Ne uspevajući da u potpunosti shvati prirodu i otkrije njene zakone, pa i temelje sopstvenog razvojnog procesa, čovek se suočava sa poteškoćama i u samospoznaji shvatajući da je nemoćan da ono što je u njemu prikriveno, latentno drugo, uskladi sa onim što svojim ponašanjem ne skriva.
Ove nesigurne tačke oslonca vremenom rastu, sama suština ljudskog bića ostaje tajna, ali to ne znači da prestaje čovekov napor niti se gasi njegova želja da se približi pritajenom, teško pojmljivom i nedovoljno shvatljivom aspektu svog skrivenog bića.
Sa dalekosežnim implikacijama, ta se nastojanja ovaploćuju u posebno smišljenoj dimenziji nove stvarnosti, izrasloj uz pomoć kulture, gde ljudi do dana današnjeg izgrađuju svoje svetove slobode u kojima uživaju gradeći idealnu sliku o sebi.
Ta sloboda, međutim, nosi prilične rizike.
Nove mogućnosti koje u tom svetu čovek sam sebi dodeljuje nude i otkrivanje njegovoglatentno drugog čime se skidaju maske sa svakidašnjeg, vidljivog, i prizivaju suočavanja sa ne tako privlačnim delom našeg identiteta.
Bez maske smo ljudi bez lica, naša represivna priroda izbija kao vulkan, i najveći deo nas nije voljan da se suoči sa njom jer to suočavanje zahteva samodisciplinu i napor.
Mnogo je lakše u stvarnosti koju smo izgradili kao utehu prepustiti se idealnoj slici o sebi, sve dok naši potisnuti, najčešće agresivni potencijali ne razbiju krhku krletku kulture i iz nas grune egoistična i ratnička priroda.
Najnovija knjiga Bojana Jovanovića Skriveni čovek u izdanju beogradske HERAedu (2019) govori upravo o tome da, u trenutku u kojem se i peta tehnološka revolucija približava svom zalasku, kulturni obrasci koje smo stvarali, i za koje smo mislili da su savršeni za nas, ne idu u korak sa vremenom i samo otkrivaju našu bespomoćnost da i dalje držimo zauzdano svojeskriveno drugo – ne višelice većskriveno biće.
Knjiga ima petnaest poglavlja i svako je posvećeno jednom od paradigmatičnih fenomena takveerupcije.
Opskrbljeno zavidno bogatom bibliografijom, delo na nepunih 200 stranica i teorijski, i primenjeno, analizira pojamskrivenog čoveka.
Kao naš najistaknutiji socioantropolog, Jovanović svaki fenomen sagledava iz najvažnijih uglova – pre svega antropologije, a potom etnologije, psihologije, psihijatrije, sociologije i kulture, kao i umetnosti kao što su književnost i likovna umetnost.
Od mitskog do realnog vremena, sve do današnjih dana, geografski se ne ograničavajući na Balkan već se šireći na druge delove sveta,skriveni čovek se potvrđuje i najnovije dostupnim statističkim podacima koji bogate naučnu analizu ovog pojma.
Stvarnost sveta, koja danas svojom modernom sofisticiranom izopačenošću podstičelatentno drugo na eksploziju čiji su ishodi, a čemu smo svedoci, najčešće zlo i tragedija, ispitana je u Skrivenom čoveku kroz praksu tokom istorije civilizacije, i promene kulturnih modaliteta zbog kojih je određeni fenomen zadržan ili odbačen.
U tome značajnu ulogu igraju mit i san; dve gotovoinstitucije u ljudskom postojanju u kojima se očituju ljudski strahovi i frustriranost pred nepoznatim, i ograničenost u spoznavanju sveta i sebe.
Iz njih proizlaze i uzroci i posledice shvatanja nekih fenomena o kojima se govori o knjizi, kao što su jezik kao ogledalo kulture, pa religijski arhetipovi i savremenareligija autoritarnih društava, oblici junaštva od mita do današnjice, sve do kolektivno nesvesnog znanja koja se odnose na masku, zmiju ili magarca…
Iako se kroz analizu svakog fenomena može proći kroz dalju ili bližu prošlost, Jovanovićeva knjiga ne zanemaruje sadašnjost, i to veoma često realnost srpskog društva u njoj, od politike vlasti koja unosi razdor u narod, preko laži i izbegavanja istine kojima se služi da bi opstala, do namernog srozavanja obrazovanja i kulture, dva najvažnija stuba jedne društvene zajednice kao pretpostavki kritičkog, kreativnog i slobodnog mišljenja.
Autor razotkriva mehanizme ponižavanja kulture i obrazovanja, shodno tome celog društva u Srbiji danas (slična tendencija prepoznaje se ponegde u svetu, jer je ona temelj autoritarne vlasti), kroz različite medijske rijalitije.
Jedni propagiraju primitivizam kroz zabavu, dok drugi u nazovi ozbiljnim političkim emisijama demonstriraju i promovišu nedemokratska načela, doprinoseći njihovom ustoličavanju u društvu.
U ovakvim okolnostima autor podvlači odgovornost pojedinca prema eskalaciji negativizma, posebno ga naglašavajući u poglavljima Tamna strana patrijarhalnosti, Etičko u ključu estetskog Iskušenja novih medija.
Prva studija govori o ulogama žene i muškarca u društvu.
U prvobitnoj zajednici žena je igrala značajnu društvenu ulogu koju je muškarac tokom kasnijeg razvoja društva preuzeo, čime je sebi pribavio veću moć potrudivši se da ulogu žene marginalizuje.
Iako smo u 21. veku, u takvom se odnosu patrijarhalnog društva prema ženi i dalje prelamaju predački mitovi i arhetipovi, a femicid raste.
Stereotipi o nepogrešivosti muškarca i njegovoj nadmoći najbolje se vide u slučajevima (kod nas) supruga poznatih ličnosti, od Proklete Jerine preko Mirjane Marković do Jelene Đoković koje se u narodu proglašavaju krivim jer je njihov uticajodgovoran za pogrešne odluke koje su donosili njihovi muževi.
Odnos pak estetskog i etičkog Jovanović posmatra kroz promenu predstave o estetskom, i njenom poništavanju u modernom, odnosno današnjem postmodernom vremenu.
Relativizacija pojma estetskog, koja ide u korist stavljanja lepote ružnog u prvi plan, povlači za sobom i relativizaciju svega drugog što vodi i ka relativizaciji samog zla, smatra autor Skrivenog čoveka.
A od toga do promene u moralnim shvatanjima samo je jedan korak, pa je otud i opominjući zaključak: „Mogućnost da i ono što je nekada bilo ružno bude shvaćeno kao estetski atraktivno i dopadljivo praćena je i moralnim relativizmom, tolerisanjem moralnih prekršaja, što dovodi do toga da se i učinjeno zlo proglašava dobrim, a ratni zločinci slave kao heroji“.
Pojačana pojedinačna odgovornost neophodna je u virtuelnom svetu u kojem su mediji stavljeni na iskušenje.
Nažalost, mnogi od njih nisu odoleli i svesno su pogazili humanističke vrednosti koje se potom po društvenim mrežama i prostorima za komentarisanje dalje unižavaju najprimitivnijim uvredama upućenim pojedincima, bez i trunke s(a)vesti o posledicama koje mogu izazvati.
Knjiga Skriveni čovek traži od ljudi da novi svet koji izrasta na revolucionarnim tehnologijama promišljaju i kao novu metafiziku, metafiziku virtuelnog sveta.
Obaveza je humanističkih nauka, pa i antropologije da joj pristupe na drugačiji način.
Ovim delom Bojan Jovanović upravo čini prvi korak u tom pravcu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
