Eho iz bunkera

Slušajući individualno JA, njegovo MI, pretvorili smo se u naše SVE (Srbija do Tokija, grafit iz rata u Bosni).

Tako ostrašćeni, krvavih ruku, prljavog lica stigli smo nakon male nade sa petoktobarskim vrenjem šampanjca, u kolektivni višegodišnji mamuluk na pijanom brodu.

Dijagnoza: eutanazija bilo kakve tolerancije. Zaboravili smo da čitamo, sve (a, tek ono između redova?) samo zato što smo zaboravili da razgovaramo.

Naše nasleđe kroz „figuru neprijatelja i govor mržnje“, toliko nas je osnažilo da smo danas usavršili brend etiketiranja koji se nosi u svim sezonama našeg svakodnevnog ponašanja.

Kao kakav apostol upozorenja za sva naša svesna, politički poželjna, po ljude tragična dešavanja sociolog i hroničar naše (ne)kulture, Ratko Božović ne odustaje (Geometrija mišljenja, Čigoja štampa, 2020).

On uporno ponavlja: „najavažniji razlog za vođenje dijaloga bio bi u tome da se obzani promena, čak i od stava od kojeg se polazi. Stavovi se mogu ne samo opovrgnuti, potvrditi ili modifikovati nego i integrisati u novi stav, novo ishodište“.

Upozorava ne uspevajući da nas privede oltaru, gde reč aminuje pred ćutanjem, ali je isto tako opasno otrovna kad je je rafalno pučka, porno označena prema učesniku u toj bučnosti dokazivanja koji smatramo i čujemo i (u)čestvujemo.

„U autokratskoj vladavini, s neizbežnim podanicima, to je već teskobna pozicija u kojoj je važnije ko govori nego šta govori“, i tu dolazimo do tačke oslonca na našem dubokom dnu kad pokušavamo da se sporazumemo o toleranciji u nesasložju dijaloga.

Toga nema u radnji, na javnim skupovima, za šalterom u komunikaciji šta smo čuli i kako to komentarišemo, ili ocenjujemo.

Šta će biti naš stav u kontinuitetu vesti koje se ređaju jedna za drugom na određenu temu.

„Pristati na preovlađujuće nekritičko mišljenje i trivijalizaciju stvarnosti vodi konformiste do života u banalnosti“, upozorava nas po ko zna koji put Božović, dodajući da „suštinski, život bez sukoba mrtav je privid – ravnodušje i defetizam“.

Gde smo mi tu?

Na margini našeg otupelog ne snalaženja da se borimo protiv onoga JA, i ko si TI.

Ušančeni, razdvojeni da kad se nađemo svako u svome bunkeru (u svom mediju, elektronskom, ili pisanom, svejedno) imamo pravo na svoju monologiju, u odnosu na drugu stranu.

Vidljivost te linearnosti fingiranog dijaloga postla je stilski impresivna u svojoj golišavaoj zavodljivosti, ma sa koje strane bila plasirana, bilo iz tabloidno pragmatičnog rezervata primitivizma, ili iz sofisticirane intelektualnosti koja se plasira kroz prozračnu prizmu površnosti medija kojom smo strpani u bunker autističnosti, u kome je naš komfor sveden na isključivost koja se svodi na ono ZA i PROTIV.

Tu nema provokacije, one iskre koja nudi kritičnu oštricu da se probije koprena isključivosti i dobije nešto što je potreba dijaloga: rešenje pozitivnosti.

Tu sam sociolog Božović podseća na autocenzuru kao „krotiteljicu slobodnog duha“.

Danas kad se gubi strast za čitanjem, gledanjem, razgovorom, po izboru, onoga što nije nenametljivost „bogom dane istine“ od NJEGA i NJEGOVIH, teško je izbeći ono što nam autor poručuje, jer kako piše „kad cenzor ovlada cenzurisanim, kad nađe put do njega, autocenzura je autorepresija. Ona dolazi sa teskobom, strahom i strepnjom“.

Nevesela je dijagnoza našeg stanja koju uočava Božović kad je u pitanju temeljnost naše suštine dijaloga.

Onog o kome nas bombarduju: dijalog Beograda i Prištine, dijalog na Kosovu, dijalog između partija u Crnoj Gori, razgovori Rusije i NATO, EU u dijalogu sama sa sobom…

„Tamo gde eksplodira mržnja razbuktavaju se potisnute strasti, frustracija i agresija“, eto zato smo mi u sigurnom skloništu naših ličnih bunkera u kome smo uvek pobednici, pošteni, pravdoljubivi, potčinjeni i ko zna šta još.

U bunkeru nam je lepo, vodimo dijalog sami sa sobom i tu smo svi zadovoljni i opušteni, jer nam je kritičnost kao kakav organ odstranjena iz našeg vidokruga organskog bivstvovanja.

Zato postajemo agresivni, mimo boleština oko nas, jer bolesnim se lako upravlja, on ima nadu samo da ne izgubi samog sebe, a na druge gleda kao na objekte koji će preživeti i ako se sa vama ne slažu.

Galamimo, a čuje se samo eho iz našeg bunkera!