Gospoda Glembajevi

Vladimir Jokić Ha, ha, ha, kak neue lustige spiele! Gumb mi se bu otkinul od smeha…
Koštunica: Dragi gospodine Predsedniče!
Boris: Mili gospodine Premijeru!
Koštunica: Rečima ne mogu iskazati radost što vas vidim na svom vekovnom ognjištu. Dobrodošli, dobrodošli… Izvolite se raskomotiti.
Boris: Hvala, veoma ste ljubazni… Gde da okačim malog Vuka?
Koštunica: Odmah desno vam je klajderštok s Jočićem… Da li mogu da vas ponudim nekim pićem – imam prekrasan uvin čaj. Ili ste, možda, za sok od zove – Lalović sad nema nekog posla pa, eto, napravio šest flaša.
Boris: Najlepše zahvaljujem, ali od jutros nisam pio kafu. Evo, doneo sam vam sto grama – tek da ne dolazim praznih ruku…
Koštunica: Oh, nije trebalo… Sad će Šormaz to očas, nadam se da je završio sa zavesama. Tursku ili espreso? Šećer? Sa ili bez mleka?
Boris: Dajte šta date, vi znate da je sa mnom lako.
Koštunica: Pa, dok čekamo da voda provri, smem li vas zapitati: kako je, kako žena, kako deca?
Boris: Svi su dobro, hvala Bogu… A vaši?
Koštunica: Tja, šta da vam kažem, Parivodić je nešto kenjkav, Aligrudić priča k’o navijen, ali, sve u svemu, ne možemo se požaliti. A, evo i kafe! Hajde, pozdravi se s gospodinom Predsednikom… Tako…
Boris: Sladak mali… Pa, dragi gospodine Premijeru, ako ste u četvrtak slobodni, siguran sam da vam neće predstavljati veliki napor da, sa svojima, izvolite kod nas na večeru – Šutanovac puni mlade tikvice.
Koštunica: Sa najvećim zadovoljstvom, mili gospodine Predsedniče. Kada nas očekujete?
Boris: Kao obično, oko ponoći…
Dinkić: Koga to moje oči vide? Vi li ste, uvaženi kolega?
Đelić: Glavom i bradom, poštovani kolega, glavom i bradom…
Dinkić: Čekajte, čekajte, da izračunam od kada se nismo videli… Od onih divnih mafiša kod vaše cenjene gospođe tetke, je l’ tako?
Đelić: Zar je moguće da je prošlo toliko vremena? A kao da je juče bilo…
Dinkić: Nikako ne smemo dozvoliti da se ne viđamo tako dugo – da znate da sam se prazno provodio sve ovo vreme…
Đelić: I vi ste meni nedostajali, dragi kolega…
Dinkić: Ako ste raspoloženi – da svratimo negde da se ispričamo.
Đelić: Nažalost, u velikoj sam žurbi – neophodno je da sredim neke sitnice u vezi vlasničkih odnosa u mojoj banci. Nekih akcija…
Dinkić: Ako ja mogu nešto da pomognem – tu sam. Uostalom, zašto akcije ne prebacite u moju banku…
Đelić: Sada je svejedno, uvaženi kolega, sad kad smo opet zajedno. I to u društvu legalista…
Dinkić: U pravu ste, poštovani kolega, potpuno ste u pravu – reformisti više nisu u modi…
Đilas: Ljubim ruke, gazda Veljo, kako je?
Velja: O, to ste vi, mladi prijatelju. Baš se radujem što te vidim.
Đilas: I meni srce igra od radosti… Baš sam se juče nešto pitao: šta li radi moj stari prijatelj, gazda Velja…
Velja: Eh, šta radi… Muči se – eto šta radi. Drž’ autoput do Požege, drž’ klinički centar u Čačku, drž’ Samantu – ama štuče, bremzaj putare da kraduckaju a jok lopatama kako su navikli, useljuj Šarančića… A gde su predavanja na Višoj poslovnoj, gde kolokvijumi, simpozijumi, vašar u Šatornji… Ne znam gde mi je glava od posla, dragi moj. A valja mi se spremati za Guču.
Đilas: Baš bih voleo da me ove godine vodite u Guču.
Velja: Ne beri brige, delijo, moj si gost nedelju dana! Ali, pod jednim uslovom.
Đilas: Kojim, gazda Veljo?