Ivan Lalić: Dok je mene, biće i tebe, Mufide 1

Ugljevik, 15. maj 1992.: Srpska patrola nam je dala znak da stanemo. Frederik je dao svoju švajcarsku legitimaciju Crvenog krsta, ja moju lokalnu. Vojniku je nešto bilo sumnjivo, izvukao me je napolje.

„Ivan Lalić, pa ti si Šokac“ – reče preteći, a ja shvatih da bi bilo bolje da dokažem da nisam Šokac. „Ja Šokac?“ „Pa moj deda stric je pisao „Lelejsku goru“, pa „Hajku“, pa „Ratnu sreću“ – jesi li ti normalan?“ Ja sam Crnogorac, Vasojević. Mladi vojnik rumenih obraza i masne šubare sa kokardom na čelu gledao me je praznim očima. Očigledno mu ime i delo Mihaila Lalića nije bilo previše poznato.

***

U toj sekundi ili dve iščekivanja da li su moja krvna zrnca podobna za prolazak kroz srpsku Semberiju, nešto je puklo. Još jednom, pa još jednom. Nastao je opšti metež. Krenuli su rafali, vika. Frederik i ja smo stajali paralizovani. Pakao se dešavao na petsto metara od nas. A onda nas je na onaj sa šubarom zgrabio i poterao na prvu liniju sukoba.

***

Mladi vojnici JNA iz Tuzle u povlačenju iz Bosne su napadnuti. Njih dvadesetak je ležalo u jezivim bolovima na asfaltu. Prišli smo džipom sa visoko izdignutom zastavom Crvenog krsta. Jednog po jednog skupljali i odvozili na srpsku stranu. Ne znam koliko je njih preživelo. Bili su mladi i lepi. I beskrajno nevini. Plakao sam kao kiša kad smo izvukli poslednjeg.

***

Romanija, 17. maj 1992.

Frederik mi je rekao: „Plan ja da neutralizujemo bolnicu na Koševu od ratnih dejstava. Kako to da izvedemo?“ Ja kažem – moramo da pričamo sa srpskom stranom. „U pravu si – niko ne priča sa njima, a bez njih nema dogovora.“ I otišli smo na Pale. Na razgovor sa Buhom i Kalinićem, ministrima u Vladi Republike Srpske. Bolje da nismo. Iako smo se dogovorili da imamo slobodan prolaz kroz sve srpske teritorije, narednog dana je sve otišlo dođavola.

***

Vratnik, 18. maj 1992.

Spuštamo naš konvoj krivudavim putem preko Hreše ka Sarajevu. Vozim lagano. Iza nas dva šlepera sa rastvorima za infuziju. Pomoć bolnici na Koševu. U kolima tišina. Sa mnom su Frederik i Roland pozadi. Ćutimo. Pred nama se ukazuje Mordor. Panorama Sarajeva koje sa okolnih brda zasipaju granate.

***

Pogledao sam levo ka Lapišnici. Pomislio – „al smo na izvolte, neće valjda“. Mi smo Crveni krst. Ženevska konvencija i to. Sledećeg sekunda je stigao demanti. Raspalilo je po nama žestoko. Ništa nisam video pred očima. Treslo je kao da sam ubačen u neki bubanj. Trenutak pre nego što sam izgubio svest, pomislio sam – „e, jebi ga, sad ću da odem ovako mlad, baš glupo“. Imao sam 26 godina.

***

Vratnik, 18. maj, pet minuta kasnije

Bio je onizak, crn. Zvao se Mufid. Pritrčao je razvaljenom džipu. Nekako me je izvukao, telom me zaštitio od novih gelera koji su prštali na sve strane. Ubacio me je u stari Zastavin kombi gde je već bio Frederik, teško ranjen. Obojica smo ozbiljno krvarili, kombi je krenuo ludačkom brzinom kroz uske, razrovane sarajevske ulice, Mufid je stajao nad nama i pevao Ćelentanovu pesmu „A ciao mi cantare“ pokušavajući da nas drži u životu.

***

Ujutru sam se probudio, znači živ sam. Vidim ne fali mi ni ruka, ni noga. Dobro je. Ali, onda šokantna vest. Frederik je preminuo u toku noći. Ne mogu da dođem sebi. Šta je ovo? Pakao? U bolnici sam, usred Sarajeva, ali bombe padaju tik uz zgradu. Zašto Frederik? Zar niste rekli da sam ja u gorem stanju nego on?

***

Mufid, vojnik Armije BiH, dolazi mi u posetu. Doneo je napolitanke. Iako u Sarajevu već nije imalo šta da se jede. Iako mi je bila slomljena i zavezana vilica, pa napolitanke nisu imale kud. Gledali smo se i cedili reči. Ja sam frfljao, on me je slušao pun empatije i razumevanja. Pričao sam mu o beogradskom koncertu podrške Sarajevu. Rambo Amadeus i drugari. Značilo mu je. Setno je izgovorio… „jes vala, beogradska raja… prava je“. Ustao je, rastali smo se.

***

Tokom 23 godine koje slede nebrojeno puta sam pokušavao da ga pronađem, zagrlim. Da malo ćutimo, da se dogovorimo kako ćemo dalje. A onda sam saznao. Zaplakao. Ramić Ismeta Mufid poginuo je 7. decembra 1992. Bio je moje godište. Čovek koji mi je omogućio drugi život. Otišao sam na njegov grob, položio cveće. Tuga. Dok je mene, biće i tebe, Mufide. Dok je mene, biće i tebe, dobri moj Frederik. U redu mi, prokleta balkanska deca, ali zašto ti? Otac dvoje male dece. Poliglota. Vitez. Da li ćemo tvoju žrtvu ikada moći dovoljno da cenimo i poštujemo? Sumnjam.

***

Beograd, 5. oktobar 2000.

Dugo sam se oporavljao. U telu i glavi imam tridesetak gelera. Što većih, što manjih. Umoran od objašnjavanja na aerodromima što zvonim. Pa eto zvonim, šta vas briga.

***

Tako kljakav tabanao sam tokom devedesetih na svim protestima protiv Miloševića. Klasika. A onda je došla majka svih bitaka, peti oktobar. Kokan, Goran Marković, Cici Dimić, Alisa Stojanović i još neka ekipa sjajnih drugara i drugarica. Šta reći a ne zaplakati. Koliko smo se mi samo obradovali. Ponadali. Naravno da je opšte mesto, ali moram da podsetim na fijasko. Malo transfera blama nikad nije naodmet.

***

Novi Sad, Exit, 2005.

Bio sam sa Exitom, pa gotovo – od samog početka. Odjednom sam ja postao mator, jer su oni bili nepodnošljivo mladi. Sećam se dvojice Australijanaca koji su došli u kamp. Tamo je bilo glavno zezanje. Svet u malom. Ko nije bio u Exitovom kampu, nije bio na Exitu. Nakon par piva braća Australijanci su videli da se pale svetla na tvrđavi, tamo preko Dunava. Jedan od njih je priupitao: „Čekajte, je l ima i tamo nešto gore?“. Ima. I te kako. Smatrao sam Exit nadom Balkana. Da ćemo doneti mir, pomirenje, oproštaj. A onda smo naravno udarili znate čime, o ledinu.

***

Nisu nam dali da obeležimo 10 godina od masakra u Srebrenici na kraju festivala. Ko nam nije dao? Pa ono što se sada zove „duboka država“. Iz neke dubine su na tvrđavi izronili neki desničari, dobili smo pretnje da će u masi biti postavljena bomba. Sve jasno. Rizik je bio preveliki. Odustali smo. The White Stripes su ipak svirali te večeri. Nakon čudesnog nastupa legendarnog Koje Discipline. Nisam se previše radovao. Zapravo – nimalo.

***

Beograd, 2021.

Drug Rade iz Danasa me je nazvao i zamolio da napišem tekst za „Ljudi, sećanja“. Naravno da hoću. „Tu sam za vas uvek, drugari.“ Ne znam samo o čemu da pišem a da to nema veze sa hrabrom Aidom i ovom groznom sapunicom oko čuvenog murala? Rade mi dade potpunu slobodu da pišem o čemu god želim. Razmišljam.

***

Sloboda je ponekad gadna stvar. Čekaj – a da parafraziram čuveni film Gorana Markovića „Tito i ja“ i da tekst nazovem „Ratko i ja“? U prevodu – da otvorim dušu kako mi je ovaj blamantni surogat Živojina Mišića, Radomira Putnika i Stepe Stepanovića odredio život? Hajde. Al da ne preterujem. Bilo je lepih dana i bez Ratka. Iako je on zapravo uvek tu. Što bi rekao moj kolega dramaturg – Metastabilni gral.

***

Na putu za Skoplje, 2006.

Uvek sam voleo oldtajmere. Nisam izbivao iz Bracinog muzeja, bog da mu dušu prosti. Jednom prilikom sam nabavio starog volvoa 244, koji je navodno bio u pratnji švedskog kralja Gustava, pa ga je neki Srbin, kraljevski šofer, dovezao u Jugoslaviju rashodovanog.

***

Taj auto je obožavala Verica Barać. Zvali smo ga „Gustav“. Bili smo zajedno u Savetu za borbu protiv korupcije. Što kaže jedan od najpametnijih ljudi koje znam Egon Savin, u tranziciji se mnoge stvari dešavaju slučajno. Tako sam i ja slučajno postao član uglednog Saveta za borbu protiv korupcije. Kada je ubijen naš nikada prežaljeni premijer, on je išao baš na sastanak sa nama. Ja parkirao u dvorištu, izašao nonšalantno – kad ono – pucnji. Zaleži. Mislio sam da je u pitanju vojna vežba. Nije bila, kao što znamo. Opet duboka država i smrt čoveka koji je fascinirao jednog Habermasa i koga je čekala katedra na Harvardu. Znači – niko nije zaštićen. A ponajmanje – oni najbolji.

***

Verica i ja smo proputovali ex YU mojim „Gustavom“. Seminari, konferencije, susreti raznih antikorupcijskih naivaca iz regiona. To je tada bilo u modi. Da se nadaš da je Balkan bez korupcije moguć. Sada više nije u modi. Korupcija nije samo socijalno prihvatljivo ponašanje već deo naših drevnih običaja na koje smo ponosni. Sećam se na putu za Skoplje Veričinih reči: „Znaš, Ivane, kada bi u Opštini Čačak ukinuli plate, svi bi ostali da rade.“ „A verovatno bi i doplatili“, prigodno se našalih ja.

***

Sarajevo, 2017.

Nošen svojom golemom ljubavlju prema preminuloj zemlji Jugoslaviji, moja supruga i ja smo istresli sve što smo imali i nemali kako bismo otvorili Mikser house u Sarajevu. Računao sam, mora da ima neke pravde. To je grad koji mi je podario drugi život. Vreme je da mu se zahvalim, a možda je i vreme za regionalnu, kulturnu renesansu. Usred Sarajeva dvoje Beograđana sa tonom dobre volje i ljubavi rešavaju da otvore kulturni centar.

***

Rešio sam da otvorim i galeriju koja će nositi ime mog Frederika. Voleo je umetnost. Bio je humanista, mirotvorac. Na otvaranje je došao njegov sin Antoan iz Ženeve. Došao je i legendarni predsednik Crvenog krsta u Titovom statusu – Kornelio Somaruga. Bilo je potresno. Ronzali smo i grlili se. Tada nije bilo korone. Došlo je celo Sarajevo, a i dobar deo Juge. Pa i moji drugari iz Danasa. Sledećeg dana dobili smo naslovnu stranu Danasa. „Otvoren Mikser house u Sarajevu.“

***

Sve lepo i krasno, publika hrli. Deluje kao ozbiljna pobeda. Na fasadi se smeši natpis. „Kuća za sve naše ljude.“ Ali avaj. Nismo dobili neophodne dozvole za rad, nismo imali para da sve završimo, uskoro su nam na vrata zakucali i reketaši, na šta su nas svi upozoravali. Odlazim kod Bakira Izetbegovića i molim za pomoć. Čoveče – pravimo kulturne mostove, pomozi bre malo, bar da sredimo te papire, oči nam ispale od napora, evo tu je i Valentin Incko, žena mu dolazi na tango u Mikser svakog ponedeljka. Nema smisla da se blamiramo pred njim.

***

Mislim, nisam baš tako rekao, ali računao sam da mi piše na čelu da sam očajan i beskrajno siromašan. Što bi inače dolazio kod njega? Bakir me je potapšao po ramenu, rekao mi da radimo super stvar, a onda najveći deo razgovora posvetio prigodnoj anegdoti da su on i Đinđić odrasli zajedno u Brčkom, delile ih dve ulice. Nije bilo reakcije na moj status kandidata za skok na čelo u plitku Miljacku. Diskretni šarm laganog klizanja svilenog gajtana…

***

Otišao sam na aerodrom da uhvatim popodnevni za Beograd. Zurio sam u red letenja u neverici. Deset letova za Istanbul i samo jedan za Beograd. Njihov Pijemont više nije Beograd. Jugoslavija više ne stanuje u Sarajevu. U prevodu – zajebao sam se samo tako. Preživi, čoveče. Zbog tvoje dečice. Pusti Jugoslaviju, jebala te ona.

***

Dogvil, premijera 2015.

Našao sam se s Kokanom. Tim raskošnim, preduhovitim i pretalentovanim čovekom. Nekada je radio predstavu po mom tekstu. „Cuba libre“ u Novom Sadu. Dogovaramo da napravimo „Dogvil“ u Mikser hausu. Marko Grbić – Vroom, muziku naravno. S kojim parama, kako, ni danas ne znam. Sve je bilo na o-ruk. I desila se premijera. Omaž Larsu fon Triru, Radomirovoj „Filozofiji palanke“, omaž vremenu u kojem živimo. Usred Savamale, „Beograda na vodi“, dešava se žestoka kritika društva, zemlje, dubaizacije kvarta, zemlje, naših duša. Na kraju predstave – zavesa se diže i „Dogvil“ postaje interaktivan. Kroz golema MH stakla ukazuje se naš grad. Zatrpan zastavama „Beograda na vodi“.

***

Od te premijere ja sam očekivao zatvaranje našeg Miksera svaki dan. Sledili smo onu Titovu – živimo kao da ćemo raditi sto godina, ali i ako nas zatvore sutra, pa šta sad. Makar smo propali u velikom stilu. Taj know-how stilski savršenog fijaska smo dobro uvežbali i kasnije uspešno primenili u Sarajevu.

***

Šumadija, danas

Nakon svih ovih godina padanja i ustajanja koji su se smenjivali u dramaturški pravilnom nizu, svoj mir sam našao negde između ustaničke Topole i Rudnika. Mitska Šumadija. Moja dedovina po majci. Kuća i vajat stari dvesta godina. Šuma, potok, srna, prase, bašta, rakija – mučenica i slatko od dunja na starom ormanu. Setih se onog momka sa šubarom iz Semberije sa početka priče. Eh da sam znao tada da mu kažem.

***

Naime, po majci sam iz četničke porodice. Od mene se dugo krilo, ali u našu kuću je često dolazio Nikola Kalabić. Dedin klasni drugar sa Vojne akademije. Pošto su mi sa očeve strane sve policajci i Titovi oficiri s ponekim udbašem da fino zarezi, ja sam logično ispao – Jugosloven.

***

Ali, kada dođem u Šumadiju, mene uhvati romantičarski, patriotski zanos. Stavim svog malog sina Lava na krilo i onda mu pričam hajdučke priče. O Tanasku Rajiću, prvo. On je iz našeg sela. Karađorđev barjaktar. Junak koji je poginuo na Ljubiću tokom Drugog ustanka braneći sam šanac pred najezdom Turaka. Poznat je u narodu i kao ljuti Šumadinac koji je lično isekao Semir Agu, ozloglašenog vezira Rudničke nahije. Dosta godina kasnije, kada je Miloš Veliki već u poznim godinama prolazio zapregom pored Ljubića, zaustavio je konje i krenuo peške. Kada su ga pitali zašto to radi, odgovorio je: „Pored Ljubića, moram stojećki. U slavu Tanaska.“

***

Sine moj lepi, mora tata da ti nešto kaže: „Naši junaci su Tanasko, Karađorđe, Stanoje Glavaš i Hajduk Veljko. Čuveni generali Živojin Mišić, Radomir Putnik i vojvoda Stepa. Ima ih još puno. Tvoja čukunbaka, baš iz ove kuće je izgubila i muža i oba sina u Prvom ratu. I oni su veliki junaci, moraš biti ponosan.

***

A ovaj Ratko Mladić, ovaj što nas gleda sa raznih zidova u Beogradu, nije nikakav heroj. Ubijao je žene i decu, posle se krio kao poslednja kukavica da ga ne uhvate. To hoću da znaš. Voli te tvoj tajo, a ti kasnije prenesi ovo što sam ti rekao – i tvom sinu.

O sagovorniku

Ivan Lalić rođen je u Beogradu u vreme crnog talasa. Dramaturg, pisac, kreativni preduzetnik, humanitarni radnik, borac protiv korupcije, Jugosloven. Kulturni radnik i svojevremeni slučajni upravnik Srpskog narodnog pozorišta, Sterijinog pozorja. Ništa manje slučajno – proveo je sedam godina u Exitu, četiri u Savetu za borbu protiv korupcije, dvanaest u Mikseru. Gde se i dalje nalazi jer mu je žena, izvorna mikserovka, tako naložila. Jedino što je radio namerno – to je pisanje za pozorište i TV.

Imao je lepih premijera i nekih nagrada, ali računa da je najbolje pred njim.

Kad je već pretekao sve ove godine. Da. I namerno je pravio decu. Ima ih troje.

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Jedno reagovanje na “Ivan Lalić: Dok je mene, biće i tebe, Mufide”

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.