Hrabro i dosledno

U ovdašnjoj književnosti retko se nailazi na hrabre i dosledne knjige koje stoje i prkose dominantnoj matrici. Još jednom o nevidljivom Ivana Potića predstavlja pravi primer takvog izdanja, i prava je šteta što je autor bio primoran da rukopis pretvori u knjigu kod malog izdavača kakvo je Književno društvo „Sveti Sava“. (Glasine kažu da je rukopis odobren u Narodnoj knjizi, što je pohvalno, ali je ovaj mastodont na umoru, pa je autor bio prinuđen da traži novog izdavača).
U čemu se, dakle, ogleda hrabrost i doslednost ove knjige? Pre svega, u pitanju je izbor forme jer se ne radi ni romanu, ni o zbirci pripovedaka u klasičnom smislu. Mislim da bismo Potićevo delo mogli nazvati knjigom fragmenata ili knjigom prozno-pripovednih zapisa. Kako god, Još jednom… nastavlja tradiciju ruske avangarde, pre svega Danila Harmsa, u pokušaju da se stvarnost secira upotrebom ironije, paradoksa i groteske.
Knjiga se sastoji od 61 fragmenta/zapisa podeljenih u tri celine: Nema života na Marsu, Levitacija i ateriranje i Pod upitnikom. Ostaje nejasno na osnovu čega je izvršena ova podela, ali ona pomaže čitaocu da se lakše kreće kroz fantazmagorične crtice iz svakodnevnog života u zemlji Srbiji bez koje, prema Potiću, nijedan košmar ne bi bio potpun.
Već prvi fragment Najbolja religija nagoveštava ono što će se dosledno sprovoditi kroz čitavu zbirku, a to je spoj stvarnog i fantastičnog, kao i preplitanje između života i teksta (u svim mogućim pojavnostima) koje najčešće završava u paradoksu. Pored počasnog mesta u knjizi, ovaj prozni zapis karakteriše i proširena narativnost, odnosno on bi se jedini mogao nazvati pripovetkom zato što se čitalac, veštim intertekstualnim pozivanjem na poznatu povest o Isusu Hristu, tera da sučeli legendu o bogočoveku i, u dajdžest izadnju dato, žitije Janićija, dizajnera u propaloj fabrici nameštaja. Poznati prizori i likovi iz Hristovog života, propušteni kroz Potićevu parodijsku prizmu, samo još snažnije ističu i ukazuju čitaocu na srbijansku stvarnost koja je pravi predmet ove priče.
Veliki broj preostalih fragmenata u knjizi svoju narativnost gradi „u odsutnosti“, čitalac je dakle kratkim nagoveštajima nateran da pretpostavi svet i na osnovu te pretpostavke izgradi priču. Istovremeno pozivanje na galeriju poznatih likova (na primer Denis Tito, Edvard Kardelj, Solženjicin, ali i mnogi drugi) i situacija olakšaće nam snalaženje ne samo na značenjskoj, već i na vrednosnoj osi.
Druga vrsta pomoći koju Potić pruža vrednim i upornim čitaocima, nalazi se u njegovoj biografiji. Mnoge priče aludiraju na okolnosti iz piščevog života i na ono što se može zamisliti kad se zna da je autor po struci istoričar umetnosti, da radi kao bibliotekar, da je rođen 1972. godine u Zaječaru i da je do sada već objavio dve knjige.
Rekoh već da je glavna tema Potićeve knjige srbijanska stvarnost. Bilo da na nju gleda kroz sopstveno iskustvo ili je razgrađuje kroz tuđa tekstualna iskustva, autor nema lepih reči za svet u kome živi, kao ni za njegove stanovnike. Oni su depresivni, zli, nepismeni, ogrezli u ratne zločine (o tome govori sjajna minijatura Zlatno doba). Potić nije samo pravedno nemilosrdan prema stvarnosti, on je takav uglavnom i prema sebi i svom radikalnom neuklapanju u svet. Istina je da nisu svi zapisi jednako kvalitetni, neki od njih suviše liče na pismene zadatke na zadatu temu, ali ukupno gledano knjiga uspeva da nas prikaže u pravom svetlu – mračno.