Žarko Korać: Hrvatska je Vučićeva i Šešeljeva fiksacija

Omer Karabeg: Da li su sadašnji odnosi između Srbije i Hrvatske na najnižem nivou od završetka ratova devedesetih?

Vesna Pusić: Znam da je to tema koja se provlači, ali u Hrvatskoj gotovo da uopće nema riječi o odnosima između Hrvatske i Srbije. Bilo je nešto komentara uglavnom podsmješljivih kada se pojavila neka raketa koju je Vučićeva vlast nazvala Zagrepčanka, ili možda netko drugi, jer navodno može pogoditi Zagreb što smatram da je između glupog i lošeg ukusa.

Ali izvan toga de facto zapravo nema mnogo informacija, niti uopće govora o odnosima između Hrvatske i Srbije kako u službenoj komunikaciji koja dolaze od strane vlasti tako i u medijima i uopće u javnosti. Pojavila se i vijest da je Srbija stavila Hrvatsku na listu zemalja koje su sigurnosni rizik, ali izvan toga ništa puno više.

Žarko Korać: Što se tiče Srbije, Vučić je potpuno instrumentalizovao te odnose za svoju politiku. Vučić je od Šešelja nasledio opsednutost Hrvatskom i on očigledno iz te matrice ne može da izađe. Kada mu treba podrška u javnom mnjenju ili kada mu pada popularnost, on odjednom počinje da govori o Hrvatskoj. On pobunjene studente zove ustašama, a za rektora Beogradskog univerziteta kaže da je ustaša. Što se tiče Hrvatske, predsednik Zoran Milanović dosta često spominje Srbiju. Premijer Plenković prilično retko i, moram reći, na konstruktivan način.

Milanović povremeno govori tačne stvari o Srbiji, ali povremeno sasvim netačne. Rekao bih da je njegov odnos prema Srbiji, kao i odnos prema Izraelu, postao deo njegovog političkog sukoba sa premijerom Plenkovićem. Tako da se zapravo Srbija pojavila kao deo sukoba koji je potpuno unutrašnji hrvatski sukob. Ali da se vratim Vučiću. On je potpuno instrumentalizovao odnos prema Hrvatskoj. To mu je potrebno jer mu pada podrška. NJegova stranka je, istina, nedavno pobedila na lokalnim izborima u 10 malih opština, ali on je nesiguran i misli da će mu napad na Hrvatsku podići rejting.

On radi sa Hrvatskom ono isto što Orban radi sa Ukrajinom koji govori da ga ruši Ukrajina što je stvarno sumanuto. Mislim da su ljudi u Srbiji indiferentni prema Vučićevim napadima na Hrvatsku. Video sam jedno istraživanje u kome je građanima postavljeno pitanje u koju bi zemlju najradije otišli da rade. Kod nas je na prvom mestu uvek bila Nemačka, a prema tom istraživanju ljudi bi najradije otišli da rade u Hrvatsku. Da građani veruju Vučiću da je Hrvatska neprijateljska zemlja, ne bi išli tamo da rade, niti bi toliko ljudi tamo išlo na godišnji odmor.

Ultradesnica u Hrvatskoj

Omer Karabeg: Ima li u Hrvatskoj uvreda na račun Srba, da Srbe nazivaju četnicima?

Vesna Pusić: Ima sigurno. U prvom redu od strane nekakvih malih ekstremističkih izvanparlamentarnih stranaka.

Omer Karabeg: Mislite na gradonačelnika Sinja Miru Bulja?

Vesna Pusić: To je takav profil ljudi kao što je Bulj. Ima takvih tipova. Ali to apsolutno nije neki standardni govor, niti je to na bilo koji način uobičajeno u Hrvatskoj. Iako je, naravno, bilo je vrijeme kada se mnogo češće i mnogo više koristila takva retorika. Ali to vrijeme je prošlo. LJude možete uhvatiti na jednu te istu glupost ili svinjariju možda pet, šest puta. Ali sto puta ne možete. Nakon nekog vremena ljudi naprosto prestaju na to reagirati. Bulj je neka vrsta originala u hrvatskoj politici kako se to u Dalmaciji kaže, neka vrsta smiješne buffo figure.

Omer Karabeg: Da li jačanje ultradesnice u Hrvatskoj, posebno sve ono što se dešavalo oko Thompsonovih koncerata, ugrožava Srbe u Hrvatskoj?

Vesna Pusić: Teško mi je reći da li ih ugrožava. Ja mislim da ugrožava sve nas, da nije posebno upereno protiv Srba u Hrvatskoj. U prvom redu ugrožava demokraciju i građansko društvo u Hrvatskoj. To je velika opasnost za Hrvatsku kao demokratsku državu i za hrvatsku budućnost. Time se ne napada jedan segment društva, već pristojna, demokratski uređena budućnost na koju bi Hrvatska mogla reflektirati.

Šešeljev učenik

Omer Karabeg: Da li režimski mediji i vlast u Srbiji koriste to što događa oko Thompsona, pa pojačavaju propagandu protiv Hrvatske?

Žarko Korać: To što se desilo na Thompsonovom koncertu u Zagrebu, taj broj ljudi, to je svakako bilo jako neugodno. Ali režim u Srbiji nije u stanju da svoju propagandu učini iole prihvatljivom onim neodlučnima ili onima koji ga na pola podržavaju, već to radi na divljački način. I onda kažu da je to dokaz da je Hrvatska ustaška država. Što naravno nije nikakav dokaz. Hrvatska nije ustaška država.

U Srbiji ima sociologa, politikologa, psihologa koji mogu da naprave razumnu analizu zašto je odjednom desnica toliko porasla u Hrvatskoj, ali vlast ne zove te ljude. Kažem, Hrvatska je Vučićeva fiksacija. On je 10 godina bio Šešeljev najbliži saradnik, on mu je bio uzor, a Hrvatska je apsolutno Šešeljeva fiksacija.

On nikad ne prestaje da govori o Hrvatskoj. Vučić je nasledio taj vokabular i tu naraciju radikala iz devedesetih godina. Međutim, to sada više ne prolazi. Čovek ode na letovanje u Hrvatsku kolima sa srpskim tablicama i niko ga ni pogleda, a kamoli nešto drugo. A oni pričaju da će Srbin, čim kolima uđe u Hrvatsku, tog sekunda biti ugrožen.

Omer Karabeg: Nedavno je Ministarstvo inostranih poslova Srbije preporučilo građanima Srbije da ne putuju u Hrvatsku. Kako je to primljeno u Hrvatskoj s obzirom da Srbi dolaze u Hrvatsku i kao turisti i kao sezonski radnici?

Vesna Pusić: To zvuči dosta apsurdno, pa se u medijima na to reagiralo sa podsmjehom kao na nešto što je vezano za unutrašnju političku situaciju u Srbiji, što ima veze sa izborima u Srbiji, a nema neke naročite veze s nama.

Kineske rakete

Omer Karabeg: Vučić je optužio Hrvatsku da se sprema da napadne Srbiju. Počeo je to da priča nakon što su marta prošle godine Hrvatska, Albanija i Kosovo potpisali Deklaraciji o saradnji u oblasti odbrane. Od tada Vučić stalno ponavlja kako se Hrvatska sprema da napadne Srbiju.

Žarko Korać: Vučić je kupio kinesku hipersoničnu raketu i stavio je na stare lovce MIG-ove. Ne znam koliko toga ima. Problem je sa tom raketom što je to ofanzivno oružje. U principu mi u regionu kupujemo defanzivno oružje. Njegovi tabloidi su to stavili na naslovnu stranu hvaleći se da nam sada niko ništa ne može. Podsetio bih da smo mi već jednom ratovali s NATO paktom i ne vidim da je Srbija u tom ratu pobedila. Potpisala je Kumanovski sporazum koji je bio jasna vojna kapitulacija.

Naravno, Vučiću ne pada na pamet da ratuje s NATO paktom jer odlično zna kako bi Srbija prošla u tome ratu i kako bi on lično prošao. Sve je to farsa. Međutim, upravo je sklopio sporazum sa najvećom izraelskom kompanijom za proizvodnju oružja, zove se Elbit Systems, da oni naprave fabriku za proizvodnju dronova u Srbiji. Tako da Vučić nastavlja sa naoružavanjem.

Omer Karabeg: Veruju li ljudi Vučiću kad priča da će Hrvatska da napadne Srbiju?

Žarko Korać: Mislim da niko živ u Srbiji u to ne veruje. Zašto bi nas napala? Ljudi nisu baš toliko blesavi. Hrvatska je u NATO paktu. Srbija je potpuno okružena NATO zemljama. To je potpuno besmisleno. Ne biste ratovali s Hrvatskom, nego faktički sa NATO paktom. To znači i sa Crnom Gorom koja je u NATO paktu. To njegovo trućanje da smo mi najjača oružana sila u regionu je stvarno besmisleno. On sve to priča samo da bi očuvao vlast.
Vesna Pusić: Sporazum o vojnoj saradnji između Hrvatske, Albanije i Kosova ne može da ugrozi nikoga u regionu. Taj sporazum samo ponavlja nešto što se de facto događa neko vrijeme – riječ je o zajedničkim treninzima i raznoj vrsti suradnje koja apsolutno ne može ugroziti nikoga. Slušajući priče o tome da li Hrvatska ugrožava nekog i da li bi Vučić ratovao pitam se oko čega bi se ratovalo? Šta bi bila svrha tog rata? Ne kažem da momentalno kod puno većih nego što smo mi nije postalo popularno voditi ratove u kojima nemaš pojma što zapravo hoćeš i zašto si ih započeo, ali u Hrvatskoj se zaista ne govori o ratovanju, nikome ne pada na pamet ništa slično. Šta bi to bilo?

Zašto bi se vodili ratovi, ima li neka ideja šta bi se postiglo tim ratovima? Ništa od toga nije na dnevnom redu u Hrvatskoj. Hrvatska je, naravno, ne zbog Srbije, nego zbog globalne situacije i zbog promjena u okviru evropskog sigurnosnog planiranja počela mnogo više ulagati u naoružanje, nego što je to činila prije. U prvom redu zato što se smatra da NATO više nije takva garancija sigurnosti kako je nekad bio i da će se Evropa morati mnogo više brinuti za vlastitu sigurnost.

Tako da je sa tog stanovišta pitanje sigurnosti i naoružanja mnogo više u centru pažnje danas, nego što je bilo pred koju godinu. Ali ponavljam, to nema veze sa Srbijom. A ovo sa kineskim raketama – ne znam bi li bih plakala ili se smijala.

Pouke iz devedesetih

Omer Karabeg: Koliko su odnosi između Srbije i Hrvatske važni za stabilnost u regionu?

Žarko Korać: Sigurno su veoma važni. Oni će dobiti na važnosti slabljenjem NATO pakta. Otvara se pitanje ko bi u regionu mogao pokušati da to iskoristiti. Slažem se sa gospođom Pusić da je teško zamisliti koji bi bili ciljevi rata u regionu, ali prvi put to sasvim ne isključujem. Da ste me pitali pre iranskoga rata, rekao bih da tako nešto ne dolazi u obzir. Ali sada više nisam sasvim siguran jer očekujem vrlo jako slabljenje NATO pakta u trenutku kada još uvek besni rat između Ukrajine i Rusije i kada su baltičke države i Poljska, pa i neke druge, u velikoj meri zabrinute zbog toga.

Velike sile su do sada na ključan način oblikovale Balkan. Setimo se Pariske konferencija po završetku Prvog svetskog rata, setimo se Jalte. Tito je bio izuzetak jer je Jugoslavija samostalno vodila rat. Ali i njena sudbina je u krajnjoj liniji zavisila od odluka velikih sila. A ja se pomalo plašim šta će se dešavati u našem regionu kad velike sile, zaokupljene nekim svojim interesima, prestanu da se bave Balkanom i kada principi međunarodnih odnosa počnu da se napuštaju.
Omer Karabeg: Znači vi mislite da će slabljenje NATO pakta prouzrokovati neke nove tenzije u regionu?

Žarko Korać: Da. Ali ne mislim na rat. To je besmisleno, ne vidim šta bi bio smisao tog rata. Mi smo imali rat u regionu. U Bosni je to koštalo oko 100.000 života. Jako mi je teško da zamislim nekoga ko bi se upustio u taj poduhvat. Ali postoje takvi ljudi. Pitam se da li su građani ovog regiona izvukli pouke iz onoga što se događalo devedesetih godina. Nadam se da su shvatili koliko je opasno krvoprolića koje mi priređujemo jedni drugima u čitavom 20. veku.