Autor je nekoliko knjiga „Rim i Jerusalim: vatikanska politika prema jevrejskoj državi“ (Roma y Jerusalem: la política vaticana hacia el estado judío), „Zemlje za mir, zemlje za rat“ (Tierras por paz, tierras por guerra) i „Trougao infamije: Rihard Vagner, nacisti i izrael“ (Triángulo de infamia: Richard Wagner, los nazis e Israel ). Objavljuje tekstove u novinama i časopisima Širom Latinske Amerike među kojima su Infobae (Argentina), Prensa (Panama), Pahina siete (Bolivija), ABC kolor (Paragvaj), Rason (Španija), Nuevo Herald (SAD. U Iizraelu je pisao za dnevni list „Harec“ i vodi blog na sajtu „The Times of Israel“. Sarađuje sa TV kućama kao što CNN, RT i France 24 , NTN 24 I Argentinska javna televizije. Nedavno je u Urugvaju objavio svoj prvi roman „La carta escondida“ (Skriveno pismo) potresnu i istinitu priču o jednoj mešovitoj arapsko-jevrejskoj porodici koju je jedan od najznačajnijih argentinskih intelektualaca pisac Markos Aginis napisao da je ispisana stilom kojim se odaje priznanje pravoj književnosti“. Taj roman je bio neposredni povod za ovaj ekskluzivni razgovor za Danas.

Knjiga „Skriveno pismo“ je vaš prvi roman. Sami ste rekli da je reč o biografskom romanu, zašto ste ga napisali?

– Glavna junakinja romana me je zamolila da to uradim. Telefonom me je pozvala žena koja je htela da ispričam njenu porodičnu priču koja je srž romana. Budući da sam esejista i istoričar i da nikada nisam pisao roman, kad sam se sastao s njom bio sam oprezan. Upoznao sam je, čuo priču i ubedio sebe da treba o tome da pišem. Lejla, kako se zove u romanu, dete je iz mešovitog braka libanskog muslimana i litvanske Jevrejke, rođena je u Urugvaju. Samo ta činjenica je bila dobra osnova za roman, ali sama priča je mnogo slojevitija: ima ličnih različitosti i mnogo emotivnih nijansi. Pisao sam i o prethodnoj generaciji, onoj koja je pobegla iz nacističke Evrope s majčine strane, i onoj koja je napustila Liban u potrazi za boljim životom u Latinskoj Americi sa očeve strane. To je epopeja izbeglica i emigranata koji su otišli pod pritiskom ili ličnim izborom, da potraže svoje mesto u svetu.

U knjiizi je vidlljivo kako otac Favaz i ćerka Lejla istražuju svoje identitete. On se preobraća na judaizam, a ona otkriva svoje arapske korene. Da li je u tom kontekstu moguć dijalog ove dve kulture, ako se zna da su odnosi Jevreja i Arapa do 1948. bili korektni?

– Arapi i Jevreji živeli su vekovima na Bliskom istoku, kao i u drugim zemljama u dijaspori. Taj suživot je bio pozitivan u poređenju sa mnogo komplikovanijim odnosom hrišćanstva i judaizma u Evropi posebno u srednjem veku. Ali, treba jasno reći da su i hrišćani i Jevreji u zemljama pod islamskom vladavinom imali status „tolerisane manjime“. Na Bliskom istoku u prethodnim stolećima nikada nije postojala potpuna jednakost u građanskim, političkim i verskim pravima između Jevreja, hrišćana i muslimana. Stvaranje savremene države Izrael jeste pojačalo, ali nije stvorilo tenzije koje su između Arapa i Jevreja već postojale. Tačno je da je svemu dodata politička komponenta koje ranije nije bilo.

U knjizi spominjete važne tačke izraelskog kolektivnog pamćenja kao što je priča Elija Koena izraelskog špijuna koga su Sirijci uhvatili i pogubili, ili život u kibucu. Kako gledate na kompleksnost savremenog izraelskog društva koje je s jedne strane karakterišu građanske slobode, a struge strane je obeleženo verom?

– Izrael se može definisati kao religiozna demokratija. Još od njegovog osnivanja postoji sloboda verovanja za sve manjine, ali jasno je da judaizam preovlađuje. Kibuci kao pionirske zemljoradničke komune s početka dvadesetog veka, u Palestini su ukorenjene u socijalizmu i laicizmu, kao i politički cionizam. Međutim, i kibuci i cionizam svoje nadahnuće su pronašli u istoriji jevrejske vere: u povratku iz progonstva, u obnovi Jerusalima, u vezi između Zemlje i Naroda. Ta interakcija između sekularizma i religije prisutna je u svakodnevnom društenom, političkom i kulturnom životu Izraela. Takođe, ima i tenzija između laika i ultra-ortodoksnih vernika, ali zajednički život koji u nekim trenucima jeste težak, uspeva.

Trenutno se u Izraelu raspravlja o nedavno izglasanom Zakonu kojim se ova zemlja definiše kao nacionalna država jevrejskog naroda, šta o tome mislite?

– Izrael sam sebe definiše kao jevrejsku i demokratsku državu. Postoji 15 osnovnih zakona koji utvrđuju demokratsko uređenje zemlje, sada je dodat još jedan osnovni zakon koji štiti i obezbeđuje jevrejski karakter države. Novi osnovni zakon ne ukida nijedan prethodni zakon kojima je jednakost i poštovanje nejevrejskih manjina zagarantovana. U samoj Deklaraciji o nezavisnosti proklamovani su okviri mira i jednakosti koji su utvrdili put kojim država treba da ide. Ako pravila demokratske igre u budućnosti to budu zahtevala, taj Zakon će biti opozvan glasanjem, ili neće. U svakom slučaju, izraelska demokratija nije u opasnosti. Izrael je proglasio ono što je već bilo uključeno u Rezoluciju 181 Ujedinjenih nacija iz 1947. koja je utvrdila pravni okvir za osnivanje Izraela kao jevrejske države.

U knjizi spominjete i antisemitizam u Latinskoj Americi. Kako je živeti kao Jevrejin u Argentini, budući da je Argentina uz još neke latinoameričke zemlje bila utočište za nacističke zločince?

– Južna Amerika je bila izuzetno velikodušna prema nacističkim ratnim zločincima koji su pobegli posle rata. Mengele, Ajhman, Pribke i mnoge druge ubice su pobegli ovamo jer je su ovde imali sigurno odredište. Uživali su zaštitu profašističkih vlada kao što je bila vlada Huana Dominga Perona. To je još uvek otvorena rana za Jevreje i humaniste u regionu. Vatikan im je takođe pomogao, preko kanala za bekstvo, pod vodstvom Pija XII, čija je uloga sporna zato što javno nije govorio u korist Jevreja žrtava nacističkog holokausta. Danas su stvari promenile, južnoameričke države se bore pravnim sredstvima, antisemitizam i negiranje holokausta su kažnjivi, kao što to čini i Vatikan na moralnom planu.

Budući da ste autor knjige koja se između ostalog, bavi istorijom odnosa Vatikana i katoličke crkve i Jevreja, da li je izbor Horhea Marija Bergolja kao prvog pape iz Latinske Amerike ključan za dijalog?

– Franja je u Argentini imao prijatelje Jevreje pre nego što je izabran za papu. Bio je povezan s rabinima, zajedno sa njima je nastupao u televizijskim emisijama i s njima u četiri ruke pisao knjige. NJegova naklonost prema jevrejskom narodu je očigledna i radio je na unapređenju i produbljivanju veza s judaizmom od kad je postao papa. Samo je nastavio ono što su radili Benedikt XVI i Jovan Pavle II – to je put koji je trasirao Jovan XXIII na Drugom vatikanskom koncilu koji je ponovo uspostavio odnose s jevrejskom narodom. Politika prema Izraelu, na polju odnosa dve suverene države, je zapravo, nešto drugo. Na tom opštem planu Sveta Stolica je bila pro palestinski orijentisana. Treba se prisetiti da je Rim uspostavio diplomatske odnose sa Izraelom tek 1994, pa je tako Vatikan bio jedna od poslednjih zapadnih zemalja koja je to uradila. I tu je papa Franjo nastavio sa vatikanskom tradicijom.

Napisali ste knjigu o Rihardu Vagrneru i njegovom antisemitizmu…

– Rihard Vagner je istovremeno bio kompozitor koji je komponovao divnu muziku i vatreni antisemita. To je simbolička kontradikcija koja ga je pratila čitavog života i nakon njegove smrti, izaziva sklonosti i odbijanja. Neki jevrejski muzičari obožavaju njegovu muziku i hteli su da izvode njegova dela u državi Izrael. Preživeli iz Holokausta, istoričari i opšta javnost ga potpuno odbacuju. Dakle, u jevrejskoj državi i dalje traje žučna debata o tome treba li javno njegove opere tamo izvoditi. Ne postoji nijedan zakon koji zabranjuje Vagnera u Izraelu. U jednoj demokratiji se takve stvari ne mogu raditi površno. Tačno je da postoji utemeljena tradicija koja ne dozvoljava da državni radio, televizija i orkestri promovišu njegovu muziku. Dakle, sudaraju se dva simbola: Vagner kao kulturni simbol nacizma i on sam kao antisemita, nasuprot kulturnim simbolima jevrejske države kao što su njeni državni orkestri. Privatno, ko hoće da sluša Vagnera u Izraelu, može to slobodno da čini, muzičari koji žele da izvode njegove opere mogu to da rade u Beču, Bajrojtu ili gde hoće. Samo se od njih traži da ukoliko njihov orkestar prima sredstva iz javnih fondova, to ne rade u Izraelu.

Kako gledate na jačanje ekstremne desnice u Nemačkoj u poslednje vreme?

– Uspon ultradesnilčarskih grupa u Nemačkoj je uznemirujući. Tu se može videti odraz neuspeha tradicionalnih vlada u davanju efikasnog odgovora na izazov masovnog priliva migranata koji u većini dolaze iz Afrike i s Bliskog istoka. Pre nekoliko godina, Anglela Merkel je otvorila granice ogromnom broju migranata, koji se u većoj meri nisu prilagodili nemačkom multikulturalizmu. To je stvorilo ogroman demografski društveni i kulturološki pritisak. Deo nemačke populacije je reagovao pružajući podršku antiglobalističkim, nacionalističkim pa čak i rasističkim pokretima. Nisu sve desne političke opcije u Nemačkoj neonacističke, neke od njih jesu. Ali, uspon tog radikalnog segmenta na političkoj sceni je zastrašujući, posebno u zemlji koja se obavezala i rekla “nikada više” bilo kakvom ekstremizmu.

Srbi i drugi narodi koji su tokom istorije propatili porede se sa Jevrejima. Šta mislite o takvoj vrsti poređenja, kada drugi narodi, iz sopstvenih razloga, svoju patnju upoređuju sa jevrejskom šoom (Holokaustom)?

– Mi Jevreji ne polažemo ekskluzivno pravo na ljudsku patnju. Znamo da su drugi narodi propatili neopisive strahote. U Drugom svetskom ratu bili su proganjani, zatvarani i ubijani Romi, homoseksualci, ratni zarobljenici, hrišćani, invalidi, nemački opozicionari, među mnogim drugim žrtvama. Od drugih samo tražimo da budu pažljivi i da ne univerzalizuju nacistički genocid nad Jevrejima. Treba uzeti u obzir činjenicu da je taj genocid posedovao posebnu vrstu besa i okrutnosti prema jevrejskom narodu. Hitler je protiv Jevreja smislio Konačno rešenje i upravo su Jevreji bili u centru njegovih opsesija. U svom destruktivnom napadu besa uništavao je i mnoge druge. Šoa je bila nešto jedinstveno. Upravo zato svako može da denuncira i osudi druge genocide bez potrebe da se poziva na Šou.