Berlin Foto: EPA/ OLIVER WEIKEN

Generalni sekretari komunističkih partija i predsednici svojih država Edvard Gjerek (1913-2001) u Poljskoj, Erih Honeker (1912-1994) u Istočnoj Nemačkoj, Janoš Kadar (1912-1989) u Mađarskoj, Nikolae Čaušesku (1918-1989) u Rumuniji, Gustav Husak (1913-1991) u Čehoslovačkoj i Todor Živkov (1911-1998) u Bugarskoj, s obzirom na svoje godine „gube kompas“ i više nemaju kontakte ne samo sa spoljnim svetom, nego ni sa sopstvenim narodom i njegovim raspoloženjem.

Slična situacija bila je i u Sovjetskom Savezu, gde se nakon smrti Leonida Brežnjeva (1906-1982), na čelu države smenjuju takođe vremešni Jurij Andropov (1914-1984) i Konstantin Černjenko (1911-1985).

Kriza u koju je zapalo sovjetsko društvo, iako je bila više nego očigledna, vešto se prikrivala strahovladom političkog i policijskog aparata, dok su inflacija, nezaposlenost, nestašice osnovnih životnih namirnica, prazne prodavnice i dugi redovi pred njima bili svakodnevna pojava.

Komunistički režimi postali su gotovo autistični – ne samo da niko ne pokušava da reformiše postojeće stanje, nego se još uvek veruju da je sistem bezbedan, u šta ih uveravaju i njihove „najvernije“ obaveštajne službe – sovjetski KGB, istočnonemački Štazi (Staatssicherheit) i rumunska Sekuritatea (Securitii Statului).

Ove službe preko četiri decenije forenzički prate sopstvene građane (šta rade, kupuju, pričaju, s kim se druže), dok se na drugoj strani apeluje na njihovu „savest“ i odanost komunističkim idejama.

U međuvremenu, društvena stvarnost postaje sve neumoljivija. Stopa ekonomskog rasta sredinom osamdesetih godina počinje naglo da pada, premda se tačni podaci još ne saopštavaju javnosti.

Pokazatelji o bruto društvenom proizvodu i stanju nacionalnog dohotka po glavi stanovnika se konstantno falsifikuju, tako da više ni službe bezbednosti ne znaju tačne podatke. Svi se samoobmanjuju o „uspesima“ ekonomske stabilizacije, o „smanjenoj“ stopi nezaposlenosti i spoljnog duga, kao i floskulama o „sličnim pa čak i većim“ problemima u kapitalističkim zemljama.

U takvoj situaciji je marta 1985. došao na mesto predsednika države i generalnog sekretara Komunističke partije SSSR-a pedesetčetvorogodišnji Mihail Gorbačov.

Malo ko je te 1985. mogao da pretpostavi da su dani komunizma odbrojani, premda je u Poljskoj već nekoliko godina bio prisutan sindikalni pokret Solidarnost na čelu sa Lehom Valensom, koji je radničku klasu privukao na „svoju stranu“.

Iako je sovjetsko rukovodstvo strahovalo da „poljski sindrom“ ne „inficira“ i ostale komunističke zemlje, ipak, ono se ne odlučuje na vojnu intervenciju „spolja“, nego se u pokušaju smirivanja situacije oslanja na „domaće“ snage. Nakon smene E. Gjereka na čelo države dolazi general Vojćeh Jaruzelski (1923-2014) koji proglašava vanredno stanje i zavodi policijski čas. Međutim, ove i slične mere zastrašivanja (praćenje masovnim hapšenjima) nisu dale željene rezultate. Naprotiv, kao bumerang delovala je odluka švedske akademije da Valensi dodeli Nobelovu nagradu za mir.

Ne želeći da dalje zaoštrava odnose, Gorbačov se okreće politici detanta.

Na samitu sa predsednikom Ronaldom Reganom (1911-2004) održanim u Rejkjaviku (1986) lideri dve svetske sile su izrazili spremnost da odustanu od dalje trke u nuklearnom naoružanju.

No i pored toga, Regan je u svom govoru održanom ispred Brandenburške kapije 12. juna 1987. (povodom proslave 750 godina grada Berlina) prozvao sovjetskog predsednika, da ako zaista želi dobro Evropi – sruši Berlinski zid. „Tear down this wall“ – bile su reči koje su odzvanjale Evropom sve do 9. novembra 1989.

Bespredmetnost nastavka daljih blokovskih tenzija pokazala su i dva slučaja iz 1987. godine. Prvi se dogodio 28. maja, kada je devetnaestogodišnji Nemac Matijas Rust pilotirao malim sportskim avionom od Hamburga i preko Baltika ušao u sovjetski vazdušni prostor.

Vozeći u visini krošnji drveća uspeo je da kroz najsavršeniju radarsku i protivavionsku odbranu sleti na Crveni trg u Moskvi. Potpuno sam, učinio je da „gvozdena zavesa“ deluje smešno.

Drugi slučaj odigrao se dva meseca kasnije (7. avgusta), kada je mlada Amerikanka Lin Koks preplivala Beringov moreuz (prolaz između Velikog i Malog Diomeda u širini od 4,3 km) i ukazala na svu besmisao „tvrde“ granice između SSSR i SAD koja se može preplivati.

Ono što je komunizam učinilo smrtno ranjivim bila je pre svega nemoć planske privrede da se odupre invaziji kapitalističke tržišne ekonomije. Bazirajući privredu isključivo na eksploataciji prirodnih sirovina (ruda i energenata), kao i vojnoj industriji, režim je izgubio svaku trku sa zahtevima „potrošačkog društva“. Izdvajanja za naoružanje kretala su se i do 50% od ukupnog BDP-a, što ugrožava životni standard sovjetskih građana, tako da Gorbačov odlučuje da „udahne nov život svojoj državi“.

Međutim, „novi život“ se nije mogao realizovati bez korenitih reformi – „perestrojke“ i „glasnosti“- koje na kraju, kako se ispostavilo, nisu dovele do promena u društvu, nego do raspada države.

Na drugoj strani, kako bi izbegli „poljski scenario“, u Mađarskoj se promena režima dogodila „odozgo“ – dobrovoljnim pristankom vladajuće Mađarske socijalističke radničke partije da se uvede višestranački sistem. Prethodno je Janoš Kadar podneo ostavku na mesto predsednika države, tako da su prvi demokratski izbori održani maja 1989. na kojima je pobedila koalicija antikomunističkih stranaka.

Međutim, od suštinskog značaja bila je odluka novoizabranog premijera Mađarske – Mikloša Nemeta da se krajem juna otvori za prelazak granicu sa Austrijom kod Šoprona. Dobivši prethodno saglasnost od M. Gorbačova (u smislu da „svaka bratska socijalistička zemlja sama odgovara za sigurnost svojih granica“), o ovoj odluci bili su obavešteni i zapadnonemački mediji.

Ohrabreni onim što su čuli u sredstvima javnog informisanja, armija građana iz Istočne Nemačke zatražila je od svojih vlasti dozvolu za odlazak na „godišnji odmor“ u Mađarsku, kako bi preko Austrije stigli u Zapadnu Nemačku.

Računa se da je na ovaj način u naredna četiri meseca prebeglo oko 120.000 „turista“ iz Istočne Nemačke.

Odluka Budimpešte nije bila nimalo slučajna, jer su se upravo tada (maja 1989) održavali i lokalni izbori u Istočnoj Nemačkoj. Kako je vlast pokušala da lažira rezultate, dolazi do masovnih demonstracija u svim većim gradovima – od Rostoka i Magdeburga, do Erfurta, Drezdena i Berlina.

Uprkos represiji, skupovi nezadovoljnih građana nisu prestajali, tako da sredinom oktobra predsednik Honeker podnosi ostavku (prethodno je Istočnu Nemačku posetio M. Gorbačov, kojom prilikom ga je obavestio da se ne slaže s njegovom dotadašnjom politikom i da se sistem nužno mora menjati).

Vremešnog Honekera 18. oktobra nasleđuje 25 godina mlađi Egon Krenc koji u cilju smirivanja tenzija obećava da će se u najskorije vreme održati prvi slobodni višestranački parlamentarni izbori, dok portparol vladajućeg SED-a Ginter Šabovski (1929-2015) na konferenciji za štampu održanoj 9. novembra na pitanje novinara kada će biti otvoreni prelazi na „zidu“, nespretno izjavljuje „ab sofort“.

Na ovu vest, preko 70.000 građana Istočnog Berlina okupilo se do kraja dana ispred „ček-pointa“.

Međutim, stražari o tome nisu bili obavešteni, tako da su „otvorili vatru“ iz vodenih topova, a čuli su se i sporadični pucnji. Na kraju je prevladao „glas razuma“: ne želeći da pucaju po sopstvenom narodu, čuvarima zida nije preostalo ništa drugo nego da podignu rampe. Usledilo je frenetično oduševljenje okupljene mase (praćeno izlivom besa), što je rezultiralo stihijskim rušenjem zida.

Dva meseca kasnije (15. januara 1990) nestalo je i poslednjeg bastiona odbrane DDR-a – demonstranti upadaju u glavno sedište Štazija i potpuno ga demoliraju. Put ka ujedinjenju Zapadne i Istočne Nemačke bio je otvoren, što se i dogodilo 3. oktobra 1990. Ovaj datum ne označava samo dan kada se posle 45 godina Nemačka ponovo ujedinila, nego i dan koji se simbolički uzima za kraj Hladnog rata.

Srpski komunisti nisu ništa razumeli

Zaokupljeni sobom, merama privrednog oporavka (raspisan je bio zajam za privredni preporod Srbije), izborima delegata u Veće udruženog rada, XV konferencijom PK SK Kosova gde se raspravlja o odbrani socijalizma i Jugoslavije, srpski komunisti nisu razumeli poruke Mihaila Gorbačova prilikom njegove posete Beogradu marta 1988. o neophodnosti reformisanja sistema.

Samo tri dana nakon pada Berlinskog zida, u Srbiji je organizovan referendum o izboru predsednika Predsedništva SR Srbije, gde se od 84% izašlih građana, 80% izjasnilo za Slobodana Miloševića. Iako se komunizam urušavao u svim zemljama istočnog bloka, srpski komunisti i dalje istrajavaju na „doslednom putu u samoupravljanje“, uprkos više nego očiglednim promenama na međunarodnom planu.

Do njih ne dopiru glasovi običnih građana, koji su zbog brojnih bezuspešnih mera ekonomske stabilizacije bili potpuno indiferentni – čak neprijateljski raspoloženi prema sistemu u kome su preko četiri decenije koliko-toliko „relativno dobro“ živeli (nestašice osnovnih životnih namirnica, robe široke potrošnje i naftinih derivata, kao i restrikcije električne energije postale su svakodnevna pojava, dok je inflacija na kraju 1988. iznosila 2.500%).

Autor je profesor na fakultetu za pravne i političke studije u Novom Sadu

Povezani tekstovi