Foto: Grad Kragujevac
Poštovana gospođo Živković, daleko bih bila srećnija kada bih Vam se obratila drugim povodom jer je ovaj vrlo tužan i prilično mučan. Međutim, neko mora braniti struku, nauku i čast akademske zajednice, ukazujući istovremeno na sramne i beskrupulozne političke odluke koje se donose u korist partijskih ,,službenika”, a na štetu zdravorazumnog i mislećeg sveta.
Kao što i sami znate, Gradsko veće grada Kragujevca predložilo je za Đurđevdansku nagradu publikaciju ,,Knez Mihailo kroz umetnost i arhiv”, koju ste u koautorstvu priredili sa istoričarem Predragom Ilićem. Budući da je gospodin Ilić isključivo priredio istorijske izvore potpisujući kraći predgovor, njegovim delom publikacije se nećemo ni baviti. Shodno tome da Vaš tekst čini većinski deo knjige, od 19. do 93. strane, moja analiza je prevashodno ka njemu i usmerena.
Ne znam da li će novi-stari gradonačelnik Kragujevca pročitati ovaj tekst, ali volela bih da znam ko čini komisiju koja odlučuje koga će nominovati za ovu (nekada prestižnu, danas do apsurda dovedenu) nagradu i kako ta komisija funkcioniše. Da li ti ljudi, u ovom slučaju, uopšte otvore knjigu, pročitaju po koji pasus, pogledaju naučnu aparaturu i slično, ili jednostavno klimnu glavom na sugestiju koga treba izabrati, pardon: predložiti? Ko su književnici, istoričari, istoričari umetnosti, filolozi koji ovu publikaciju smatraju dostojnom jedne ovakve nagrade?
Moje reči ipak neće biti upućene ni gradonačelniku ni komisiji, već Vama, gospođo Živković. Razlog je jednostavan: Vi ste autorka teksta koji ne da ne zaslužuje da ponese Djurđevdansku nagradu, već bi na osnovu njega trebalo ozbiljno preispitati Vaše formalno akademsko obrazovanje, akademsku čestitost ali i nešto što se zove kolegijalnost. Stoga ću krenuti redom.
Vaš tekst, gospođo Živković, obiluje krupnim materijalnim greškama. Ovaj tekst nema dovoljno prostora da ih sve nabroji, te ću pomenuti samo one skandalozne. Na 22. strani eksplicitno tvrdite da je Anastas Jovanović bio prvi srpski fotograf, što je apsolutno pogrešno. Postoji nekoliko izvora, prvi još iz 1840, u kome se jasno navodi da ova ,,titula” pripada Dimitriju Novakoviću.
Da ste smatrali potrebnim i korisnim da konsultujete koleginice i kolege koji su o ovome pisali, lako biste naišli na Novakovića (sugerišem Vam da pročitate Milanku Todić i njenu ,,Istoriju srpske fotografije 1839-1940”, Beograd 1993, 18-19). Dalje, za Jovanovića kažete da je bio ,,dizajner prve srpske poštanske marke sa likom kneza Mihaila”, što je takođe pogrešno. Nacrt, odnosno klišee za marku izradio je austrijski slikar i litograf Vincenc Kacler, a po odobrenju Anastasa Jovanovića. Ovo je samo par primera kojim ukazujem na ozbiljno nepoznavanje materije o kojoj pišete.
Kada smo kod nepoznavanja materije, krajnje je sporno i gotovo neopravdano da, pišući o knezu Mihailu u kontekstu umetnosti, ne obradite i čitaocima ne donesete pojam dvorske kulture u Srbiji. Šta dvor predstavlja u formalnom, a šta u socijalnom smislu, jedno je od vrlo važnih pitanja za razumevanje kneza Mihaila kao mecene, a o tome u Vašem tekstu nema reči. Za razumevanje balova kao socijalnog performansa ali i narodnog dogadjaja kome je prvi domaćin upravo knez Mihailo bilo je vrlo bitno da konsultujete štampu tog vremena, najpre ,,Večernje novosti”, ali Vam ni rad sa periodikom nije išao od ruke.
Međutim, ono što je vrlo sporno za ovu publikaciju a što, istinu govoreći, odvaja dobre, posvećene istraživače i autore od onih drugih, jeste profesionalno pominjanje koleginica i kolega koji su se pre Vas bavili nekom temom.
Gospođo Živković, verujem da ste svesni da niste prva osoba koja piše o jednom segmentu lika i dela kneza Mihaila, ali je nedopustivo da ne pomenete Igora Borozana i njegov doktorat koji je kasnije prerastao u naučnu monografiju (,,Slika i moć: predstave vladara u srpskoj vizuelnoj kulturi XIX veka”, Novi Sad, 2021), kao i Nenada Mikuljevića (,,Umetnost i nacionalna ideja u XIX veku”). O stranim autorima, poput Toma Mičela, Gotfrida Bema ili Hojenfelsa, ovoga puta je suvišno i pisati. Apsolutno ste se oglušili o koleginice i kolege koji su na ovom polju dali veliki doprinos, a koje ste morali pomenuti makar u teorijskom delu svog rada.
Najveći šok kod ove publikacije izaziva Vaše gotovo potpuno nepoznavanje naučnog aparata. Gospođo Živković, na nebrojano mesta posle imena autora i publikacije pišete ,,isto”, pa navodite broj strane (84. strana, Svetlana Velmar Janković, Bezdno, isto, 206; 28. strana, Biljana S. Ristić, ,,Kako se molio knez…”, isto.).
Međutim, Vi ne samo da reference ne navodite kako treba, Vi skandalozno u popisu izvora i literature pokazujete da ne vladate osnovnom klasifikacijom: šta su izvori a šta literatura. Dovoljno je reći da su Vam ,,Ljubavi srpskih vladara i političara” Radoša Ljušića završile u izvorima. Sa druge strane, praksa da se književna dela u naučnim radovima izdvajaju u odnosu na izvore i literaturu Vama je očigledno nepoznata. Primera je sramotno mnogo: tako ,,Noć arhangela” V. Arsića – roman publikovan 2016 – srećemo u izvorima.
Možda bi Vam na ove greške neko već ukazao da niste odlučili da pogazite još jedno pravilo struke, odabravši da budete i autorka i lektorka, potpisujući čak i korekturu. Verujem da su Vas na fakultetu učili da autor ne moze biti lektor svog teksta, još manje korektor, te da za to postoji mnogo razloga kojima se ja sada ne bih bavila.
Kada smo kod fakulteta, i pored svih dobrih namera, izražavam sumnju da ste na svojim studijama naučili šta znači akademska čestitost. Lakše mi je da poverujem da ste to učinili iz neznanja, nego da ste stručnu i širu javnost namerno prevarili i u lice joj se narugali. Grad Kragujevac finansirao je štampanje poslednjeg broja ,,Šumadijskih anala” u kome ste objavili autoplagijat! Vrlo perfidno ste promenili naslov u ,,Knez Mihailo – pokrovitelj umetnosti, stvaralac i inspiracija” a potom ste, bez ikakvih izmena i bez ikakvog nagoveštaja da se radi o već publikovanom tekstu, objavili u ,,Analima” deo publikacije koja je predmet današnje analize.
Bez imalo stida i srama, od prvog pasusa (,,Uporedimo li Šelijev stav…”) pa do poslednje reči preuzeli ste celokupan tekst a da, još jednom naglašavam, nigde niste dali naznaku da je on već objavljen, gde i kada, kao i da sadržaj dajete u neizmenjenom obliku (stiče se utisak da se grad Kragujevac baškari novcem, pa što Vas ne bi štampao dva puta?!). Pošto ste kao direktorka Istorijskog arhiva Šumadije izdavač ovog časopisa, imala bih pitanje za redakciju: na osnovu kojih kriterijuma se radovi štampaju i da li je moguće da selekciju prolaze čak i najveći autoplagijati. Gospođo Živković, ovo je težak akademski prekršaj, te ga sankcioniše i čl. 25 Kodeksa profesionalne etike Univerziteta u Beogradu.
Za kraj, ne mogu da se ne prisetim reči Zorana Tomića koji kaže: ,,Autoplagiranje je najčešće odraz lenjosti, presahle kreativnosti, umora, inertnosti – ali i želje za bržim napredovanjem u karijeri, odnosno ambiciozne težnje za sticanjem prednosti spram konkurenata, kao i lukrativnih momenata.”
Pozivam gradonačelnika Kragujevca kao i odbornike koji će odlučiti u čije ruke ove godine odlazi Đurđevdanska nagrada da porazmisle da li je ovo najbolje što Kragujevčani imaju i što su dali svom gradu u prethodnoj godini. O tome kakvu poruku ćete poslati davanjem nagrade Sanji Živković trebalo bi ozbiljno promisliti.
Publikacija puna grešaka, spornog sadržaja sa nebrojano prekršenih principa naučne metodologije poziva na preispitivanje na koji način se troši novac iz budžeta, te da li će se novcem svih građana nagradjivati autori koji, osim što su nam jasno stavili do znanja da su diletanti, nemaju nikakav problem da pogaze sve principe stručnosti i akademske etike.
S poštovanjem.
Autroka je samostalna istraživačica, filolog sa Beogradskog univerziteta
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
