Dve nedoumice o jednoj kontrainstituciji

U njegovom predlogu bilo je nekog rezona jer sam kao saradnik Instituta bio i poslednji upravnik Centra za filozofiju i društvenu teoriju Instituta društvenih nauka i prvi direktor samostalnog Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Beogradskog univerziteta. NJegov predlog sam ljubazno odbio jer mi se činilo da bih govorio u Institutu potpuno drukčijeg profila od onog u kojem sam proveo deo radnog veka. Istovetnost imena me nije impresionirala. Smatrao sam da je reč o nesamerljivim dužima.

Bio sam stoga iznenađen kada sam sredinom septembra ove godine dobio elektronsku poruku jednog od saradnika Instituta s kojim prethodno nisam bio u prepisci. Bila je to lična poruka iz koje navodim ključni deo:

„Ovog leta je IFDT objavio knjigu o svojoj istoriji, verujem da ste čuli nešto o tome…

Promocija knjige je planirana kao okrugli sto, razgovor s istaknutim ličnostima koje su radile u Institutu, rukovodile Institutom, ili tesno s njim sarađivale. Voleli bismo da napravimo jedan produktivan osvrt na burnu istoriju koja je obeležila nastanak i trajanje Instituta, pa i da govorimo o prelivanju te burne istorije na današnji trenutak. Čak se nadamo i polemičnom tonu, raspravi i sukobu mišljenja, pre nego „običnoj“ promociji knjige.

Bila bi nam ogromna čast ako biste pristali da dođete i govorite; moje je mišljenje da bi bez Vašeg glasa taj okrugli sto bio upadljivo nepotpun.“ Zahvalio sam se na ljubaznom ličnom pozivu, ali i dodao: „Institut je drastično promenio profil, pa sam odbio da učestvujem i u nekom ciklusu izlaganja o „istoriji Instituta“.

Oštro sam se usprotivio i nekakvom skupu o uspostavljanju „SrbStvujuće filozofske terminologije“. To je bila moja poslednja intervencija. Dosta, neka pri tome i ostane. Najlepše vas molim za razumevanje. Godinama je to „čist’ nekaj drugega“ u odnosu na ustanovu u kojoj sam radio“.

Saradnik Instituta je očigledno očekivao da ću dobiti poziv Instituta da aktivno učestvujem u radu Okruglog stola povodom promocije knjige Građenje jedne kontrainstitucije. Istorija Instituta za filozofiju i društvenu teoriju. Ja nisam. Tako je i bilo.

Dobio sam samo cirkularno obaveštenje o Okruglom stolu „Građenje jedne kontrainstitucije: Istorija Instituta za fiozofiju i društvenu teoriju“ (petak 27. 09. 17h) jer se moje ime nalazilo na opštoj mailing listi Instituta. Kao učesnici najavljeni su Vojislav Koštunica, Dragoljub Mićunović, Radivoj Cvetićanin, Sonja Liht, Latinka Perović, Vladimir Goati, Predrag Krstić, Milivoj Bešlin, Želimir Žilnik, Petar Bojanić i autori Olga Nikolić i Igor Cvejić.

Ovde ću se zadržati na samo dva momenta koja izazivaju velike nedoumice. Odgovor na pitanje ko su bili aktivni učesnici nije se mogao dobiti iz izveštaja sa skupa koji je iz pera inače ozbiljne novinarke Snežane Čongradin koji je pod naslovom „Petar Bojanić: Utočište za intelektualce više ne postoji“ objavio dnevni list Danas (28-29. septembar 2019, na str. 5.) U tom članku nema ni reči o predmetu promocije, ali je opisana žalba direktora IFDT dr Petra Bojanića da je smetnja u radu Instituta što nije državno vlasništvo.

Zaista, kako to da Institut koji Bojanić označava kao kontrainstituciju nije u državnom vlasništvu?! Teško da bi i nadrealisti smislili bolji paradoks! Direktor IFDT žalio se i premijerki Ani Brnabić – bezuspešno. Prema pisanju autorke teksta izjavio je „… da ova višedecenijska institucija, koja je decenijama unazad bila utočište za sve intelektualce, ugrožene zbog slobodnog izražavanja misli i javne reči, faktički – ne postoji“.

Neka razume ko može! Na moguće pitanje da li je u Institutu bilo što činjeno da se ta nesumnjivo značajna institucija nauke i kulture u Srbiji gasi kao tribina „slobodnog izražavanja misli i javne reči“, otvorena za ugrožene intelektualce – nema ni reči.

Druga nedoumica tiče se liste pozvanih učesnika okruglog stola. Samorazumljivo je da su pozvana dva bivša upravnika CFDT, Dragoljub Mićunović i Vojislav Koštunica i jedan broj mlađih koleginica i kolega, sadašnjih saradnika IFDT. Nedoumicu izaziva činjenica da su pozvane i neke ličnosti kao Radivoj Cvetićanin ili Latinka Perović, vrlo aktivna učesnica u višegodišnjem političkom progonu ne samo „beogradskih praksisovaca“ nego i filmskih stvaralaca, književnika i drugih umetnika ubačenih u žrvanj političke prese pod imenom „crni talas u kulturi“!

Bila je izvršni sekretar Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije u doba najžešćih hajki na profesore „osnivače“ IFDT kao kvaritelje studentske omladine 68′. Zaista treba imati jako „kratko pamćenje“ pa zaboraviti da je skoro pune četiri godine (1968 – 1972) bila u samom vrhu piramide moći u Srbiji i vodila politiku osude svakog nezavisnog slobodnog mišljenja i izražavanja. I sama je posle 1972. godine pala u nemilost, odbačena i politički osuđena, osetila sve loše i neljudske posledice politike koju je prethodno vodila.

Ako je za žaljenje taj deo njenog životnog puta, ipak ne treba smetnuti s uma da su politički arivisti i karijeristi koji su je „smenili“ nastavili istu politiku protiv „grupe beogradskih praksisovaca“ ali i drugih kolega, na primer profesora Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Izglasali su januara 1975. godine u Narodnoj skupštini Srbije lex specialis protiv nastavnika Filozofskog fakulteta, da bi ih posle višegodišnjeg maltretiranja izbacili bukvalno na ulicu!

Naslednici Latinke Perović u političkom aparatu Saveza komunista bili su arogantniji, primitivniji i vulgarniji. NJihovo političko ponašanje podsećalo je na jednu bosansku pričicu s nekog partijskog sastanka neposredno posle Drugog svetskog rata kada partijska organizacija ima dilemu da li da Muju kazni ukorom ili ukorom pred isključenje, a Suljo dobacuje „Šta ukor, šta ukor pred isključenje – kravu, kravu mi njemu da oduzmemo“.

Da bi se ovaj problem bolje razumeo potrebna je napomena o istoriji nastanka Centra za filozofiju i društvenu teoriju (CFDT). Oni koji znaju nešto o toj istoriji mogu posvedočiti da je taj Centar osnovan pod velikim pritiscima iz zemlje i inostranstva, posebno Međunarodne organizacije rada, da se reši egzistencijalni status sedam nastavnika i saradnika Filozofskog fakulteta u Beogradu, tzv. „beogradskih praksisovaca“. Poseban uslov je bio da to mora biti akademska, naučna institucija koja (treba da) je članica Univerziteta u Beogradu.

Dakle, CFDT je osnovala država kao azil za „moralno-politički nepodobne“ profesore/profesorice i saradnike Filozofskog fakulteta Beogradskog univerziteta nakon više od dvanaest godina neprekidnog političkog progona i svakog drugog šikaniranja. Nisu, dakle, naše kolege i koleginica Golubović bili „osnivači“ CFDT, kako stoji na internet stranici IFDT nego su ugurani u „prokrustovu postelju“ novoosnovanog Centra IDN.

Reč „azil“ nije prejaka, ali su se institucije autoritarne države i Saveza komunista ipak prevarile u računu. Za razliku od mnogih često smenjivanih političara koji bi dobili neko „uhljebije“ i ćutali, naše kolege i koleginica Golubović su rad u Centru koristili za još intenzivniji naučni rad, okupljanje mlađih saradnika i širenje intelektualnih komunikacija i uticaja.

Pa nisu valjda tadašnje vlasti bez svojih političkih „razloga“ na sudu osudile doktorsku tezu Nebojše Popova na uništenje ili digle veliku političku halabuku protiv knjige Vojislava Koštunice i Koste Čavoškog Stranački pluralizam ili monizam: obnova i zatiranje posleratne opozicije?!

Neko bi mogao prigovoriti da je Latinka Perović poslednjih decenija objavila dela koja su izazvala određena interesovanja u javnosti Srbije i da je ostavila za sobom svoj politički angažman. Tačno, bio bih poslednji čovek koji bi joj osporavao pravo da kritikuje praksisovce, moje kolege koji su skoro svi s onu stranu života. Kao ozbiljan istraživač ipak bi morala znati ili prisetiti se da „grupa beogradskih praksisovaca“ nije nastala spontano kao grupa ličnosti sličnih intelektualnih i teorijskih opredeljenja.

U taj „tor“ su razne ideološke komisije, druge državne institucije i neformalne partijske grupe ubacile – kolebajući se oko nekih imena – nekoliko saradnika Filozofskog fakulteta u Beogradu da bi bili postavljeni kao mete za svakojake političke i druge napade. To je učinjeno u političkom aparatu čiji je jedan od ključnih rukovodilaca bila Latinka Perović. A da „beogradski praksisovci“ nisu bili nikakva spontana grupa istomišljenika pokazuje njihov razlaz i različiti pa i suprotstavljeni stavovi i angažmani u javnosti Srbije krajem prošlog i početkom ovog veka.

Izgleda da je neko tačno primetio da „jednom u aparatu, uvek u aparatu“! Ni danas Latinka Perović ne može a da se ne „očeše“ o „grupu beogradskih praksisovaca“. I danas im prebacuje što su ignorisali, „sektaški“ odbacivali, Vuka Pavićevića koji je u vreme njene velike političke moći zajedno s njom kritikovao te svoje kolege po raznim ideološkim i drugim komisijama.

Tako je nedavno u Danasu pisala: „Poznavala sam profesora Pavićevića i veoma sam ga poštovala. Sretala sam ga na sednicama Ideološke komisije Gradskog komiteta Saveza komunista čiji je bio član… Nije pripadao beogradskoj grupi praksisovaca, a i oni su se prema njemu odnosili držeći se načela: Ko nije sa nama, taj je protiv nas. Oni među njima koji su napisali memoare (Mihailo Marković, Dragoljub Mićunović) ostavili su pisani trag o tome.“ (Latinka Perović, „Borka Pavićević (1947-2019) Skica za biografiju“, Danas, 23. septembar 2019, str. 18.)

Est modus in rebus! Čak bi se i Latinska Perović trebala negde zaustaviti, za svoje dobro. U temelje Instituta za filozofiju i društvenu teoriju kao „korpe“ u koju će biti smešteni „politički i ideološki mućkovi“ utkana je politika koju je Latinka Perović vodila ne samo prema filozofima i sociolozima, saradnicima Praxisa. Tužno je i ružno da te političke stavove od pre pola veka danas ponavlja kao, valjda, „naučne istine“.

Tu sam se zaustavio i ostavio da tekst nekoliko dana „odleži“, nesiguran da li sam možda bio preoštar. A onda se u Danasu pojavio prilog Milivoja Bešlina „Pola veka Instituta za filozofiju – Na krilima junske pobune“ (Nedelja, subota-nedelja, 5-6 oktobar 2019, str. II). Kao profesionalni istoričar Bešlin je napravio dve omaške.

Jednu sitnu – Mićunović nije bio direktor IFDT nego upravnik Centra. Druga je veoma krupna i pripada revizionističkom maniru u istoriografiji. Institut nije „nastao na krilima junske pobune“ nego upravo suprotno – kao rezultat političkog i egzistencijalnog progona naših kolega i nastojanja da se „krila junske pobune“ slome i potpuno unište. Za slavlje pola veka Instituta ipak će morati da sačeka 2031. godinu. Milivoja Bešlina ostavljam u oblaku romantično-ružičastog pogleda na Institut.

Zahvalan sam mu što je više od trećine svog teksta posvetio izlaganju Latinke Perović. Zabeležio je da je „… istakla razlike između zagrebačkih i beogradskih praksisovaca koje su postojale od početka do kraja. Dok su prvi bili više zainteresovani za filozofiju, preokupacija drugih je bila politika. U fokusu beogradskih praksisovaca bila je njihova politička sudbina“. Te razlike su se pojavile na kraju, ali ih nije bilo na početku! Gajo Petrović i Mihailo Marković su bili delegati na VIII kongresu Saveza komunista, kada je politički aparat još imao iluziju da može da ih pacifikuje.

Da li su Gajo Petrović i Milan Kangrga izbačeni iz Saveza komunista zbog filozofskih stavova ili zbog snažne podrške „lipanjskim gibanjima“? Da li je časopis Praxis zabranjivan, a neki njegovi saradnici suđeni zbog zastupanja filozofskih i teorijskih stanovišta i ideja? Činjenica da praksisovac Predrag Vranicki postaje rektorom Zagrebačkog sveučilišta, a tzv. beogradski praksisovci terani na ulicu govori o različitom ponašanju hrvatskog i srpskog rukovodstva SK.

To ne znači da je hrvatsko rukovodstvo bilo tolerantnije nego da je imalo „preča posla“ oko maspoka. Ako te politika svakodnevno lupa po glavi, samo cinik može da ti prigovori što ti je u fokusu tvoja politička sudbina! A onaj koji ti oduzima pravo da radiš, da deluješ u javnom prostoru i posle pola veka ti prigovara što si se sastajao u kafanama „…na večerama čiji su glavni organizatori bili Nebojša Popov i Svetozar Stojanović“, morao bi da zna iz istorije bar toliko da su u mnogim društvima kafane i berbernice bile kolevke demokratije. A i neće biti da je samo Tito čitao policijske izveštaje o prisluškivanim razgovorima u kafanama i privatnim stanovima.

To su valjda radili i njegovi podređeni poput Latinke Perović. Nakon pola veka bavljenja temama istorije kulturnog i političkog života Srbije mogla bi da zna da Mihailo Marković i LJubomir Tadić (Tadić nije ni bio član radne grupe SANU za izradu Memoranduma!) nisu kao predstavnici Centra učestvovali u pisanju Memoranduma SANU, već kao akademici SANU, čiji su počasni članovi bili Josip Broz i Edvard Kardelj!

Nisam „zadušna baba“ koja po svaku cenu „brani“ svoje mahom pomrle kolege, „beogradske praksisovce“. Načelo Praxisa je bilo „kritika svega postojećeg“, pa i samog časopisa i njegovih saradnika.

I sam sam oštro polemisao s Mihailom Markovićem – ne kada je bio proganjan nego kada se peo na političko nebo Srbije. Javno i jasno sam se kritički odnosio i prema poznim stavovima LJubomira Tadića. I Latinka Perović ima pravo na „kritiku svega postojećeg“. Jedino je tiho molim da to čini na osnovu činjenica, a ne da posle pola veka ponavlja floskule i neistine političkog aparata kojim je izvršno rukovodila.