Kad đavolovi radnici traže đavola 1

A i autor me je odmah kupio jednim citatom. A potom mi je to isto uradila knjiga u celini. I, ovo nije prikaz, već priča o romanu čiji sam, po izlasku iz štampe kupio prvi primerak.

Ovako je to bilo. Svratih tokom prošlog Sajma knjiga na štand „Derete“, izdavača „Sredozemlja“ ne znajući tad i za to, već da kupim nešto od japanskog lanjskog nobelovca. Kad tamo, moj poznanik, više komšija, književnik Zoran Bognar sedi i nazdravlja sa jednim rekao bih četrdesetogodišnjakom, rokerskog izgleda, bradatim i dugokosim. I kad komercijalistica Brankica ode da traži šta ima za mene od Išigura, iznenada se vrati s nekom knjigom pod nosom. Miriše je i kaže pružajući je onom „rokeru“ – a to je, saznam brzo, autor Savo Stijepović – „evo tek odštampana još miriše“.

Ubacujem se – „kupujem je odmah za sefte, ali moram da bacim pogled, da l’ valja“. Na to Savo, ime sa korica, otvara 14. stranu i pokazuje mi šta da pročitam. Bacim oko, i pomislim da Stijepović ipak zna ko sam u upravnoj srazmeri s onim koliko ja nisam znao ko je on.

„Neko je prosuo tamni prah preko Srbije, ostavio je mrak u amanet i ludačke vašare, pijana slavlja i obred svinjokolja, rakiju, recept, aparaturu i tehniku. Te panađure ne pokreću veseli svatovi, niti se tu začinje igra i sveti ljubavni ples, već ih rađa teška, podzemna i podmukla ruka, srdžba, pakost, rituali osvete ili nešto još gore od toga. Takve obrede pokreću mrtvaci i jedino oni ta okupljanja i pazare drže otvorenima“, glasi deo pasusa sa pokaz(a)ne strane.

Kakav tačan, divan mrak, snabdeven sa po i meni draga bar tri epiteta – pomislim. Ako je to idejna „vertikala“ (što bi reko Sloba Gavrilović) knjige, kupujem je i prikazujem.

Međutim, sve do nedavno neke obaveze poput žrvnja i čamotinja poput poklopca sarkofaga nadjačavale su mi grižu savesti zbog odlaganja izleta u „Sredozemlje“. Sve dok u novogodišnjem broju „Danasa“, u anketi o događajima što su obeležili 2017. ne naiđoh na reči Branka Kukića, koji o knjizi svog zemljaka, Čačanina kaže: „Želim da istaknem novi roman „Sredozemlje“ Sava Stijepovića. Dobili smo jednog pisca koji nije pod uticajem uvozne književnosti, naše stare boljke i nepoverenja u sebe. Ovaj roman je crna slika modernog sveta napisan u duhu značajnih romana kakve su pisali Kafka, Broh i Muzil, ti veliki posmatrači raspada vrednosti i uspona beznačajnosti. Savo je, inače, jedan od najboljih knjižara u Srbiji, zaslužan za razvijanje ukusa mladih čitalaca i širenja najboljeg od književnosti i ideja“.

Posle Kukićevih reči, dovoljno je da iz „Sredozemlja“ iscitiram samo još jednu „vertikalu“ i još kratko – o čemu se u knjizi radi.

U jednom delu knjige, asociranom bugarskim Plovdivom, a može biti i bilo koji drugi grad u „Sredozemlju“, Stijepović piše o našem vazda aktuelnom procesu prelaska seljana u varošane – sada još i potencirano. (Da ne bude zabune, radnja je „smeštena“ između dva rata, mada kroz neke likove dolazi i do sedamdesetih, Montana, SAD.)

„Ne sudim, već pažljivo zagledam: u srbijanskim gradovima, kroz ulični damar, u hodu, osećam prisutnost daha ubogosti. Gradski oci su uglavnom sirov i osion svet, raskrečeni između sela u kojima su odrasli i grada gde su se doselili; mrze svoje magaze i rodne štale, njive i pašnjake, a ne mogu se snaći u novom graždanskom ruhu koje su, kao da ga kradu, brže-bolje odenuli; ne mogu jer ga nikada do kraja nisu upoznali, ne stoji im dobro, steže ih taj kroj, ne poštuju ga. Nemaju nikakvu viziju osim da udenu jedno u drugo, drugo u treće… stvarajući na taj način, neko mučno, zaumno, skrpljeno mutantsko naselje, „nešto između“, nešto što niko neće ni osetiti ni zavoleti, mesto koje obitava u dva toka – nije grad, a nije ni selo“.

A oni? „Izobličuju se, mutiraju kao naselje u kome su… osvajaju komad po komad kaldrme i asfalta, te nameću gradu, po skarednom redu, nemušte vizije iz udaljenih zaselaka, prikradaju se, poput senki položajima u gradskim institucijama i potom združeni, u hordama, kidišu na stare gradske bedeme, otimajući pedalj po pedalj novog staništa. Napokon postaju ključari svih kapija“.

Nećemo na kraju navoditi ni imena glavnih junaka, osim najglavnijih ima u romanu sijaset životnih priča koje u duhu pomenutih „vertikala“ sežu i unazad i unapred od tih tridesetih godina prošlog veka. Ali, glavnina je sastavljena od jedne bande poslovnih ljudi, švercera i kriminalaca koja tumara Sredozemljem. Ali, to nije Mediteran, on je samo deo Sredozemlja koje se prvo podudara sa Balkanom, ali širi i do Levanta, na Grčku, Srednju Evropu, Podunavlje… Ta je grupa sastavljena od ljudi raznih doba, poreklom svako iz nekog od delova ovog šireg Sredozemlja. Pokazaće se na kraju, oni su visoki nameštenici velikog poslovnog maga, zapravo, đavola, a uz trgovinu, zapravo šverc i kriminal u saradnji sa drugim sličnim grupama iz „preko Dunava“, iz Jermenije, Bugarske Grčke, Turske, svi u sprezi i povezani i svi međusobno posvađani do smrti i jedni drugima na oku, tumaraju i odmaraju se na brojnim „toponimima“ ovog Sredozemlja. Oboružani su – paradoksalno do mere da je u knjizi ubedljivo i verovatno, brojnim znanjima o istoriji, literaturi, a naoružani su svim oružjima koja imaju i oni drugi s kojima će se preganjati i ubijati – nož, sekira, puška, automat, pa sve do eksploziva kojim će se negde u Crnoj Gori praviti veštačko brdo za jednu porodicu koja će to dobro platiti…

Ukratko, po nalogu đavola, oni „traže đavola“ neke i nalaze, ali ne nalazeći često izlaz iz uzaludnosti tog tumaranja. Ako je junacima knjige ponekad osnovni posao besciljno lutanje pomenutim prostranstvima, piscu to nije. Biografije i rodoslovi junaka, mesta rođenja i ona kroz koje prolaze izuzetan su izazov da znalački, dubokim i gustim redovima opiše i ta mesta i izglede šuma, kamena i mahovine na njemu, reke i njina ušća, izgled nepotopljene Ada Kale… zov nostalgije iz dalmatinskih obala, vegetaciju Dragačeva, srpsko Podunavlje u zaleđu Homolja… Ma, priča – čudo jedno!