Ispitivanje porekla imovine – politički marketing

Nemanja Nenadić: Reč je o imovini većoj od 150.000 evra za koju niti vlasnik ima dokaze o izvoru prihoda kojim je ta imovina kupljena, niti država može dokazati da je ona stečena na nezakonit način. To su oni slučajevi kad se vlasnik imovine bavio poslovima u domenu sive ekonomije, nije u potpunosti poslovao regularno, pa su isplate bile u gotovom, a ne preko računa. Onda je tom gotovinom, čije poreklo može biti sumnjivo, kupio neku imovinu za koju državni organi nemaju nikakav dokaz da je stečena vršenjem krivičnog dela.

Karabeg: Da li u Bosni i Hercegovini postoji sličan zakon?

Ivana Korajlić: Još uvijek ne, ali je Savez nezavisnih socijaldemokrata, vladajuća stranka u Republici Srpskoj, najavio da će ići u proceduru sa takvim zakonom. Nacrt tog zakona, koji cirkuliše u javnosti, zapravo je prepisani zakon iz Srbije samo su zamijenjena imena institucija. Sve ostale odredbe su iste. Šta će biti sa tim zakonom – teško je reči. Može se ponovo desiti da od toga ne bude ništa jer i dosad smo viđali brojne najave nekakvih zakona o ispitivanju porijekla imovine od kojih nije bilo ništa. S druge strane, i u RS i u Federaciji BiH postoji zakoni o oduzimanje nelegalno stečene imovine, za čiju primjenu nije ispunjen osnovni preduslov, a to su pravosnažne presude za organizovani kriminal i korupciju kojih gotovo nema.

Karabeg: Kako će se utvrđivati koja imovina treba da bude oporezovana sa 75 posto i ko će za to biti nadležan?

Nenadić: Biće nadležna Poreska uprava, odnosno njena posebna jedinica koja je formirana na osnovu Zakona o ispitivanju porekla imovine. Ne postoji nikakvo vremensko ograničenje za imovinu koja treba da bude ispitana. Može to biti čak i period između 1950. i 1959. ako je vlasnik živ… Glavni problem ovog zakona je njegova retroaktivnost. Naime, po postojećim propisima pravo Poreske uprave da utvrđuje poreske obaveze zastareva posle pet godina, a pomenuti zakon nema nikakva vremenska ograničenja. Može se vrlo lako desiti da Ustavni sud utvrdi da retoaktivnost tog zakona nije u skladu sa pravnim poretkom, pa bi onda država imala obavezu da vlasniku imovine vrati naplaćeni porez i to s kamatama.

Karabeg: Da li u BiH postoji organ koji se bavi ispitivanjem porekla imovine?

Korajlić: Kod nas ne funkcioniše ni mehanizam provjere imovinskih kartona funkcionera. Naime, u BiH funkcioneri imaju obavezu da prije stupanja na funkciju podnesu izvještaj o svojoj imovini – tzv. imovinski karton, ali nema nikakve provjere tačnosti podataka. Centralna izborna komisija, koja prikuplja imovinske kartone, samo ih objavljuje, ali ne provjerava. Funkcioner može da napiše bilo šta u tom kartonu. Kad je riječ o naplati poreza, Poreska uprava ima vrlo subjektivan pristup. Postoje miljenici vlasti kojima se poreski dug oprašta. Ako se usvoji Zakon o ispitivanju porijekla imovine, Poreska uprava će odlučivati čiju će imovinu provjeravati. To će se raditi bez utvrđenih kriterijuma samo na osnovu nekakvog plana rizika koji donosi direktor Poreske uprave i koji neće biti javan. Dakle, postojaće mogućnost da se Zakon koristi za političke obračune s protivnicima vlasti dok će oni koji su na vlasti biti izuzeti od bilo kakve provjere imovine.

Karabeg: Kritičari vlasti u Srbiji kažu da je Zakon o ispitivanju porekla imovine pre svega usmeren protiv političara iz opozicije?

Nenadić: Kad je reč o mogućnostima zloupotrebe, pa i političke, one su neizmerne jer će kriterijumi, na osnovu kojih će Poreska uprava vršiti provere, biti tajni. Inače, pojedini predstavnici vlasti su već najavili da bi najpre trebalo ispitati imovinu nekih od njihovih viđenijih političkih protivnika. Te najave su štetne, a jednako su štetne i izjave koje smo mogli da čujemo od predsednika Vučića da bi on voleo da se nađe među prvima koji će biti provereni. Vrlo lako može doći doći do selektivnosti u primeni zakona, pa će neki ljudi biti odmah provereni, a drugi za 20-30 godina ili možda nikada neće doći na red.

Karabeg: Da li vlast u BiH optužuje lidere opozicije da imaju tajne račune u inostranstvu?

Korajlić: Dovodi se u pitanje način sticanja imovine opozicionih političara, ali to nije toliko prisutno kao u Srbiji. Ovde se najviše spominje imovina ljudi koji su 20 godina na vlasti. Brojne afere nikada nisu rasvjetljene od Dodikovih vila u Srbiji do Špirićevog stana u Beču i mnogih drugih stvari. To je samo ono što je isplivalo u javnost, ali nikad nećemo saznati ko šta ima na offshore računima i ostalo. Uostalom, niko od tih funkcionera nema ni firme, ni imovinu na svoje ime.

Karabeg: Zanimljivo je da Siniša Mali upire prstom u Đilasa i njegov račun na Mauricijusu, a sam je bio bio direktor raznih offshore kompanija sa Devičanskih ostrva, a Devičanska ostrva su, kad su u pitanju tajni računa i tajne firme, na gorem glasu od Mauricijusa.?

Nenadić: To se odnosilo na period kad Siniša Mali nije bio u državnim strukturama već je radio kao konsultant. Tu je prevashodna sumnja bila na pranje novca. Mnogo je ozbiljnije što nisu ispitani slučajevi koji se odnose na period kad je Mali obavljao javne funkcije – bilo kao savetnik u vladi ili kasnije kao gradonačelnik Beograda – a koji su, recimo, vezani za izjave koje su bile javno dostupne o tome kako neki anonimni prijatelji finansiraju školovanje njegove dece u privatnim školama. Osim toga, čitav posao zaključivanja ugovora oko izgradnje Beograda na vodi, koji je on vodio, obavijen je velom tajne. Kasnije se u istraživačkim medijima pojavila informacija da je njegov brat dobio na poklon stan od firme koja izvodi radove na tom području. I to je prošlo bez ikakve reakcije Tužilaštva.

Karabeg: Da li se zakoni o ispitivanju porekla imovine donose samo zato da bi se zamazale oči javnosti jer je borba protiv korupcije uvek popularna tema?

Korajlić: U svakom slučaju – da. To je u Republici Srpskoj populistička priča jer vladajuća stranka osjeća da gubi podršku javnosti. Ako Poreska uprava bez javnih kriterijuma bude odlučivala kako će se i kome provjeravati imovina, onda apsolutno ne možemo očekivati fer postupke.

Nenadić: Mislim da su primarni razlozi za donošenje ovog zakona bili populistički, odnosno to je neka vrsta političkog marketinga.