Iz ugla političke, društvene, ekonomske i kulturne istorije

Kao što sam nagovestio u prethodnim poglavljima, meni se ne čini da je to tačna ocena.

Kao prvo, ranosrednjovekovna društva na Zapadu su imala zajednička obeležja bez obzira na to da li je bilo najezde ili nije: vizantijska Italija je u mnogom pogledu bila uporediva s langobardskom Italijom, a Vels s Engleskom.

I Irska, koja je imala malo dodira s germanskim svetom, imala je sličnosti s njim (mada je u mnogo čemu bila najviše atipična od svih društava koja smo razmatrali).

Stvarni kontrast u okviru nekadašnjih rimskih provincija nije bio kontrast između društava koja su bila izložena najezdi ili osvojena i ostalih, nego između evropskog kontinenta i Britanije: na kontinentu su osnovne rimske političke i društvene strukture opstale (mada su u većini krajeva bile ruševne i nedovoljno finansirane), a u Britaniji nisu; plemenska društva su bila obeležje i anglosaksonskih i velških delova postrimske Britanije.

U stvari, opšteuzev, najkrupnija promena u političkoj kulturi nije bila germanizacija, nego militarizacija: doba dominantne vojničke aristokratije počelo je u 5. i 6. veku i na čitavom Zapadu trajalo duže od milenijuma.

Kao što ćemo videti u trećem delu knjige, to je bilo i obeležje Vizantijskog carstva i, u manjoj meri, halifata.

Ranosrednjovekovni identiteti

Pa ipak, identiteti se jesu menjali.

Na Zapadu je sve manje i manje ljudi sebe nazivalo Romani; ostali su našli nove etničke odrednice: Goti, Langobardi, Bavarci, Alemani, Franci, razne varijante Angla i Saksonaca, Briti – ime kojim su neanglosaksonski žitelji Britanije već sebe nazivali sredinom 6. veka, pošto su Romani otišli, a i sama ta reč će ubrzo biti zamenjena velškom rečju Cymry, zemljaci.

To će reći da čak ni u onom delu nekadašnjeg carstva koji zavojevači nisu osvojili Rimljani nisu viđeni kao Briti nego kao drugi narod, raniji osvajači, koji su došli i otišli.

I mada bi, naravno, ogromna većina predaka tih naroda 400. godine sebe nazivala Rimljanima, rimski svet zaista više nije postojao, a s njim ni rimljanstvo.

Rani srednji vek je u materijalnom pogledu bio mnogo jednostavnije razdoblje nego pozno carstvo, a rimske građevine i ruševine su bile svuda, najčešće neuporedivo veće nego novije i najčešće brižljivije građene.

Jesu li ranosrednjovekovni narodi osećali nesigurnost ili žal za rimskom prošlošću?

Malo je naznaka da jesu.

Grigorije Turski, mada je poticao iz rimske plemićke porodice, kao da uopšte nije svestan da carstva više nema; njegov junak osnivač bio je Hlodoveh, a njegova odanost sasvim usmerena na Franke.

Pavle Đakon je pisao i o Rimljanima i o Langobardima i, mada je dobro znao kako je nasilna bila langobardska najezda, činila mu se neizbežnom i ponosio se svojim langobardskim prethodnicima.

Za one čije srce ne bi zaigralo na sliku Skandinavije kao „materice (germanskih) naroda“ bila je tu Troja kao još jedan nerimski mit o poreklu, a i starozavetni Izrailj (naročito će se Franci služiti ovim potonjim motivima: v. 16. poglavlje).

I ako pisci nisu svoj identitet vezivali isključivo za etničko poreklo, poistovećivali su ga sa svojom provincijom, kao što pokazuje pohvala Španiji koju je Isidor Seviljski sastavio dvadesetih godina 7. veka: „S pravom je zlatni Rim, predvodnik naroda, nekad davno žudeo za tobom. A… sad te je najuspešniji narod Gota, posle mnogih pobeda širom sveta, lako ugrabio i ljubav dao: do današnjeg dana u tebi uživa sred kraljevskih znamenja i velikog bogatstva, sigurnoj u okrilju srećne sudbine carstva“.

Za Isidora, čoveka koji je u čitavom ranosrednjovekovnom razdoblju bio najviše prožet pretkonstantinovskom književnom kulturom, to je bila prošlost, a sadašnjost je bila podjednako slavna.

Dvor i vladarska reprezentacija

Palate su bile dugovečna mesta kraljevske ili carske retorike, čiji je cilj bio da impresioniraju kako kraljevske podanike tako i strane izaslanike i ostale posetioce.

Čak i u društvima čiji su kraljevi živeli u jednoj jedinoj drvenoj dvorani, ta je dvorana doživljavana kao izuzetna, „veća od bilo koje za koju su deca ljudi ikada čula“, kako pesnik Beovulfa opisuje Heorot, i služila je kao metonimija za sudbinu same kraljevine, kao u slučaju Kindilanove dvorane, „mračne večeras, bez vatre, bez postelje“, kako pesnik 9. veka piše posle pogibije jednog istočnovelškog kralja u boju.

Ulaz su čuvali elitni stražari koji bi puštali samo dostojne posetioce, poput Hrotgarovog dvorskog oficira Vulfgara u Beovulfu ili Arturovog stražara Gleulida u velškom tekstu iz 11. veka Culhwch ac Olwen; to je doprinosilo počasti koju je podrazumevao ulazak u palatu i, u njoj, učešće u „bliskosti s kraljem“ (Königsnähe).

To su junački tekstovi, u kojima sve i svako nadrasta realne dimenzi je; istočnorimski ambasador Prisk nije 449. bio toliko zadivljen Atilinim veoma sličnim dvorskim kompleksom.

Ali ga opisuje neutralno i s poštovanjem, kao izvanrednu dvoranu od uglačanog drveta okruženu drugim objektima, uključujući trpezarije i kolonade, od kojih su neki rezbareni i solidno građeni, celinu opasanu drvenom ogradom s kulama, gde se „nije vodilo računa o bezbednosti, već o otmenosti“.

Oprema enterijera, u Atilinom slučaju od platna i vune, i raznobojni zastori „poput onih što ih Grci i Rimljani pripremaju za svadbu“, takođe je bila osmišljena tako da ostavi utisak.

I Jivering je verovatno imao slično dejstvo, samo na skromnijem nivou, pogotovu na posetioce iz manjih centara no što je Carigrad.

Franačke kraljevske palate, ili bar one glavne, bile su složenije.

Karolinški Ingelhajm se sastojao od niza velikih prostorija (uključujući kraljevsku dvoranu) građenih od kamena i raspoređenih oko povelikog apsidalnog dvorišta s kolonadama, dimenzija 100 sa 70 metara, od kojih je ponešto sačuvano.

Isto važi i za palatu u Ahenu (izuzev apsidalnog oblika), ali su razmere bile veće.

To se još može videti na osnovu jednog njenog dela, dvorske kapele, s njenim unutrašnjim ukrasom u mermeru, ukrasom koji je u 19. veku zamenio njene raskošne mozaike, i prestolom na galeriji.

Mnogobrojne prostorije u tim palatama, kroz koje su posetioci morali da prođu, nesumnjivo su takođe bile osmišljene utiska radi.

Još merovinški izvori to jasno stavljaju do znanja, kao kad je vojvoda Rauhing 589. uveden u privatnu odaju kralja Hildeberta, verovatno u Mecu, gde je ubijen (što je opisano u 5. poglavlju).

No, složenost kraljevske ili carske reprezentacije najjasnije je istaknuta u karolinškim izvorima.

U opisu Ingelhajma u jednoj pesmi iz dvadesetih godina 9. veka za njega se kaže da ima „stotinu stubova i raznovrsne zgrade, hiljadu ulaza i izlaza i hiljadu unutrašnjih odaja“, kao i složen, Biblijom nadahnut slikani program u crkvi i još izuzetniji dekorativni program u svetovnim delovima palate, koji prikazuje junake i hrišćanske i rimske careve i vodi ka narativnim scenama što prikazuju Karla Martela, Pipina III i samog Karla Velikog.

U svojim Podvizima Karla Velikog iz osamdesetih godina 9. veka, Notker iz Sankt Galena izmišlja fantastičnu pripovest u kojoj vizantijski poslanici Karlu Velikom ulaze u palatu (u koju palatu, to Notker ne kaže) i, prolazeći između skupina plemića, četiri puta poveruju da je centralna ličnost toliko veličanstvena da bi morala biti Karlo Veliki – jedna sedi na prestolu, jedna je u carevim ličnim odajama – pre nego što ih naposletku ne uve du u jednu zasebnu prostoriju pred Karla Velikog, odevenog u zlato i drago kamenje, sjaktavog poput sunca.

Notker nikad nije bio na dvoru, ali je nadugačko razgovarao s visokim dvoranima, te njegova slika prostorne složenosti dvora zvuči istinito, budući da su nam poznate velike karolinške palate.

Mogli bismo dodati da je u ovom slučaju materijalni aspekt vladarske reprezentacije stavljao težište koliko na odeću živih ljudi toliko i na zidove palate (Prisk je imao isto zapažanje o Atilinoj rezidenciji).

Palate su se nadmetale u nastojanju da impresioniraju.

Franci se na polju reprezentacije nisu mogli meriti s Carigradom, gde su 949.

Lijutpranda Kremonskog, izaslanika italijanskog kralja Berengara II, toliko zapanjile mehaničke ptice koje pevaju i mehanička dizalica ispod prestola u palati Magnaura, tek jednom od mnogih zdanja dvorskog kompleksa.

No, u okvirima mogućnosti kojima je raspolagala materijalna kultura latinske Evrope, poseta karolinškom Ahenu i Ingelhajmu bila je podjednako složen i upečatljiv doživljaj.

Notker je tvrdio i da „vazda budni“ Karlo Veliki može da s prozora svojih odaja vidi svakog u palati, pa i da vidi šta se dešava u domovima njegovih plemića, kako bi znao „sve što rade i sve njihove dolaske i odlaske“.

Taj preteča panoptikona Džeremija Bentama (i Mišela Fukoa), mada nesumnjivo još jedan izmaštani Notkerov ukras, pokazuje u kojoj se meri verovalo da se takve palate, u svoj svojoj složenosti, nalaze pod neposrednim nadzorom kralja/cara.

Jer je sama ta složenost činila kraljevsku moć vidljivom, te je stoga morala da odražava, bar u zamisli, konkretno delovanje te moći, to jest znanja i, kad je nužno, prinude na temelju tog znanja.

Uspon islama i rana arapska osvajanja

Muhamed (oko 570-632) bio je trgovac u Meki na zapadu Arabijskog poluostrva kome je oko 610. Bog počeo da se javlja rečju; postao je prorok i potražio je sledbenike.

Arapi su bili mnogobošci, mada je među njima postojala i znatna hrišćanska i jevrejska manjina.

Muhamed je svakako bio najbliži jevrejskoj tradiciji i, poput Jevreja, veoma strog monoteist, ali najpouzdaniji rani muslimanski izvor (Medinski ustav iz dvadesetih godina 7. veka) jasno kaže da je Muhamed „verujuće“ (najčešći rani naziv za njegove sledbenike) posmatrao odvojeno od Jevreja.

Muhamedova otkrivenja kasnije su sabrana u Kuran; muslimansko predanje kaže da je osnovna redakcija tog teksta nastala za Osmanovog halifata (644-656).

Neki zapadni istraživači su se u novije vreme zalagali za znatno kasniji datum: Džon Vansbro čak za 800, a Patriša Kroun za rani 8. vek, mada je Fred Doner ponudio dobru odbranu tradicionalnog datiranja na osnovu sadržaja i stila.

Kako bilo, neosporno je i važno da su u poznom 7. veku elementi Kurana već bili u širokom opticaju, kao što se može videti iz kuranskih stihova vidno istaknutih na Kupoli na steni u Jerusalimu, prvom važnom delu islamske arhitekture završenom 691-692, i da oni jasno navode islam kao osobenu i koherentnu religiju koju je osnovao Muhamed.

Tačne pojedinosti te religije u njenim prvim decenijama ne mogu se potpuno rekonstruisati, a ionako bi ih, naravno, različiti ljudi različito shvatali, ali je od samog početka prepoznata kao novina i kao izazov.

Žitelji Meke su je doživeli kao dovoljno veliku pretnju da je Muhamed 622. bio primoran da izbegne u Medinu, gostoljubiviji grad; ta emigracija (higra) označava zvaničan početak islama, a već 643. u jednom egipatskom papirusnom dokumentu srećemo računanje godina prema hidžri.

Medina i Meka su se tokom čitave treće decenije 7. veka nadmetale oko prvenstva, ali je Muhamed verovatno 630. preuzeo svoj rodni grad; on je postao versko središte islama, mada je Medina ostala političko središte.

U vreme Muhamedove smrti, rascepkana i zaraćena arapska plemena mahom su, prvi put u svojoj istoriji, priznala jednu vlast, i to vlast novoga tipa, utemeljenu na verskoj objavi.

Prve halife, Abu Bekr (632-634), Omer I (634-644), Osman i Ali izabrani su iz redova Muhamedovih bliskih sadrugova, a i sve kasnije halife su bili pripadnici Muhamedovog plemena, Kureiš; titula halife je možda postojala i pre Osmanovog doba.

Oni su bili i Muhamedovi naslednici kao vođe Vernika i Božji predstavnici na zemlji.

Otpočetka se smatralo važnim da muslimanska zajednica bude jedinstvena, te se Abu Bekrov halifat posvetio potpunijem potčinjavanju Arabije; dobar deo Arabije, naročito na istoku, otcepio se posle Muhamedove smrti (delom pod sopstvenim prorocima – Muhamed u tom razdoblju nipošto nije bio jedini) i morao je biti ponovo osvojen.

To je nesumnjivo bilo olakšano činjenicom da su Sasanidi izgubili prevlast nad istočnom i južnom obalom poluostrva posle Iraklijeve pobede nad Persijom 628, jer su se, naravno, ta arabijska zbivanja odigravala baš kad se završio poslednji veliki rat između Rima i Persije, koji je za sobom ostavio dve iscrpljene strane i gubitnika na kolenima.

Omer je tridesetih godina 7. veka poslao arapske vojske na sever; posle poraza Rimljana na reci Jarmuk 636, Arapima je otvoren put ka osvajanju čitave Sirije i Palestine; posle poraza Persijanaca kod Kadisije oko 637, otvoren im je put i ka području koje će se kasnije zvati Irak.

Godine 640. čitav Plodni polumesec južno od turskih planina već je bio pod arapskom kontrolom; Egipat mu se pridružio 639-642. Irak i Egipat su otad vazda bili pokretačka snaga halifatske privrede; osim tokom kratkog razdoblja sasanidske vlasti dvadesetih godina 7. veka, oni još od smrti Aleksandra Velikog skoro hiljadu godina ranije nisu bili deo istog političkog sistema.

Arapi su četrdesetih godina osvojili i Iran; u vreme kad je 651. ubijen poslednji šah, Jazdagird III, arapske vojske su već bile stigle do današnje iranskoavganistanske granice.

Tokom jedne generacije nisu išle u dalja osvajanja; no, Arapi su osvojili čitavo Sasanidsko i polovinu Istočnog rimskog carstva za samo petnaest godina.

Jedino su im Aleksandar i Mongoli bili ravni po brzini osvajanja, ali se i Aleksandrovo i Mongolsko carstvo ubrzo ponovo raspalo na sastavne delove. Arapi su, međutim, držali te teritorije tri veka i otad su njihova religija i kultura tu dominantne.

Ceremonijal vizantijskog dvora

Dvor srednjovizantijskog perioda često se opisuje kao statičan i suvoparan; ta se vrsta tvrdnji može sresti čak i kod savremenih istraživača.

Pisci 10. veka bi bili očarani; to i jeste bio njihov cilj. No, taj opis svejedno nije verodostojan.

Kao prvo, osim sveg tog klasičnog rečnika, sve te pisce je odlikovala i jedna složena teološka kultura kakve nije bilo ni u jednog od njihovih svetovnih predaka iz razdoblja od 4. do 6. veka.

Biblijske aluzije se u njihovim delima zapravo javljaju češće nego Platon i Homer, na način koji bi, na primer, zaprepastio Prokopija.

No, stvari su se neprekidno menjale. Ceremonije su neprekidno obnavljane i razrađivane, čak i kad se tvrdilo da su takve od pamtiveka.

Znale su biti i sabotirane, katkad s reskim političkim posledicama.

Pošto je Lav VI 906. sklopio četvrti brak, koji je po kanonskom pravu bio potpuno nezakonit, patrijarh mu je zabranio pristup u Sv. Sofiju.

Ta je zabrana bila bezmalo ozbiljnija nego ekskomunikacija, jer je značila da će se svekoliki dvorski ceremonijal kojim smo počeli ovo poglavlje naći u potpunoj pometnji; Lav je morao da prisili Nikolu da godinu dana kasnije odstupi s patrijaršijskog prestola, na koji se nije vratio za careva života.

U ovom slučaju patrijarh nije odneo pobedu, ali bi neki slabiji car morao da bude popustljiviji.

Posle ubistva Nikifora Foke 969, koje je pripremio njegov sestrić i naslednik Jovan I Cimiskije (969-976) uz saradnju Nikiforove sopstvene žene (i Jovanove ljubavnice) Teofano, i Jovanu je zabranjen ulazak u Sv. Sofiju; zabranu je izrekao patrijarh Polievkt (970).

Polievkt je zahtevao da se Jovan – da bi uopšte mogao da uđe u crkvu da bi bio krunisan – odrekne Teofano i progna je iz grada i da se pokaje zbog svog zločina, i car je ovoga puta popustio.

Što je ceremonijalni sistem zamršeniji, to ga je lakše iskoristiti da se nešto stavi do znanja, krupna stvar u ovom slučaju, suptilnija u drugim slučajevima.

Vizantijski političari su se igrali svojim sistemom, što je za neposrednu posledicu imalo to što se on pod njihovim prstima postojano menjao.

Vizantijski dvor, sa svim svojim procesijama, postao je zapravo jedna krajnje komplikovana pozornica na kojoj se mogla voditi podjednako složena politička borba između suparničkih igrača.

Splet javnih položaja i titula bivao je sve važniji deo hijerarhije koja je bila usredsređena direktno na cara i koja je podupirala sistem carske vlasti.

I ta se vlast mogla podrivati, u smislu da su carevi svrgavani ili marginalizovani, ali je moć sistema ipak ostajala nedirnuta.

Sistem je bio čvršći nego bilo koji drugi politički sistem u Evropi posle 6. veka, čvršći čak i od sličnih struktura halifata, osim u prvom stoleću abasidske vlasti, kao što ćemo videti u sledećem poglavlju.

To, međutim, nije bila „država pozorište“, politički sistem koji se svodi na ceremonijal, kako Kliford Gerc opisuje Bali 19. veka.

Ceremonijal je bio skup (bio je, naravno, skup i na Baliju), a skup je bio i zvanični status.

Skupi su bili i ostali aspekti carskog samopredstavljanja, poput bronzanog drveta prepunog mehaničkih ptica pevačica koje je toliko zadivilo Lijutpranda Kremonskog prilikom njegovog ranijeg, i uspešnijeg, poslanstva Konstantinu VII 949. godine (a to im je i bila svrha – jedan od važnih ciljeva vizantijskog ceremonijala bio je da zadivi izaslanike).

Vizantinci su umeli da budu veoma direktni u tom pogledu, kao što pokazuje ceremonija isplate plata u sedmici pred Cveti kojoj je Lijutprand 949. takođe bio svedokom: car je razdavao vrećice zlatnog novca koje su potom stavljane na ramena svakog višeg dvorskog i vojnog službenika i to je trajalo tri dana – jer toliko je službenika bilo – a niže službenike je naredne sedmice isplaćivao komornik. (Lijutprand je rekao Konstantinu da bi voleo da i sam učestvuje i zbog svog odvažnog duha je nagrađen funtom zlatnog novca.) Ova procedura otkriva motive čitave službeničke klase: bila im je potrebna plaćena služba, i to ne samo da bi vršili vlast (što će tek malobrojni među njima ikad uspeti) već i da bi bili kadri da održavaju svoj prosperitet i način života.

Kao u vreme Teodosija ili Justinijana, čvrstina države je zavisila od efikasnog poreskog sistema.

Taj je sistem počev od ranog 9. veka ponovo bivao sve organizovaniji i samo je zahvaljujući tome ceremonijalni svet Konstantina VII uopšte mogao postojati.

Lijutprand je to nesumnjivo shvatio 949, kao što je shvatio, mada preko volje, i 968. godine. Sada su vizantijski vladari jednostavno bili bogatiji nego bilo ko u hrišćanskoj Evropi; štaviše, 949. se s njima nije mogla meriti ni većina muslimanskih vladara.

Njihova krajnje stroga formalnost osmišljena je da bi upravo to istakla, i to joj je odista i uspevalo.