj sali, a čitanje knjige nam ne dozvoljava da histerično otrčimo ka interesu i uspehu. Sve što je sporo lepo je – glasi deviza koju, nažalost, brzo napuštamo. Čovek beži od svega što mu priuštava prijatnost.
Bela Tar, revolucionar filmskog stvaralaštva – naspram filmske industrije, opomena je da ne činimo životne rezove. Skalpel se zatekao u zloupotrebljenim šakama čoveka. Zato mađarski reditelj veli da kadrovi moraju biti dugi, kako bi se oko očovečilo. Lagani ritam na celuloidnoj traci čini da nam percepcija bude ispunjena opažanjem. Tako trajanje života i filmskih sekvenci biva izjednačeno. Ubrzani film, ubrzava i naše dahtanje. U dugim kadrovima možemo da primetimo nasilje i nepravdu, u brzim kadrovima ona je neprimetna, a ubitačna. Zato Tar kaže da je i kaseta od dvadeset minuta prava cenzura. Njegova montažerka priča kako su je svi reditelji učili da zna gde seći celuloid, dok Bela Tar insistira gde je ne seći. U njegovim filmovima dva aktera hodaju po deset minuta, a sinhroni koraci nas ne uvode u dosadu. Štaviše, meni se čini da nas odmaraju i razbuđuju u predatosti razmišljanju i filozofiji.
Snovi opovrgavaju istoriju ratova.
Sanjanje traje dugo, kada ustanemo rane. Zar, stara fraza, ko rano rani, dve sreće grabi, nije istinita. Tada dan postaje potentan, vremena je napretek, a mi celoviti. Tek kada je dan ispred nas dug, i snovi postaju suštastveni. Dužina smisla se ne bazira na dužinskom određenju, već na koncentrisanoj upućenosti ka sadržaju. Cilj pogađamo onda, kada dozvolimo i promašaje oko njega. U silikonskoj demokratiji vlada doktrina da suprotnost istina ima smisla, ali ne i laž. Skraćeni trenuci kastracija su samog čoveka. Život je sve kraći, mada sve duže živimo. Godine se ređaju, a vremena nema. Dugo trajanje postaje naša nostalgija. Čovek ne može da izdrži dugu ljubav, jer nema šta da da iz sebe. Amplitude su se skratile, pa teško možemo da pripremimo svoje emocije na izmene. Tako nastaje stres, gorki kolač savremene svakidašnjice. Čovek je zloupotrebio brzinu ne znajući da će i brzina učiniti to isto sa njim. Već smo se jako približili vremenu kada će nam se volan istrgnuti iz ambicija.