Hronika Beograda u slici i reči

Reč je o neobičnoj knjizi na čijem početku stoji autorov uvodni esej o tome kako je nastao ovaj podsticajni i provokativni dnevnik.

Potom slede kolorni crteži, ilustracije i karikature u kojima Bobić u slici, reči i boji iz dana u dan, iz nedelje u nedelju i iz meseca u mesec u toku pet godina, od januara 2015. do kraja maja 2020, ispisuje da nikad ne bude zaboravljena uzbudljivu hroniku Beograda.

Posle nekoliko knjiga u kojima je tragao za gradom i ispisivao uzroke koji su arhitekturu kroz istoriju, a ništa manje ni u savremenosti, učinili iznuđenom umetnošću, Bobić je napravio neobičnu hroniku grada u slici i reči.

To nije bilo koji grad, nego prepoznatljivi Beograd, niti je to bilo koje vreme, nego upravo naše vreme u kome se Beograd menja mimo svoje urbanističke tradicije, nezavisno od arhitektonskih načela, sasvim proizvoljno u odnosu na stvarne potrebe građana.

I ta hronika je, sasvim precizno govoreći, dnevnik, jer autor ne traži nikakvu spasonosnu istorijsku distancu, već neposredne, iz prve ruke, crta i beleži ono što mu se nameće kao slika grada i kao slika njegovog sadašnjeg trenutka.

„Građanin trpi događanja u gradu, nesaglasan je sa mnogim promenama a da o njima nije pitan, ali nije pitana ni struka, javnost je zanemarena i njen glas učinjen nečujnim i onda, u odbranu, kazuje svoj stav, želi da ga čuju i odgovore na njegov glas. Vlastonosci oholo zanemaruju i previđaju njegov poziv, njegovu izgovorenu reč, ili onu koju će tek izgovoriti proglašavaju neprijateljskom. Građanin ne zna čemu je neprijatelj, sebi samom, zajednici čiji je član, ili nekom sasvim određenom liku ili grupi koji obnašaju vlast. Protivan je, pre svega, nameri vlastonosaca da umesto jedinstva i zajedničkog truda stvaraju sukob među građanima i na njemu zasnivaju svoje prvorodstvo u odlučivanju. Građanin ima potrebu da bude prihvaćen i uvažavan kao ravnopravan član zajednice, da vidi i oseti stvarnu pripadnost urbanoj zajednici, i da bude uveren da je njegovo učešće u životu grada stvarno, da nije isključen, da je Građanin a ne zakupac prava na življenje u gradu i da se ne tretira samo kao poslušni platilac poreza“, kaže autor u uvodnom eseju.