Grob u oblacima

Pokušaću da se suzdržim i da prvom prilikom ne upitam Ivana Ivanjija da li je dr Šarl Odik, jedan od epizodista njegovog novog romana Čovek od pepela, zaista postojao. Postoji neka teorija koja kaže da se u knjige možemo zaljubiti ili zbog priče ili zbog karaktera, ali je ipak najbolje kada se zatreskamo i u jedno i u drugo. Ivanjijev junak dr Šarl Odik jedan je od onih junaka zbog kojih roman na nekim mestima ostaje podvučen flomasterom, odložen na stolu, mnogo puta čitan, gotovo nikad odložen na polici kućne biblioteke. Iako su istorija i literatura jasno odvojene, karakteri koji vas kupe već u prvom čitanju, potežu zanimljivu literarnu začkoljicu. Ako je «ontološko dostojanstvo» literature dokazano upravo time što se ona ne bavi pojedinačnim nego opštim, za razliku od «istinite» istorije, i ako je literatura zbog toga dominantnija, zašto se, bar u slučaju ovog čitaoca, nakon što ostane oduševljen profilom ovog junaka, redovno javi želja za odgovorom: da li je lik stvarno postojao?
Kada je pripovedač Čoveka od pepela, računajući na autobiografski karakter priče: sam Ivan Ivanji (Zrenjanin, 1929), bio zatvoren u radnom komandosu koncentracionog logora Buhenvald u Nideroršelu, jedan francuski lekar davao mu je poštedu, tako da je mogao da čita knjige. Baš kao i u celom romanu, Ivan Ivanji se seća ljudi sa kojima je prolazio kroz strahote Buhenvalda, i priča životnu storiju tog neodoljivog lekara Šarla Odika (logorski broj 43105). Posle rata, ovaj je čovek bio gradonačelnik Sevra kod Pariza. Iako je bio socijalista, pobedio je na suprotnoj listi: u društvu degolista i komunista, jer nije voleo Miterana. Kada su ga upitali kako je to moguće, rekao je: «U Sevru, ustvari, postoje samo dve partije, za mene i protiv mene». Imao je dva stana u Parizu, mačka Ron-Rona i dve pustinjske lisice(!?), koje su ga podsećale na dane kada je bio šef saniteta francuske Afrike. («Kad bih noću morao u toalet», piše Ivanji, «šunjale su se oko mene, zelene oči su im svetlucale u mraku. Bojao sam se da me ne ugrizu za bosu nogu. Mislio sam na Sent Egziperijevog Malog princa. U toj knjizi sam prvi put čitao o njima i shvatio da postoji razlika između lisice i pustinjske lisice, između renarda i feneca.») Kao gradonačelnik Sevra, doktor Šarl Odik je tajno venčao Sofiju Loren i Karla Pontija, a njegova prva žena bila je prijateljica Isidore Dankan. U mladosti je bio ragbista. U starosti uvek nasmejan. A kako je dospeo u logor? «Pričao mi je kako su ga uhapsili u Parizu. Bio je već na terenu, u Pokretu otpora, tvrdi da se još jednom vratio kući samo da uzme četkicu za zube. A tamo ga je čekao Gestapo.»
Zašto ova digresija? Zbog toga što je ona ključno mesto koje bi moglo otključati suštinu novog romana Ivana Ivanjija koji je objavljen izvorno na nemačkom 1999. godine. (A ništa lepše nego kad Ivan Ivanji sam prevodi svoje romane. Takvi prevodi su dokaz njegovog velikog spisateljskog talenta, jer uvek dobijamo novu, originalnu priču. Talenat je nemoguće ućutkati.) Pasus o jednom od junaka mogao bi biti dobra ilustracija čitave knjige. Čovek bogatog iskustva, koji je preživeo Aušvic i Buhenvald, te bio Titov prevodilac sa nemačkog, uz još desetinu zanimanja, beleži svoja sećanja na Buhenvald iz posebne perspektive. Njegova knjiga puna je zastrašujućih slika zločina koji su izvršeni u logoru, sećanja na ljude sa kojima je delio nesreću, mešanja sadašnjosti, prošlosti ali i budućnosti, i baš kao u slučaju profila doktora Odika, crnohumornih packi koje ukazuju na apsurd, zločin i kaznu, pre svega na život i sve njegove igre.
Mogli bismo reći da je Čovek od pepela smešten na tri literarna toponima. U logor (kasnije memorijalni centar) Buhenvald, brdo Etersberg na kome se nalazi, i u grad Vajmar. Tri toponima omogućuju Ivanu Ivanjiju da otvori i tri međusobno povezana sloja priče. U Buhenvaldu progovara pepeo žrtava, u memorijalnom centru preživeli logoraš beleži lična sećanja, a Vajmar je grad u kome će pisac, na jedan zaista odličan način, u čitavu priču uplesti priču o Geteu i Šileru, tačnije Geteu i Šilerovoj lobanji. Sva tri diskursa međusobno će se prožimati i sve više mešati kako priča ide prema kraju, mehanizmom asocijacija koje se događaju u glavi preživelog logoraša, uglednog pisca, koji dolazi na godišnjice oslobođenja Buhenvalda. To će romanu dati i dimenziju eseja, otvoriti polemike, neke izuzetno zanimljive, poput one sa Horheom Semprunom, slavnim piscem, koji je takođe bio u Buhenvaldu. Semprun ima određene veze i sa Odikom, jer pripovedač nikada ne bi stigao u radni komandos, da ga u takozvanoj radnoj statistici logora neko nije spasao sigurne smrti. Naime, neznanac koji mu je podario život, izbrisao je njegovo zanimanje, to jest zvanje gimnazijalca i učinio ga zidarskim šegrtom, čime je Nemcima dat dokaz da taj pojedinac treba da živi, jer ume nešto da radi. Semprun je radio u takvoj statistici, te se pripovedač raspravlja sam sa sobom na tu temu – života i smrti, postavljajući prilično originalne, iskrene i hrabre teze u polemici sa Semprunom, što bi mogao biti dovoljan razlog za čitanje nove Ivanjijeve knjige. Igre asocijacija idu daleko. Od biblijskih do onih najaktuelnijih. Pošto je nekoliko puta pomenuo «Elefant», hotel u koji su ga smestili tokom obeležavanja jedne od godišnjica, pripovedač nam nudi i podatak da je u njemu spavao i sam Adolf Hitler, što otvara novi diskurs i gomilu novih pitanja.
Čovek od pepela počinje 7. maja 1997. godine, kada majstor, popravljajući krov na buhenvaldskom krematorijumu, sasvim slučajno otkrije urne sa pepelom. Organizuje se pogreb, na kome govori i pripovedač knjige, a potom «pepeo iz urni», formira ČOVEKA OD PEPELA, koji traži svoj oblik i lik, ne dozvoljavajući da se zločin u Buhenvaldu zaboravi. Nepoznati nesrećnici čiji je pepeo slučajno otkriven, u telu tog čoveka od pepela koji leti nad Vajmarom, pričaju životne priče, strahote koje su im se dogodile. «Čini mi se da čujem još dosta glasova. Ne samo onih čiji su se geni spojili u Čoveku od pepela iz Buhenvalda, nego i drugih koji hoće da progovore u svoje i u tuđe ime.»
Zajedno sa sećanjem tog tako simboličnog oblaka od pepela koji se podigao nad Buhenvaldom 1997. godine, ne dajući da se bilo šta zaboravi, ređaju se i sećanja Ivana Ivanjija, uvek jasno napisana, hrabra, strašna, često ispunjena čitavom galerijom zanimljivih genijalaca koje je sretao ili pak izmislio, svejedno.