Kao lična, nosim i sećanja koja su mi poverili drugi. Prizora iz pozorišnih predstava i iz filmova koji su me opčinili, situacija iz romana, epova i drama, sećam se kao da sam u njima učestvovao. Sećam se pojedinih “događaja” iz snova jasno, kao na javi.

***

Sećam se prilika i zapleta iz svojih maštarija – onoga što nije zbilja. Sećam se stvarnih razgovora, ali i razgovora koje sam vodio “u duhu”, sa onima koje nisam mogao da sretnem iznova ili nikada, sa svojim umrlima, majkom i ocem, ili sa ličnostima iz istorije, literature i mitologije, čije sudbine volim.

***

Bez obzira odakle dolazi, iz iskustva, sna, mašte, bez obzira iz kojeg perioda života dolazi, iz najranijeg detinjstva, ili od pre nekoliko sati, u sećanju je sve to u istoj dobi. Sećanje je anđeo. Sećanje svakog čoveka jeste, dakle, anđeo njegove lične istorije. I nema drugih anđela, drugih meleka, osim njega.

***

Sećam se igre sećanja, koju sam otkrio kao dečak, da lepe svršetke pojedinih događaja preinačim virtuelno u tragičan kraj. I kao što se iz grozomornog sna budimo u strahu da posle nekoliko trenutaka budemo srećni, jer je to samo san, mene bi posle te igre, u kojoj u mašti menjam tok stvarnog događaja iz hepienda u tragediju, namah preplavila radost zbog toga što su se ti tako obični događaji odvijali srećno, a, eto, tad je postajalo jasno, nisu nužno morali ići tim tokom.

***

Jer, slušao sam, vrlo često, da ljudi tugujući govore o nesrećnim događajima kao o nečemu što je samo zbog neke pogrešne odluke, nemarnosti ili nesmotrenosti, pošlo po zlu. Prevrnuo sam, dakle, u imaginaciji tu shemu zlosrećnosti, i iz imaginacije izvlačio realan užitak. Tako sam imaginaciju otkrio kao unutrašnju slobodu.

***

Sećam se kako Džordž Stejner (može i Georg Štajner), pisac knjige “Smrt tragedije”, govori o unutrašnjoj slobodi utamničenog čoveka koji, recimo, zna napamet delove Sofoklove “Antigone”, i može na njih da misli, u tamnici, u dijalogu sa Sofoklom, sa Kreontom, Tiresijom i samim sobom.

***

Sećam se pisama Roze Luksemburg iz zatvora, u kojima govori da i u zatvoru oseća slobodu, jer joj je duh nesputan. Iz tog njenog osećanja koje me je proželo kao sećanje na onu upravo opisanu dečačku igru imaginacije, ostvariću završnu scenu svog oratorijuma “Filosofija palanke”, u kojoj se Kolarčevim narodnim univerzitetom (koji se više tako ne zove) prolomio sopran: “Roza oseća slobodu/ jer se bori za slobodu.// Boriti se za slobodu znači biti slobodan./ Živeti otvorenu živu egzistenciju u sebi.”

***

Nalaženje zavičaja u imaginaciji pomoglo mi je da u stvarnosti prebrodim staljinističku torturu kojoj sam, a da tada nisam ni znao ko je Staljin niti šta znači reč tortura, barem jednom nedeljno bio izložen kao učenik prvog i drugog razreda Osnovne škole “Andra Savčić” u Valjevu.

***

Često bi neko od učenika ili učenica na samom početku prvog časa podigao dva prsta da, kao svoju svetu dužnost, prijavi šta se prethodnog dana, posle časova, ili tog dana pre časa, dogodilo a nije bilo lepo: ko se s kim potukao, ko je kome rekao ružnu reč itd, ili bi, usred časa, neko naglo kazao da ga je iz zadnjeg reda nešto pogodilo, komad gumice, grudva zgužvanog papira ili olovka. Tada bi, sva ozarena, učiteljica prekinula nastavu.

***

Zvala se Anica Zorić – žigošem joj ime, jer je to jedina osoba koju sam u životu doista mrzeo (danas držim da je vrlo važno da dete lepo razvije osećanje mržnje prema osobama koje mu sistematski nanose bol i nepravdu, kao što je bitno da razvije osećanje ljubavi prema onima koji su prema njemu pažljivi i vole ga, jer mržnja nije nasuprot ljubavi, kako se to uobičajeno govori, nego, kao i ljubav, nasuprot laži).

***

Dakle, sva ustreptala od ushićenja, ta velika inkvizitorka bi, sećam se kao da je to sada, “dežurne krivce”, među kojima je moja izdužena prilika imala svoje počasno mesto, izvodila pred tablu i započinjala islednički svoj pir, o kakvom ću, puno godina potom, čitati u Kestlerovom “Pomračenju o podne”, Štajnerovih “Sedam hiljada dana u Sibiru”, Kišovoj “Grobnici za Borisa Davidoviča”…

***

Najpre bi počele da pljušte optužbe svedoka i svedokinja – po koji suvarak od istine i, za njom, bale masnih laži – a onda bi se do priznanja krivice dolazilo metodom čupanja pramenova kose okrivljenima i udarcima dlanom po njihovim glavama. Ovo isleđivanje je znalo da traje i po dva školska časa, a u danima učiteljicinog naročitog nadahnuća, i do poslednjeg zvona. Ja bih uglavnom prkosno ćutao, a u stvari sam u imaginaciji sve vreme bio na nekom drugom, lepom mestu, i sa pomišlju na majčin zagrljaj.

***

Trajalo je to tako dve godine, a da se nikad nisam kod kuće požalio, jer me je bilo sram da se jadam kao kukavica, dok su moji plemeniti uzori, takođe na pravdi boga, stavljani na neuporedivo teže muke, poput Andre Savčića, kojeg su četnici zaklali, ili Živana Đurđevića, kojeg su četnici živog ispekli na ražnju, ili hajduka Malog Radojice, kojem su Turci zabijali klinove pod nokte, da okom ne trepne.

***

Sreća prati hrabre. Kako su mi se, usled redovno obnavljanog tretmana, na glavi uredno održavali ćelavi pečati, mama ih je primetila. U školu je, međutim, došao tata. Bez najave, u licu crven kao rak, banuo je usred časa. Potpuno prisebno, saopštio je zašto je došao, a kad je učiteljica negirala da se nad grupom đaka ikada iživljavala, moj otac je upitao učenike da se o tome izjasne. Osim jednog, svi su ćutali.

***

Taj je ustao i rekao istinu. Bio je to učiteljicin miljenik, Darko, na kog nikad nije podigla glas, a kamoli ruku. Zbog ovog radosnog doživljaja na koncu, zbog ovog važnog životnog uvida, u kojem, kao kod Šekspira, tlačeni ćute, jer strahuju da će još više biti tlačeni, a istinu govori onaj koga sopstvena udobnost nije potkupila, vredelo je, drugovi, pretrpeti školski staljinizam.

***

Moja vera u moć imaginacije svoju je simboličku potvrdu našla u jedanaestoj Marksovoj tezi o Fojerbahu, koju sam u petnaestoj godini uzeo našte srca kao naforu, da me do dana današnjeg drži u entuzijazmu. “Filozofi su do sada samo tumačili svet, a stvar je u tome da se on izmeni.” U duhu, u teatru vlastite imaginacije, čovek ima moć da prevaziđe postojeće, i da ga prema tome izmeni. To je osobina najljudskija.

***

Njoj sam posvetio svoju najintimniju predstavu “Don Kihot, ili šta su danas vetrenjače i odakle vetar duva”, u kojoj smo, od Njegoša i Radičevića, preko Zmaja do Disa, Crnjanskog i Vinavera, pevali sve ono što je živo i plodonosno u srpskoj poeziji, buntovno, kritičko, i sa zahtevom za zadovoljenje pravde, ni po babu ni po stričevima, jednom rečju – donkihotovsko. Ovaj nam je jezik, hoću da kažem, zaveštao slobodu i snagu pevanja i mišljenja kojima se dâ raskovati sve što je nepravedno skovano.

***

Tu su nam predstavu zabranili. Prvo su je zabranili pred premijeru, pa sam ja podigao prašinu u medijima, a kako nismo tajili da ćemo je, ukoliko nam ne dopuste izvođenje u novosadskoj Fabrici (u kojoj sam ranije napravio predstavu “Ubiti Zorana Đinđića”), premijerno igrati na trgu, među studentima, jer su tada u Novom Sadu bile demonstracije, glavni je žrec srpske politike, tada u dve protivrečne funkcije – kao premijer vlade i šef svih službi bezbednosti – javio telefonskim pozivom u gradsku filijalu da se premijera, ipak, dopusti. Izveli smo pretpremijeru i premijeru u dupke punoj dvorani, da nam potom ne dozvole nijednu reprizu.

***

U sećanju, ta predstava mi pred oči izlazi od početka do kraja, i, evo, Đuričko, kao Don Kihot pred smrt, iznova peva potresno Radičevićevu pesmu “Kad mlidijah umreti”, a Migel de Unamuno, u tumačenju Katarine Jovanović, kao rektor univerziteta u Salamanki, španskim i našim fašistima sipa istinu u lice: „Ovaj univerzitet je hram inteligencije. A ja sam njen glavni sveštenik. Vi skrnavite njene svete zidine. Vi ćete pobediti, jer imate više brutalne sile. Ali ubediti nećete nikoga. Za to bi trebalo da imate što vam nedostaje: razum i pravo na vašoj strani.“ Kakvo genijalno odlaženje u smrt!

***

Imaginacija je na strani razuma i pravda je s njom. Realnost je samo simptom. Danas živimo u realnosti koju kroje oni koji nemaju imaginacije, koji, dakle, u sebi nemaju nimalo od one od svih osobina najljudskije. S druge strane, ovom dominantnom političkom kursu postvarenja, petrifikacije društvenog života, ovoj neduhovitosti i likvidiranoj imaginaciji, ne suprotstavlja se politički i kulturno organizovana imaginacija. U čitavom političkom polju nema, naime, ni jedne jedine stranke ili pokreta da ima jasno artikulisanu želju da se izmeni sama struktura postojećeg. Mi nemamo levice, jer je levica politički artikulisana imaginacija, artikulisana pretnja stanju stvari.

***

Danas se uzima kao nešto nepojamno, nešto varvarsko, kad ja, isto kao i u mladim svojim danima, pišem da je izmena osnove naslednog prava moguća, i da je moguće zakonski razgraničiti status privatne od statusa lične imovine, i da ta praksa nužno vodi pravednom društvu. U pozorištu upravo to činim: menjam stvarnost radikalno, pokazujući, u ogledalu predstave, kako ona uistinu izgleda, i, u duhu predstave, kakva bi ona mogla da bude. Pozorište je eksperimentalni, ogledni život.

***

Ovakva mladalačka razmišljanja, na vektoru Jedanaeste teze o Fojerbahu, nisu me odmah odvela pozorištu, gde sam, u dvadeset drugoj godini, našao utočište svojoj radikalnoj imaginaciji, svojoj radikalnoj želji, nego, neminovno, najpre studiju filozofije, a uprkos tome što sam se godinama i u žarkoj ljubavi pripremao da studiram biologiju.

***

Nisam postao profesionalni ornitolog, ali sve te godine koje sam proveo u prirodi, sva ta buđenja pre zore kako bih zatekao ptice kad su najaktivnije, sva ta samoća u šumi, sva ta božanstvena druženja s prirodnjacima posvećenim svome poslu, sve te stotinama puta iščitane sistematike viših vertebrata, svi ti “ključevi”, vodiči za raspoznavanje vrsta i podvrsta, koje sam upotrebom izlizao, sve te audio trake sa kojih sam učio da razlikujem pesmu i glasanje svake ptice, sva ta latinska imena koja i danas znam, naučili su me onoj disciplini u radu koja donosi radost, metodičnom savladavanju napora da nikad ne bude zamoran, sistematičnoj analizi koja pruža užitak, što je od presudne važnosti u mom dramaturškom i rediteljskom pozivu.

***

Taj i takav, strogi analitički pristup strukturira moju maštu da, u stvari, paradoksalno, postane sećanje na buduću predstavu. To uliva sigurnost, jer čovek tada oseća da se bavi onim što doista dobro poznaje, onim što je godinama istraživao na svoj način, iz sopstvene želje. Tako nastaju sve moje autorske predstave.

***

Tako je nastala i moja nedavna zagrebačka predstava o Krleži, jer je Krležin opus već tri decenije jedna od temeljnih mojih literarnih i životnih inspiracija. Tako nastaje sada moja zadarska predstava o papi Franji i njegovom anđelu, koji je anarhistkinja, jer je taj papa učinio nekoliko presedana protiv zemaljske moći i dogmatske ortodoksije Katoličke crkve, koji su u skladu s mojim poimanjem uloge onoga koji bi trebalo da radi u duhu nastojanja Isusa Nazarećanina, čiji je lik moja trajna fascinacija.

***

Na isti način, iz istog duha, stvaraću sledeće godine u Zagrebu predstavu “Spomenik i njegov čovek”, o životu i smrti Stevana Filipovića i modernističkom spomeniku koji je njegovom podvigu podigao skulptor Vojin Bakić, da stoji na Vidraku, ponad Valjeva, kao moja lična amajlija, kao simbol moje imaginacije, jer je taj mladić pod vešalima, fašistima radosno skresao istinu u lice i, pred publikom, uhvatio smrt za gušu, te tu publiku pretvorio u javnost, koja je, umesto da bude ubijena u pojam, kući s javnog vešanja otišla s novim poimanjem života i smrti.

***

Probuditi javnost u publici, to je osnovni zadatak i pozorišne umetnosti. Zbog herojske smrti Stevana Filipovića u Valjevu, i zbog spomenika Vojina Bakića, volim što sam se rodio u Valjevu.

***

Sećam se, ponaosob, mnogih ptica koje sam posmatrao, koje sam vadio iz ornitoloških mreža i prstenovao da im pratimo puteve migracija, sećam se kad sam u kanjonu reke Gradac otkrio da se gnezdi crvenokrili puzić (Tichodroma muraria), sećam se kad sam zaustavio autobus nasred Povlena, da iz njega izađem jer sam visoko na nebu video da jedri jedan beloglavi sup, sećam se crnoglave grmuše kojoj sam u Kolarima, kod Svetozareva, slomio nežnu nožicu dok sam joj stavljao prsten, zbog nje me duša i sad boli, i sećam se studenata i profesora koji su me tada tešili, govoreći da se u početku to svima njima dogodilo, sećam se svoje čvrste rešenosti da kad umrem moje telo bude dato na obed ne crvima, nego lešinarima, sećam se svih vatri kod kojih smo do kasno u noć gledali u zvezde, zaljubljeni u životinje i biljke, sećam se tog nabreklog realnog života u sebi tada, koji se danas rasprskava u simboličkoj sferi, u mojim pozorišnim predstavama, sećam se, dakako, i onog sunčanog dana na Sokolskim planinama, sa Goranom Sušićem i Sašom Marinkovićem, dok gledamo kroz dvoglede na par surih orlova što krstari nebom, a pod njima, u daljini, preko Drine, svetluca grad Srebrenica.

***

Sećam se da sam tada prvi put izgovorio ime Srebrenica, i vidim, u sećanju, tog dečaka koji sam bio, tog izdžikljalog mladića koji misli da će ceo svoj život posvetiti proučavanju ptica, od Severnog polarnog mora do Rta dobre nade, i koji o politici niti šta zna niti ga ona interesuje, a neće proći dugo i on će, s kolegama u redakciji VIN-a, izgarati u borbi protiv Miloševićevog režima.

***

Sećam se tog mladića, koji sam se usudio da budem, a kojem tada, dok ga izdaleka zaslepljuje svetlucanje Srebrenice, ni na kraj pameti ne može da bude da će neki njegovi zemljaci u toj Srebrenici počiniti grozomorni zločin genocida, te da će, jednog dana, on pisati kako je savremena srpska kultura svoju imaginaciju sahranila u Srebrenici, sa osam hiljada ubijenih ljudskih bića, i da je početak povratka te spasonosne, živodajne imaginacije u društvo, moguć u pozorištu. Zato sam predložio Ivanu Medenici da i Bitef podrži moju predstavu o Srebrenici, koju ću, ne bez smelosti Minje Bogavac, sledeće godine stvarati u Šabačkom pozorištu, na slobodnoj teritoriji. Čovek je biće koje se usuđuje.

O sagovorniku

Zlatko Paković, pozorišni reditelj i pisac, rođen je 1968. u Valjevu. Diplomirao je na Katedri za pozorišnu i radio režiju Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu. Razvio je originalnu poetiku kritičkog pozorišta, naglašenog ludičkog izraza. Najpoznatije autorske predstave: Ubiti Zorana Đinđića; Ibzenov Neprijatelj naroda kao Brehtov poučni komad; Enciklopedija živih – umetnička intervencija u srbijanskoj i kosovskoj stvarnosti; Filosofija palanke – Božićni oratorijum Radomiru Konstantinoviću; Kapitalizam, geometrijskim redom izložen; Otelo, nezakonita liturgija; Don Kihot, ili šta su danas vetrenjače i odakle vetar duva; Bojte se Alaha: smisao života i smrti Ćamila Sijarića; Julije Cezar – res publica ili cosa nostra; Krleža, ili što su nama zastave i što smo mi zastavama, da tako za njima plačemo. Objavio je dva romana: Soba za jedan krevet, Zajednički pepeo (nemačko izdanje Die gemeinsame Asche), zbirku pesama Dnevnik pevanja, dve knjige eseja: Anatomija nacionalističkog morala, O autoritarnoj savesti. Dobio je Nagradu “Desimir Tošić” za publicistiku, International Ibsen Scholarship za pozorišnu režiju i stipendiju bečkog Museums Quartiera za književnost. Živi u Beogradu. Oženjen je Anom. Otac je Irmi i Sofiji.