Moja prošlost još uvek traje, kao i prošlost većine nas sa prostora bivše Jugoslavije, i naravno da joj se vraćam, jer je i bavljenje novinarstvom moja prošlost.
Verovatno često smaram ljude pričama o tome koliko je važno da prošlost spakujemo, obeležimo, pričamo o tome i postavimo crvene linije koje bi trebalo da se poštuju. Prošlost nas je i dovela do razaranja, do sukoba, do sadašnje situacije kada sva društva na Balkanu žive u statusu quo.
***
Nekada pomislim kako je moja prošlost bogatstvo, iskustvo i kako me je ta prošlost učinila čovekom koji sam danas. A nekad pomislim da bih voleo da su roditelji mogli da me poštede strahota i tog života u strahu, u krajnjem siromaštvu u kome sam često živeo kao i mnogi moji sugrađani. To stanje nije bilo nešto što smo birali jer smo lenji, jer nećemo da radimo, nego je bilo rezultat nečega drugog, neke jače sile koja nije htela da vidi šta i kako proizvoditi.
***
Mislim da je teško da svi mi pođemo u budućnost bez neke velike katarze i bez razmišljanja o tome kako je drugom čoveku bilo; zašto nam je teško da pričamo istinu i zašto još uvek negiramo našu prošlost. Ta neka istorija koja se dogodila krajem 80-ih i početkom 90-ih godina nas proganja zato što ona još uvek nije završena, zato što mi ne možemo da preuzmemo ličnu odgovornost i da se distanciramo od onoga što je ovde proizvedeno – a to su bol, tuga, sankcije, ratovi, žrtve, masakri, uništavanje, proterivanje, etničko čišćenje i mnoge tragične lične sudbine koje nisu morale da se dogode, ali su se dogodile, bez obzira na negiranja.
***
Mi smo društva kojima su potrebni ozbiljni tretmani, razgovori i kontakti. Mi se ponašamo kao balkanska porodica koja pokušava da svom članu sakrije da je u nekoj odmakloj fazi raka, koji bi se mogao lečiti ili tretirati da se na vreme išlo kod lekara.
***
Mi se smejemo i gledamo prilično ravnodušno kako naša regija odumire, kako ljudi odlaze, kako sve više i više tonemo i kako se udaljavamo od mogućeg normalnog života. Moja generacija 80-ih malo pamti normalan život. Ne može da se diči i ponosi ni sa Titom, ni sa olimpijadom u Sarajevu, ni sa čim dobrim. Mi smo generacija koja je bila premlada da ratuje, a prestara da ne pamti.
***
Živeo sam u Peći, gde sam i rođen. Peć je bila jedan živ grad uvek, grad umetnosti, trgovine, zanatskih radnji, grad koji je dao ne samo Kosovu nego i šire razne pisce, slikare, umetnike. Kada pokušavam da se setim svega, prve slike su mi polaroid aparati. Moj stric je ta moderna čuda doneo davno iz Nemačke, gde je živeo i radio veoma dugo. Nekada bi on došao i slikao nas za Novu godinu. Te slike iz detinjstva su bile uglavnom slike pored jelku, nekad ja pored stola sa žutim i crvenim sokom, štapićima i smokijem…
***
Jednog dana su se moja majka i tata svađali oko nečega u hodniku i tenzije su kući bile prilično velike. To sam znao jer su se svađali tajno, bez nas dece. Razumeo sam da su tatu zvali da ide na nekakve vojne vežbe. Radio je tada u opštini i imao je i radne obaveze kao matičar. Nisam razumeo ni gde će tata, ni zašto se mama protivi.
***
Moj tata je tada imao pištolj sa dozvolom i hteo je to poneti pa ga slučajno ostavio gore pored televizora. Razmišljao sam da li da ga pogledam ili ne. Na televiziji je bio neki veliki skup koji se meni tada činio da se događa negde na stadionu jer je neka masa ljudi vikala nešto poput: Kaćuša, Azem… i tako dalje… i znam da je tata ušao ljut u sobu i ne znam kako se dalje razvijala ta situacija.
***
Kasnije ću upoznati i Azema Vlasija i Kaćušu Jašarija, koji su bili u to vreme komunističke vođe Kosova. To što sam ja gledao kući tog dana, svađa mojih roditelja i to vikanje ja razumem kao početak kraja Jugoslavije. Na Kosovu se nakon toga sve promenilo.
***
Početak mog školovanja je bio i kraj školovanja na albanskom. Godinama pokušavam da se setim svog prvog dana škole i ne mogu. Kroz maglu mi prolazi neki polazak u školu, onda dva meseca ne idemo, a onda neko vreme se po kućama učilo. Nastava se organizuje u nečijoj kuhinji kao za vreme Turaka. Danas kod mene, a sutra kod nekog mog druga. Tu su i učitelji sa malom tablom i kredom. Sedeli smo u krug i slušali. Tako su išle u školu i moje sestre i brat koji su stariji od mene. Makar par puta mesečno naš dnevni boravak bio je i učionica.
***
Nakon nekog vremena smo se vratili u zgradu škole. Mi iz osnovne smo imali pravo da se školujemo, a srednje škole se nikad nisu vratile u svoje objekte jer je tada bilo zabranjeno da učimo ono što želimo. Bio neki plan i program Srbije, tako su ga zvali, iz koga bi mi učili sve o srpskoj istoriji, jeziku… iz knjiga koje dostavlja država… i šta tu piše, to je istina.
***
Albanci su to odbili i tako smo odbili i mi deca. Kada smo se vratili u osnovnu školu „Džemal Kadrija“, koji je bio španski borac, imali smo pravo da uđemo samo na jedan alternativni ulaz škole koji je bio sa strane. Napravljen je mostić da preskočimo pregradu i tako uđemo na fudbalski teren, pa preko njega pored sportske sale dođemo do ulaza u naš deo škole. Dobili smo trećinu zgrade i nekako smo funkcionisali u istom objektu po nekom paralelnom sistemu. Učitelji su nas vodili kroz objekat i objašnjavali nam dokle smemo da idemo po školi, a kuda ne smemo. Smeli smo do blizu kancelarije srpskog direktora.
***
Negde sredinom osnovne doživeli smo da su došli radnici i srušili bistu Džemala Kadrija, a postavili su bistu Vuka Karadžića. Od sledećeg dana za nas se škola zvala isto, ali za Srbe drugačije. Bilo smo pod istim krovom ali sa različitim sudbinama.
***
Negde posle petog ili šestog razreda ja sam bio napisao jednu pesmu za Dan škole i trebalo je da je čitam posle recitala koji su izvodili dečaci stariji od mene, bili su u belim košuljama. Slavili smo Dan škole na nekim stepenicama ka fudbalskom terenu, sa programom i nekoliko zvučnika. Neko je to prijavio policiji i odjednom je nastao haos. LJudi su počeli da viču a neki i da beže.
***
Ja sam bio pod stresom zbog svog nastupa a i zbog izlaska pred publiku. Bio sam sledeći posle recitala, ali pesmu nikada nisam izgovorio jer su došli iz specijalne jedinice i tukli mi nastavnike. Nekoliko njih su i pohapsili a mi smo se razbežali kud god smo mogli.
***
Za osam godina nikada nismo ušli na prednji ulaz škole jer je taj deo bio rezervisan samo za srpsku decu, kao i kabineti škole i sportska sala. U gradu i po kraju gde sam živeo bili su svi koji na Kosovu žive – i Albanci, i Srbi, i Romi, Egipćani, Bošnjaci… Tu smo se i družili, igrali košarku i nekad fudbal, ali u institucijama nismo se mešali. Nikada nisam sreo nijednog Srbina koji je išao u moju školu.
***
Nakon rata, pošto sam već bio završio osnovnu školu, išao sam jednom da vidim kako izgleda taj prednji ulaz, kakav je to osećaj ući na glavna vrata. Pošto škola još nije radila, nekako smo otvorili prozor od sportske sale i ušli unutra da igramo košarku. Bilo je čudno, tužno i lepo istovremeno, kao da sam se peo na Mont Everest. Unutra je bila savremena oprema, parket i dosta stvari sa natpisom „Elan“ za koji tada nisam znao šta znači.
***
Peć je bio grad koji je doživeo pakao na kraju bombardovanja. Takve snimke rata na Kosovu imaju i Đakovica i nekoliko drugih mesta. Bojkotom, pa i izbacivanjem iz institucija Albanaca od kojih se tražilo da budu „lojalni Albanci“, za razliku od onih drugih koji su „šiptarski separatisti“, to se osetilo na celom Kosovu.
***
Početkom rata u Hrvatskoj i Bosni za nas je počeo aparthejd i sve je podeljeno – kafići, društva… Srbi su glavni u svim institucijama, dobijaju izbore, vode sve sto je moguće u gradu. Albancima ostaje trgovina, čaršija stara, neke bakalnice i zanatske radnje. Policija postaje agresivna i uzima ljudima po 10 maraka kad god nekoga zaustavi te tako dobija nadimak i od nekih Srba – „dhjet mark“ – u prevodu 10 maraka.
***
I dalje živimo u diktaturi koja se opravdava političkim potezima Slobodana Miloševića i zaštitom srpskog naroda na Kosovu. Porodično ćemo osetiti tu podelu jako teško. Moj tata je odlukom Demokratskog saveza Kosova ostao da radi kao matičar jer su širom Kosova ostali da rade matičari a negde po bolnicama i lekari.
***
Krajem maja 1992. godine su organizovani prvi paralelni izbori i širenje albanskog političkog sistema. Bio je Kačanički ustav, a u izabranoj skupštini proglašenje Republike Kosova u sastavu Jugoslavije. Ibrahim Rugova je tada bio predsednik republike, a vlada Kosova je bila u egzilu sa sedištem u Ženevi.
***
Tog maja 92, moj tata, stric i kolega mog strica su krenuli na posao. Desio se neki oružani incident ali oni za to nisu znali. Tata je mislio da nema autobusa zato što je kriza, pa su krenuli peške na posao. Trebao je da stigne u mesnu zajednicu u selu gde je u to vreme bio šef. Policija ih je zaustavila dok su išli asfaltom. Moj tata je imao službenu legitimaciju pa im je objasnio da ide na posao. Policajci su ih tukli i pohapsili i nisu uzeli u obzir njihovu priču. Tatu i strica koji je bio direktor u obližnjoj školi, kao i njegovog kolegu koji je bio sekretar, priveli su u grupi od 25 ljudi.
***
Tog dana je bilo lepo vreme. Ja i moj drug Ermal, koji sada živi u NJujorku, smo se peli na njihovu krušku koja je bila par metra od mog dvorišta i nismo imali pojma šta se dešava. Igrali smo se. U nekom trenutko on je skočio a ja sam ostao gore. Tada su u moje dvorište ušle specijalne jedinice a njih nekoliko i u dvorištu gde sam ja bio na kruški. Bilo je lišće svugde okolo, velika kruška. Ja sam se uplašio.
***
Pomislio sam da ako skočim sa kruške možda će me upucati. Iz kuće sam čuo galamu – ponekad moju mamu, na terasi su mi bile sestre i njihove drugarice koje je čuvao jedan policajac s dugom puškom i bajonetom. NJih 50 su nam uništili celu kuću. Mamu su naterali da gleda kako će joj uništiti kolevku koju je čuvala nakon što smo svi mi spavali u njoj, jer je kolevka bila gravirana cvetovima, ali je u jednom delu imala albanskog orla. Bacili su kolevku sa terase i izgazili je nogama.
***
U kući su podigli podove, sekli kauče, noževima iscepali sve što je bilo moguće… Naš zejtin, šećer i neke stvari stavili su na gomilu a zajedno sa svim tim bacali su i naše slike iz detinjstva. Čekao sam satima da policajci odu i da ja siđem sa kruške…
***
Tata je bio pretučen brutalno od desetine policajaca u SUP u Peći. Kada su ga pustili, cela njegova leđa, noge, lice i ruke… koje je policija stavila u fioke i udarila ga… bio je udaran po bubrezima… i ništa na njegovom telu nije bilo belo. Bio je sav u modricama i pitali smo ga da li je brojao koliko su ga udarali, a on je rekao da se seća samo do 60. udarca.
***
Kuća nam je izgledala kao buvljak i više ništa nismo imali. Došlo je par stranih televizija i neki foto-reporter koji je dokumentovao policijsko nasilje. Znam da su ti stranci bili novinari jer sam se igrao kao što se deca igraju kamerama kada vide novinare. Imao sam osam godina i tada sam se odlučio da ću jednom biti kao oni, moćni ljudi koji mogu pričati istinu i mogu reći nešto za nas koji ne možemo da pričamo i da se čujemo.
***
Moj tata je proveo oko tri meseca ležeći i trebalo je mnogo vremena da se povrede u njegovom telu smire i da nestanu modrice. Kupovali smo jagnjeću kožu svežu jer su nam rekli da to pomaže, pa smo ga umotavali često u tu kožu. Nakon toga je sve bilo drugačije. Opština mu se usmeno izvinila jer je ni kriv, ni dužan, kao i mnogi drugi tada na Kosovu, doživeo policijsku torturu od koje i dan-danas ima ožiljke i posledice.
***
Beograd je posle svega neki totalno drugi roman za mene. Još uvek je teško svima objasniti moju poziciju u koju sam se dobrovoljno uvalio. Verovao sam da moramo da pričamo, da izveštavamo što više možemo, da se upoznamo i pokušavamo da razjasnimo stvari kako bismo mogli da nešto uradimo sa našim životima. Da makar jednom govorimo istinu i da se zapitamo da li smo korektni ljudi? Da li smo mi pošteni? Da li je fer da još uvek lažemo o onome šta je bilo? I kako to da se čudimo što ne živimo bolje?
***
Ja verujem da na Balkanu mora da se desi opšta diskusija o tome jer i naša bolest ima simptome a zna se i izvor te bolesti i dijagnoza. Zna se šta je bilo i šta je istina, ali i ono što mi želimo da je istina, a to je naš problem.
***
Došao sam prvi put u Beograd 2006, i to uz pratnju srpske policije. Sa velikim strahom i pomešanim emocijama, jer jako je teško verovati nekome ko negira tvoju bol. Ali, mi moramo to da prihvatimo jer drugi plan nije dobar. Nikako nije dobar.
***
Nisam hteo da gledam Beograd i Srbiju kroz prizmu obezbeđenja od strane policije. Hteo sam da vidim, da shvatim da li tu postoje ljudi koji saosećaju, koji misle kao ja, ili makar ljudi koji su časni ali nisu imali priliku da sretnu drugog druge nacije.
***
Saznao sam šta sam hteo i video da postoje ljudi, tako da sada u Beogradu pre svega živim, i to evo već 15 godina. To je grad kojeg ja poštujem i koji poštuje mene. A shvatio sam da poštovanjem mogu sve – i da pričam ono što jeste, i da svakome pokažem da nemam zlu nameru što sam tu, i da se ne krijem, i da volim ljude – posebno one koji su stvarno svesni ljudi bez obzira ko su oni.
***
Mi živimo u arhaičnim politikama, a nije strašno priznati da je neko negde možda ipak počinio zločine u tvoje ime. Ja nisam nostalgičan u odnosu na Jugoslaviju, iako mislim da je neretko živim. Ne šlihtam se, niti ću to ikada raditi, samo sam shvatio da mi možemo bolje, ali se pitam – da li mi to želimo. Ne možemo da se cenjkamo sa istinom – jer istina je jedina koja može da nas izvuče.
O sagovorniku
Mislim da je teško da svi mi pođemo u budućnost bez neke velike katarze i bez razmišljanja o tome kako je drugom čoveku bilo; zašto nam je teško da pričamo istinu i zašto još uvek negiramo našu prošlost. Ta neka istorija koja se dogodila krajem 80-ih i početkom 90-ih godina nas proganja zato što ona još uvek nije završena, zato što mi ne možemo da preuzmemo ličnu odgovornost i da se distanciramo od onoga što je ovde proizvedeno – a to su bol, tuga, sankcije, ratovi, žrtve, masakri, uništavanje, proterivanje, etničko čišćenje i mnoge tragične lične sudbine koje nisu morale da se dogode, ali su se dogodile, bez obzira na negiranja.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
