Elita vlasti transnacionalne kapitalističke klase 1

Polovinu svetskog bogatstva posedovalo je šezdeset dvoje ljudi, po podacima Oksfam internešenela, objavljenim 18. januara 2016.

Godinu dana kasnije, 16. januara 2017. Oksfam je izvestio da polovinu svetskog bogatstva sada poseduje samo osam ljudi.

Bogatstvo se sada koncentriše tolikom brzinom da je moguće da će jedan čovek uskoro posedovati više bogatstva nego polovina svetskog stanovništva.

Najbogatijih šest milijardera 2017, uključujući njihovo državljanstvo i procenjeno neto bogatstvo, bili su Amerikanac Bil Gejts (88,8 milijardi dolara), Španac Amansio Ortega (84,6), Amerikanac Džef Bezos (82,2), Amerikanac Voren Bafet (76,2), Amerikanac Mark Zakerberg (56) i Meksikanac Karlos Slim Helu (54,6 milijardi dolara).

Na Forbsovoj listi milijardera iz 2017, bilo je 2.047 imena. (Forbes, 20. mart 2017). Članovi te globalne kapitalističke elite potpuno su svesni tih ogromnih nejednakosti i munjevitog rasta koncentracije svog bogatstva.

Ti milijarderi slični su kolonijalnim vlasnicima plantaža.

Oni znaju da su sitna manjina sa ogromnim bogatstvom i moći, ali ipak moraju stalno da brinu o neposlušnim eksploatisanim masama koje se dižu na pobunu.

U nastojanju da aktivno zagovara veću demokratiju i jednakost, ova knjiga je pokušaj objašnjenja kako te ogromne razlike u bogatstvu nastavljaju da rastu, i koji mehanizmi vlasti štite i održavaju te divove kapitalizma.

Kako je moguće da je Kongres SAD nedavno izglasao ogromno smanjenje poreza za članove najbogatije elite u zemlji, poklanjajući im dodatne milijarde koncentrisanog bogatstva?

Razumevanje kako se moć i nejednakost održavaju možda nas može dovesti u priliku da se borimo za demokratiju i jednakost u današnjem svetu, i da ih osvojimo.

Udruženja „za donošenje političkih odluka“

Duga tradicija socioloških istraživanja dokumentuje postojanje dominantne vladajuće klase u Sjedinjenim Državama.

Te elite kreiraju politike i određuju nacionalne političke prioritete.

Američka vladajuća klasa je složena i konkurentska.

Perpetuira se preko uzajamno povezanih porodica sa visokim društvenim položajima, sličnim životnim stilovima, korporativnim spregama, i članstvima u elitnim društvenim klubovima i privatnim školama. (Vidi Vilijam Domhof: Ko vlada Amerikom? Trijumf korporativnih bogataša, 2014. i Piter Filips: Relativna prednost: sociologija Boemskog kluba iz San Franciska, 1994.)

Odavno je utvrđeno da se američka vladajuća klasa uglavnom perpetuira sama od sebe (rana istraživanja Čarlsa Birda, objavljena 1913. pod naslovom Ekonomsko tumačenje Ustava Sjedinjenih Država, ustanovila su da su ekonomske elite formulisale Ustav SAD tako da služi njihovim posebnim interesima. U svojoj knjizi iz 1921, Dinastička Amerika i oni koji je poseduju, Henri Klajn tvrdi da bogataši u Americi imaju moć koja nikad ranije u istoriji nije bila poznata, centralizovanu u vrhovna dva procenta stanovništva koji poseduju oko 60 odsto imovine u državi. Godine 1937. Ferdinand Lunberg objavio je knjigu Šezdeset porodica Amerike, u kojoj je dokumentovao samoperpetuirajuće, brakovima uzajamno povezane porodice za koje je državna vlada samo „neophodna sluškinja privatnog bogatstva“. Rajt Mils je 1945. utvrdio da su devet od deset članova elite od 1700. do 1729. dolazili iz bogatih porodica), održavajući svoj uticaj preko institucija za kreiranje politika kao što su Nacionalno udruženje proizvođača, Privredna komora SAD, Poslovni savet, Poslovni okrugli sto, Konferencijski odbor, Američki preduzetnički institut za istraživanje javne politike, Savet za inostrane odnose i druge grupe za kreiranje politika usredsređene na biznis. (Vidi Robert Brejdi: Business as a System of Power, 1943. i Val Bariz: Mreže elite za planiranje politike u Sjedinjenim Državama, 1992.) Ta udruženja odavno dominiraju donošenjem političkih odluka u vladi SAD.

U svojoj knjizi Elita vlasti iz 1956, Rajt Mils je dokumentovao kako je Drugi svetski rat u SAD učvrstio trojstvo vlasti koje čine članovi korporativnih, vojnih i vladinih elita, u centralizovanu strukturu vlasti koju pokreću klasni interesi i koja deluje jedinstveno preko viših krugova kontakata i sporazuma.

Mils piše da su elita vlasti „oni koji odlučuju o svemu o čemu se odlučuje i što ima značajne posledice“.

Ti visoki krugovi donosioca odluka obično su više zainteresovani za međuorganizacijske odnose i funkcionisanje ekonomije kao celine nego za puko sleđenje svojih posebnih korporativnih interesa. (Vidi Majkl Soref: Društvena klasa i podela rada u korporativnoj eliti, 1976, kao i dva rada Majkla Juzima: Društvena organizacija američke poslovne elite i učešće korporativnih direktora u upravljanju američkim institucijama, 1979. i The Inner Circle, 1984.) Mils je pažljivo primetio da koncept elite vlasti ne počiva isključivo na ličnom prijateljstvu nego se pre oslanja na širu ideologiju zajedničkih ciljeva korporativnog sistema.

Ti visoki krugovi planerske elite, kao deo američke više klase, glavni su donosioci odluka u društvu.

Iako članovi te elite pokazuju neko osećanje mitstva, oni su takođe skloni stalnim neslaganjima oko posebnih politika i neophodnih akcija u različitim društveno-političkim okolnostima. (Tomas Kenig i Robert Gogl: Uzajamno spregnute korporativne uprave kao društvena mreža, 1981. i Piter Filips: Crvena pretnja 1934-1935. i usvajanje nacionalnog Zakona o radnim odnosima), 1994.) Ta neslaganja mogu blokirati agresivne reakcionarne odgovore na društvene pokrete i građanske nemire, kao u slučaju radničkog pokreta iz 1930-ih i pokreta za građanska prava iz 1960-ih godina.

Tokom ta dva perioda, liberalniji elementi planerskih elita uglavnom su dominirali procesom donošenja odluka podržavajući donošenje Zakona o radnim odnosima i Zakona o socijalnoj sigurnosti iz 1935, kao i Zakona o građanskim pravima i Zakona o ekonomskim šansama iz 1964.

Ti delovi nacionalnog zakonodavstva shvaćeni su kao posledice aktuelnih društvenih pokreta i građanskih nemira, i bili su implementirani umesto uvođenja represivnijih mera. (Raspravu o glavnim ljudima u visokim krugovima političkih elita koji zagovaraju svetsku vojnu dominaciju SAD kao svoj ključni program, vidi u Piter Filips, Bridžit Tornton i Selest Vogler: Grupa za globalnu dominaciju: prethodna upozorenja na 11. septembar i izborne nepravilnosti u kontekstu, 2010)

Tokom poslednje dve decenije, a posebno od događaja od 11. septembra 2001, planerske elite u SAD uglavnom su bile jedinstvene u pružanju podrške američkoj imperiji vojne moći koja kontinuirano vodi represivni rat protiv grupa – obično označenih kao teroristi – koje pružaju otpor širom sveta.

Taj rat protiv terorizma u stvari se mnogo više vodi zbog zaštite transnacionalne globalizacije, slobodnog protoka finansijskog kapitala po celom svetu, hegemonije dolara i pristupa nafti, nego zbog suzbijanja terorizma.

Sjedinjene Države imaju dugu istoriju intervencija širom sveta radi zaštite naših nacionalnih interesa.

NATO je partner u programu svetske dominacije SAD, što odslikava ekspanzivnu transnacionalnu ekonomsku prirodu naših nacionalnih interesa.

Transnacionalna kapitalistička klasa

Kapitalistička elita vlasti postoji u celom svetu. Globalizacija trgovine i kapitala dovodi svetske elite u uzajamno sve spregnutije odnose – do tačke kad su društveni naučnici tokom poslednjih nekoliko decenija počeli da formulišu teoriju o razvoju transnacionalne kapitalističke klase (TKK).

U jednom od prvih radova o TKK, Transnacionalna kapitalistička klasa (2000), Lesli Skler tvrdi da je globalizacija uzdigla transnacionalne korporacije do dominantnijih međunarodnih uloga, što je dovelo do toga da nacionalne države postanu manje značajne od međunarodnih sporazuma razvijenih preko Svetske trgovinske organizacije (STO) i drugih međunarodnih institucija.

Iz tih multinacionalnih korporacija nastala je TKK, čije su lojalnosti i interesi, iako i dalje ukorenjeni u njihovim korporacijama, sve više internacionalni po svom obimu.

Skler piše kako se „pojavljuje nova klasa koja traga za ljudima i resursima širom sveta, u nezajažljivoj želji za privatnim profitom i stalnom akumulacijom.

Ta nova klasa je TKK, sastavljena od korporativnih izvršnih menadžera, globalizatorskih birokrata, političara, profesionalaca i potrošačkih elita“.

Skler dalje govori o tome kako je TKK novonastali kontrolni mehanizam globalizacije koji pokazuje klasnu solidarnost u svojim akcijama.

Ta jedinstvena klasa se reprodukuje preko zajedničkog verovanja u to da će stalni rast preko konzumerizma koji stvara profit, na kraju sam od sebe rešiti probleme globalnog siromaštva, masovne nejednakosti i uništavanja prirodnog okruženja.

Zatim je 2004. usledila knjiga Vilijama Robinsona, Teorija globalnog kapitalizma: proizvodnja, klasa i država u transnacionalnom svetu.

On tvrdi da je 500 godina kapitalizma dovelo do globalne epohalne promene u kojoj se celokupna ljudska delatnost transformisala u kapital. Po tom stanovištu, svet je postao jedno tržište koje je privatizovalo društvene odnose.

Robinson je uočio da TKK sve više deli slične životne stilove, obrasce visokog obrazovanja i potrošnje.

Globalna cirkulacija kapitala čini jezgro međunarodne buržoazije, koja deluje u oligopolističkim klasterima širom sveta.

Ti klasteri elita formiraju transnacionalne saveze spajanjem i akvizicijama radi povećanja koncentracije bogatstva i kapitala.

Taj proces stvara poliarhiju hegemonih elita.

Koncentracija bogatstva i vlasti na tom nivou teži da se preterano akumulira u rukama sve manjeg broja članova elite do tačke kada kapital ima ograničene prilike za bezbedno ulaganje, što dovodi do pritiska da se ulazi u špekulativne odnosno rizične investicije.

Članovi globalne elite vlasti iz TKK nastoje da koriguju i zaštite svoje interese preko globalnih organizacija kao što su Svetska banka, STO, Međunarodni monetarni fond, G20, G7, Svetski ekonomski forum, Trilateralna komisija, Bilderberška grupa, Banka za međunarodna poravnanja, i druga transnacionalna udruženja.

Robinson tvrdi da u okviru tog sistema nacionalne države postaju puke teritorije sa stanovništvom, a da je stvarna vlast u rukama donosioca odluka koji kontrolišu globalni kapital.

Jedan noviji rad o TKK je knjiga Vilijama Kerola, Stvaranje transnacionalne kapitalističke klase (2010).

Kerolov rad je fokusiran na integraciju transnacionalnih mreža korporativnog planiranja između 1996. i 2006.

On je koristio baze podataka odbora direktora 500 najvećih globalnih korporacija, pokazujući koncentrisanu međupovezanost ključnih korporacija i sve manji broj uključenih ljudi.

Prema toj analizi, tokom deset godina njegovog istraživanja, prosečan broj članova korporativnih odbora opao je sa 20,2 na 14,0.

Pored toga, središte tih mreža sve više su finansijske organizacije.

Kerol tvrdi da TKK koja se nalazi u centrima tih mreža stiče korist od njihovih širokih uzajamnih veza, i time obezbeđuje strukturni kapacitet i klasnu svest koji su neophodni za delotvornu političku solidarnost.

U Priručniku za transnacionalno upravljanje (2011), koji su priredili Tomas Hejl i Dejvid Held, navedene su 52 transvladine mreže, arbitražna tela, multiakterske inicijative (sa umreženom saradnjom) i dobrovoljne regulatorne grupe (udruženja za fer rad/trgovinu).

Neka od 52 navedena tela TKK su Bazelski komitet za bankarsku superviziju; Radna grupa za finansijsku akciju, osnovana 1989. da se bavi problemima pranja novca i finansiranja terorizma; Odbor za finansijsku stabilnost stvoren 1997, posle azijske finansijske krize, da ministre finansija snabdeva komunikacionim platformama na međunarodnom nivou i da prenosi preporuke grupama G7 i G20; Odbor za međunarodne računovodstvene standarde i Međunarodno udruženje supervizora osiguranja.

Superklasa – globalna elita vlasti

Dublje unutar transnacionalne kapitalističke klase nalazi se ono što Dejvid Rotkopf naziva superklasom.

U svojoj knjizi Superklasa: globalna elita vlasti i svet koji oni stvaraju (2008), Rotkopf tvrdi da superklasu čini šest do sedam hiljada ljudi, ili 0,0001 posto svetskog stanovništva.

To su uzajamno povezani odnosno megakorporativni članovi svetske elite koji dolaze u Davos, lete Galfstrim privatnim avionima, i kreiraju politike – ljudi na samom vrhu piramide globalne elite.

Njih 94 odsto su muškarci, uglavnom beli, iz Severne Amerike i Evrope.

Rotkopf navodi da su to ljudi koji kreiraju program G8 (sada G7 posle isključenja Rusije), G20, NATO, Svetske i STO.

Oni dolaze iz najviših krugova finansijskog kapitala, transnacionalnih korporacija, vlada, vojski, akademija, nevladinih organizacija, duhovnih vođa, čak i elita u senci. (Elite u senci uključuju, na primer, duboku politiku nacionalnih bezbednosnih organizacija povezanih sa međunarodnim kartelima droge koje iz američkih ratnih zona izvlače 8.000 tona opijuma i zatim peru 500 milijardi dolara godišnje preko transnacionalnih banaka, od kojih je polovina sa sedištem u SAD.)

Globalna elita vlasti TKK predstavlja interese nekoliko stotina hiljada milionera i milijardera, najbogatijih ljudi koji čine jedan odsto stanovništva i sam vrh hijerarhije svetskog bogatstva.

Ironično je da ta ekstremna akumulacija koncentrisanog kapitala na vrhu stvara stalne probleme globalnim menadžerima novca, koji moraju da detaljno pretražuju svet u potrazi za novim prilikama za investicije koje će uroditi odgovarajućim profitima od kapitala.

Rotkopfova definicija superklase naglašava njen uticaj i moć. Tokom 2017, 2.047 svetskih milijardera zajedno je posedovalo 7,67 triliona dolara bogatstva.

Bil Gejts je i dalje najbogatiji čovek na svetu (2017), sa bogatstvom koje dostiže ukupno 88,8 milijardi dolara, nakon porasta od 11 milijardi dolara od 2016. do 2017.

Milijarderi su deo superklase, ali nisu svi milijarderi deo globalne elite vlasti u smislu da direktno utiču na globalne politike.

Ali bi se skoro svi milijarderi složili s tim da je zaštita i stalni rast njihovog bogatstva dobra zamisao čije sprovođenje moraju osigurati nacionalne države, policijske snage i kreatori politika. (Dejvid Rotkopf: Superclass – javni govor u Fondaciji Karnegi za međunarodni mir, 9. april 2008.)

Godišnji sastanak Svetskog ekonomskog foruma u Davosu, na kojem od 1971. učestvuju menadžeri vrhovnih hiljadu svetskih korporacija, naglašavao je stalni problem globalne nejednakosti i druge velike svetske probleme.

Sa sastanka od januara 2017. objavljen je izveštaj pod naslovom Previše je lako izolovati se – lideri iz Davosa razmišljaju o društvenim podelama.

U izveštaju je saopšteno da se elite ne smeju izolovati od ostatka sveta. Filip Dženings iz Globalnog sindikata UNI izjavio je da „ukoliko želimo da stvorimo društvo koje radi za sve, svako mora u nekom svojstvu sedeti za stolom za donošenje odluka“.

Jedinstvena stvar za sastanak iz 2017. bilo je učešće predsednika NR Kine Sija Đinpinga.

Sijeva poruka bila je da su mnogi problemi u današnjem svetu posledica ekonomske globalizacije. Jedan panel iz 2017. bavio se pitanjem Da li je osnovni dohodak za sve samo san.

Može se sa sigurnošću reći da Svetski ekonomski forum uglavnom nastavlja da funkcioniše kao proslava bogatstva, globalizacije i kapitalizma.

Čak i dok raspravljaju o svetskim problemima, učesnici izbegavaju da se zaista bave konkretnim rešenjima globalnog siromaštva i permanentnog rata izvan okvira promovisanja stalnog ekonomskog rasta.

Naše mišljenje o Svetskom ekonomskom forumu jeste da je on sličan godišnjem letnjem okupljanju Boemskog kluba iz San Franciska. (Piter Filips: Relativna prednost: sociologija Boemskog kluba iz San Franciska, 1994) U oba događaja učestvuju hiljade članova elite (u Boemskom klubu to su isključivo muškarci) koji slušaju probrane ključne govore i panele poznatih i značajnih osoba o glavnim društveno-ekonomskim temama u tom trenutku.

U oba događaja postoji predviđeno vreme za raspravu i susrete i pozdrave.

Ali nijedan od tih sastanaka ne daje formalne preporuke o politikama niti određuje posebne programe globalnog upravljanja.

U ovoj knjizi izložićemo podatke koji pokazuju kako su transnacionalne elite međusobno povezane kao klasa ljudi, i kako funkcionišu kao menadžeri globalnog kapitala. Identifikovali smo 389 članova globalne elite vlasti kao ključne menadžere koncentrisanog kapitala, podmazivače rasta kapitala, i zaštitnike tog sistema.

Ti ljudi čine jezgro elite vlasti transnacionalne kapitalističke klase.

Oni se uglavnom poznaju ili znaju jedni za druge – često lično – posluju zajedno, poseduju značajno lično bogatstvo, imaju slično obrazovanje i slične životne stilove, i zadržavaju zajedničke globalne interese.

Skoro svi služe u odborima direktora glavnih kompanija za ulaganje kapitala ili u drugim velikim korporacijama ili bankama.

Sastaju se u nevladinim organizacijama za kreiranje politika i osnivaju nove kad je potrebno kako bi privatno donosili odluke koje sprovode vlade, bezbednosne snage i svetske institucije.

Članovi transnacionalne elite vlasti imaju zajednički ideološki identitet inženjera globalnog kapitalizma i čvrsto veruju da su njihov način života i stalni rast kapitala najbolji za čovečanstvo.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Jedno reagovanje na “Elita vlasti transnacionalne kapitalističke klase”

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.