Izbori, autonomije i ideološko-partijski rascepi

Pritom, budući da nije reč o jednosmernom uticaju polarizovanih stanovišta uticajnih političkih aktera, kao i raspoloženja građana, već i o povratnom dejstvu izbornih procedura na prestrojavanja partija i preferencije glasača, svestan sam velikih teškoća da se razdori oko tipa državnog uređenja razgovetno sagledaju u dinamičkom i vrlo kontroverznom ciklusu tranzicionih izbornih utakmica.

Problem se naročito komplikuje činjenicom da se fenomen autonomija (kulturološkog i teritorijalnog tipa) mora povezati sa svim izazovima preporodnog rađanja dopuštene, relativno slobodne političke utakmice 1990-ih.

U grotlu velikih deregulacija savezne države (SFRJ), ratno-nacionalističke tranzicije i suverenizacije nacija i republika, autonomije su bile komponenta jednog od osnovnih društvenih raskola po osi: centar/periferija.

Ne retko su ostale podele u Srbiji, po linijama: crkva/država; rad/kapital i selo/grad, bile u senci ovih teritorijalno-identitetskih sporova.

U etno-nacionalno heterogenim društvima, ova forma dramatičnih nesporazuma oko teritorije, na kojoj bi trebalo da se legitimno vlada na način suverene, konačne i apsolutne vlasti, po pravilu je krcata stereotipno-predrasudnim stavovima i osećanjima.

Đovani Sartori u tom smislu piše o mišljenjima bez informacija, teško podložnim racionalnoj argumentaciji.

I zato je, kad je reč o momentu razgorevanja ognjišta istorije, buđenja i preporoda nacije, uključujući i izbor prošlosti (D. Ćosić), kao uslova obnove stare države i zasnivanja nove demokratske jedinice, bilo izuzetno značajno prisustvo ili, pak, odsustvo, procedure ustavotvornog sporazuma među strankama i identitetskim zajednicama o državljanskom statusu, svojstvu građanina, tipu političkog uređenja i slično.

Autonomije su, u tom kontekstu, bile verodostojni pokazatelj volje i umeća vladajuće državotvorne elite da konstrukcijom meke moći sa drugima (Dž. Naj) harmonizuje održive, legitimno priznate razlike.

Klaus von Bajme ovakvu politiku naziva demokratski poželjnom jasnoćom rascepa; S. M. Lipset zaključuje da razdori – kad su legitimni – doprinose integrisanju društava i organizacija, a Linc i Stepan upozoravaju na neophodnost preliminarnih složenih pregovora pre nego što se pristupi legitimno obavezujućoj većinskoj formuli.

Nažalost, izabrana je suprotna opcija – etno-autoritarne, centralistički organizovane tvrde moći nad drugima.

Populističkim načinom antibirokratskog kanalisanja nasleđenih i proizvodnje novih etnonacionalnih i regionalnih rascepa, koja se svodila na maksimu Ili će biti kako mi hoćemo, ili vas, odnosno nas, neće biti (!?), pokrajinske autonomije u Srbiji postale su tvrdi kamen razdora unutar stare, monoorganizacione nomenklature, kao i nove političke klase, sa višepartijskom matricom politike.

Takve podele prelile su se svom snagom u kulturološko tkivo populacije koja se, posredstvom pluralističkih izbornih procedura, tek počinjala transformisati u građanski demos, sa principijelnom mogućnošću da opredeli prirodu političko-državnih institucija.

Budući da rascepe možemo tretirati kao dugoročne, istorijski nasleđene, strukturno uslovljene, politički indukovane i organizovane obrasce podela unutar populacije date političke zajednice, njihove ideološko-partijske komponente pripisaćemo više subjektivnoj (racionalnoj, instrumentalnoj) strani navedenog fenomena, nego nasleđenim vrednosnim obrascima.

Kao što je već naznačeno, takvi identifikacijski tokovi svesti manje su zasnovani na interesima i političkim računicama konkurirajućih elita, a više na osećanjima i sklonostima, relativno neranjivim kad je reč o direktnoj argumentaciji (Berelson).

Zato, nasuprot i danas preovlađujućim stanovištima da u srpskom razlazu sa Jugoslavijom i socijalizmom bolje naprosto nije moglo biti; da mir nije mogao da završi ratne poslove, jer, razum nije ni pokretao ni okončavao velike istorijske poslove (D. Ćosić, 1992), držim da su za analizu inicijalnog, opredeljujućeg momenta trodecenijskih procesa blokirane tranzicije (’90-ih), zatim iznuđeno naglih momenata sanacije opšte propasti i istovremene, totalne rekonstrukcije svih podsistema (nakon 2000), do danas puzajuće, skoro zaustavljene tranzicije ka institucionalnom pluralizmu pravne države, izuzetno bitna teorijska stanovišta o subjektivnoj determinaciji društvenih procesa.

Sartori u tom smislu egzaktno primećuje da opredeljenje za ovaj ili onaj tip izbornog sistema pre svega zavisi od računica vladajuće garniture.

Reč je, zapravo, o odgovornosti kulturoloških i političkih elita za noviju etapu srpske razistorije, ideološki ukotvljene u daleko prekjuče i prekosutra, sa krajnje skromnim pomacima u normalizaciji sadašnjosti.

Kao i svi nacionalizmi, ove tri decenije belodano su iskazale vrhunsko umeće zavođenja masa kategorijama slavne prošlosti i obećanjima svetle budućnosti.

U tom smislu, Miloševićevu i svaku sličnu etno-nacionalizaciju politike, sa tiradama o ispravljanju nepravdi, homogenizaciji, suverenizaciji, sabornosti, srpskom svetu i slično, možemo smatrati pre svega proračunatim, manje-više veštim vlastodržačkim preduzetništvom.

Nažalost, neretko masovno legitimisanim posredstvom biranja bez izbora (Sartori) i nesklonom bilo kakvom vidu podeljene i kontrolisane moći.

Shodno tome, izreku Što se grbo rodi ne ispravi dovijeka, možemo uzeti za narodski mudru interpretaciju poznate Lispet-Rokanove hipoteze o zamrzavanju prirode glavnih sukoba, pri čemu su, kako primećuju ovi autori, partijske alternative, i u izrazito mnogo slučajeva partijske organizacije, starije od većine biračkih tela.

Međutim, u zborniku predočena analiza devet izbornih utakmica za Skupštinu AP Vojvodine, istovremeno upriličenih sa izborima za republički parlament, pokazaće ipak da izbori, i kada su manjkavi, predstavljaju jedino dostupan instrument demokratske kontrole vlasti i poluga igre smenljivosti (M. Diverže).

Koliko su 1992, 1996, 2000, 2012. i 2016. reflektovali tekuće, toliko su podsticali predstojeće, značajne promene.

I na relaciji odozdo naviše – sa komešanjima i naglim ključanjima unutar biračkog tela – tako i u smeru odozgo na dole, od elita moći i posednika znanja i informacija, ka najširoj društvenoj osnovi.

Bez obzira na utisak o nepromenjivom bremenu prošlosti i političkom tkivu, fatalno pocepanom ideološko-interesnim podelama, period izborne demokratije (nakon 2000) nagovestio je i neke nove političke obrasce komunikacija i interakcija stranačkih elita.

To je posebno bilo uočljivo u zonama relevantnim za potvrdu ispunjavanja kriterija za pridruživanje EU.

Naročito na planu efektivnog poštovanja standarda lokalnih i manjinskih autonomija, a u određenoj meri i principa regionalne samouprave i demokratije.

Da je sve to vrlo bitno, kako za ono što se zove kaskadnim slivanjem mišljenja od elite ka bazi, tako i za promenu preferencija građanstva, pokazao sam na primeru evolucije na tzv. nacional-patriotskoj strani političkog spektra.

Reč je o pomeranju SPS, potom i SNS ka proevropskoj platformi i prihvatanju funkcionalnosti institucija manjinskih autonomija i teritorijalne autonomije Vojvodine.

Zahvaljujući sticaju tri ključna faktora: a) većoj legitimnosti i proceduralnoj jasnoći, posle 2002-03 (Omnibus zakon o nadležnostima APV); b) ustavnom sporazumu relevantnih stranaka (2006) i c) ideološkim inovacijama Bele knjige SNS (2011), proevropskim pregrupisavanjima i ideološko-koalicijskoj sveobuhvatnosti vladajućeg bloka, nakon 2014, rascepi inkliniraju ka sadržaju integrišućih podela.

Njihovo organizovanje ne proizvodi, kao ranije, masovno indukovana međunacionalna podozrenja, mržnje i incidente.

Koliko će uticati i na to da se prevladaju tendencije zatvaranja društva u segmentarnu strukturu, nepodobnu za trajniju stabilizaciju liberalno-demokratskih procedura, manje zavisnih od personalnih, liderskih interesa i raspoloženja, ostaje da se vidi.

Umesto ove nepoznanice, zasad je izvesno da se, uz opstojavanje polarizacije biračkog tela, uporno istrajavanje etatističko-centralističkog sindroma svesti, uključujući povremena iskakanja ksenofobije na javnoj sceni, u igru snažno uključuje dejstvo ključne, ekonomsko-socijalne komponente društvene dinamike.

Sa krizom izneverenih očekivanja, naročito dejstvom izbornog zemljotresa i liderskog preokreta 2012 (S. Orlović), u središte političkih podela probila se varijacija klasičnog raskola po osi: radnik/vlasnik.

Njome je poentiran jaz između većinskih gubitnika i malobrojnih dobitnika tranzicije.

Za samo šest godina, u takvom ambijentu strmoglavo je opala podrška Demokratskoj stranci, osvedočenom dvodecenijskom uporištu, savezniku i koalicionom stožeru proevropskih i proautonomističkih snaga.

Epicentar sporova stranačkih aktera premešta se sa teme autonomije Vojvodine na simboličko-identitetsku ravan Kosova i Metohije.

Rastući razdor vlasti i onog dela opozicije, koji je bojkotovao ovogodišnje izbore (2020), obnavlja nove matrice beskompromisnih strategija nekooperativnosti.

Za razliku od ’90-ih, kad je vlast, uz asistenciju srpskih radikala, imenovala i proganjala neprijatelje naroda i države, sada se desničarski deo opozicije sukobljava sa izdajnicima u vrhovima vlasti.

Jedinu sličnost sa povremenom opozicionom taktikom ’90-ih moguće je naći u snažnoj rezervi, sve do negacije bilo kakve demokratske svrsishodnosti procedura takmičarskog autoritarizma.

Reč je, naime, o procenama da je iluzorno očekivati da aktuelni kroj izbornih pravila uopšte može poslužiti kao poluga promene garniture na vlasti.

Najzad, sve glasnije su i one patriotske snage koje se načelno protive bilo kakvoj opciji mirnog, kompromisnog rešavanja Kosovskog pitanja, naročito za mandata Aleksandra Vučića.

Da li zbog toga, ili su posredi neki drugi, uticajniji faktori, evidentno je da se ni vlastima Srbije, kao ni Kosova, danas baš i ne žuri u smeru sveobuhvatnog sporazuma.

Sve u svemu, zaključiću ovu analizu prvo sa jednom dobrom, a potom i sa onom, poslovično lošom vešću, iz političko-preduzetničkog dvorišta srpske tranzicije.

Dobru vest vidim u činjenici da je, uz sve trendove populizma, nikad stabilne pretpostavke pragmatičnog kečalizma i uz rikverc ka zoni niskih vrednosti poludemokratske vladavine, osmogodišnja dominacija SNS ipak rezultirala pozitivnim pomacima u sferi međuetničkih odnosa i relaksacije nasleđenih rascepa oko autonomija.

U Vojvodini, recimo, nema više onih krajnje zabrinjavajućih kampanja netolerancije i incidenata na međunacionalnoj, srpsko-mađarskoj osnovi.

Pored domaćeg liderskog doprinosa civilizovanju odnosa većine i manjina, valja biti svestan da to umnogome sistemski podstiče proces pregovora za učlanjenje Srbije u EU.

Nažalost, uticaji globalne krize na EU prestrojavanja, zatim tendencije tzv. zarobljavanja države i trenutni zastoj u EU integracijama Srbije, uz bezmalo jednopartijski ishod izbora za parlament Srbije i Skupštinu AP Vojvodine, rađaju velike nedoumice o perspektivama države i izborne demokratije.

Prevashodno mislim na sledeća obeležja postizbornog momenta 2020: 1) Sistemsko poniranje u zonu hibridne vladavine; tabloidizacije javnosti i medijskog monopola na tzv. nacionalnim frekvencijama; približne jednopartijnosti predstavničkih tela i strategije nekooperativnosti u interakcijama vlasti i opozicije; 2) Velika senka ispodpolovične izlaznosti na izbore; 3) Istrajavanje na strategiji istovremenog održavanja nacionalnih, pokrajinskih i lokalnih izbora, čime se u duboku tamu potiskuju lokalne i regionalne agende; 4) Skoro dovršen proces homogenizacije političkog organizma – na sva tri nivoa vlasti; 5) Značajno okrnjena reprezentativnost – kako zbog metropolizacije nacionalnog predstavničkog tela i ukidanja mešovitog sistema izbora za poslanike Skupštine APV, tako i zbog medijsko-propagandne kriminalizacije protivnika i neizlaska na izbore političkih grupacija, liberalne provenijencije (DS); 6) Izostanak autonomista interkulturalne, regionalističke orijentacije u strukturi republičkog parlamenta – prvi put posle 1990; 7) Maksimizacija moći narodnjačke strategije državotvornosti – legitimizacija minimalnog koncepta fasadne autonomije Vojvodine.

Sve u svemu, u kontekstu Sartorijevog pitanja: „Kako da se spreči da demokratska titularnost vlasti ne postane paravan i legitimizacija autokratskog vršenja vlasti“, tek predstoje odgovori na sledeća pitanja.

Prvo je: jesmo li se vratili na same početke višestranačja, samo sad bez razdora oko autonomija?

Drugo, kakva je priroda strmoglave erozije proevropske, liberalno-demokratske političke opcije i, s tim u vezi, da li je odsustvo DS sa parlamentarne scene, privremeno, trajnije ili možda konačno?

Treće, da li je rascep oko vojvođanske autonomije definitivno odrađen u političkoj istoriji postsocijalističke Srbije, odnosno, mogu li ga u nekom novom sticaju dubokih previranja reaktivirati – do možda dramatičnih dimenzija – eventualna bujanja zasad marginalnih, ekstremnih platformi nepriznavanja multietničnosti i bilo kakve institucionalne specifičnosti vojvođanskog građanstva?

Na kraju, ali možda i najpresudnije za karakter vlasti i preferencija populacije, nameće se pitanje: Postoje li uopšte izgledi za dostizanje minimalnih standarda liberalno-demokratskih sloboda i prava u Srbiji, ako sinergijom propagandnih konstrukata odozgo i ključanja identitetskih raspoloženja odozdo definitivno zamrznemo kosovski konflikt i, tako, iznova i zadugo militarizujemo um i telo nacije?